– До 1999. године село је било у изградњи. Све куће су биле нове, а можда је све укупно пет породица имало плац у Србији. У школи је било око 120 ђака од првог разреда основне школе. Биле су четири продавнице, а сада нема ни школе, ни амбуланте, а до продавнице мора се у Призрен – прича Спаса
Спаса Андријевић је деда троје српске деце Емилије, Доротеје и Михајла, за чију се будућност у том селу бори заједно са ћерком Милицом и зетом Милорадом Дејковићем. Дејковићи су највећа српска породица у општини Призрен, вероватно и највеселија. Плавокоса Емилија од четири године, ненавикнута на госте, срамежљиво се подвукла међу мамине ноге. Годину дана млађа гавранокоса Доротеја уплетених репића смело пузи око стола испитујући терен. Михајло од седам месеци није пуно марио. У колевци је можда и приметио да се нешто чудно дешава, али га је највише интересовао црвени балон. Нешто касније, две сестрице су показивале део колекције играчака, али нису биле расположене за причу
– Оне се мало праве важне. Нису навикле на гужву, па сада мало изводе – каже 33-годишњи Милорад, родом из гњиланског села Шилова, који је после 1999. нови живот покушао да започне у Прокупљу, Нишу, Новом Пазару, али је преко Гњилана дошао до призренског села Новаке.
Милица, иако јој је само 26 година, стена је младе породице, о којој се стара по читав дан. Већ склања Емилију, закувава кафу и сипа сок. Милица себе назива васпитачицом без струке.
– Навикла сам се на овакав живот. А када радиш све с љубављу не може да буде тешко, само је много досадно без људи. Истина да у кући имам обавезе и малу бебу, али ми недостаје да са неким попричам. Оне су саме. Од досаде не знају шта да раде, не помажу ни играчке, ни свеске, ни цртаћи. Само се међусобно дирају и свађају. Када се унервозе обучем их и изведем напоље, али и тамо су саме. Већ увелико једна другој причају: “Ти си моја другарица, ниси ми сестра.”
За децу је ипак најтеже, слаже се и тата Милорад. Весеље и игра сведени су на дневни боравак двособног кућерка и то је то. У селу Новаке укупно живи око 30 људи. Осим породице Дејковић, овде живи и млада породица Мирчете Глигоријевића. Милица о будућности не би да прича.
– Не смем, право да вам кажем. Не верујем да ће бити школе за децу, чим нису дошли ни кућу да нам направе – бојажљиво ће Милица.
[pullquote_right]
Породилиште на сат и по
Милица Дејковић породила се у Грачаници. Иако је сат и по времена вожње далеко, то је ипак најближе место. У Гњилану, одакле је њен супруг, такође нема породилишта. Сва српска деца у том крају рађају се у Грачаници или чешће у Нишу или Врању.
[/pullquote_right]
Милорад ради у Богословији у Призрену, где путује сваки дан. Као глава породице има много брига над главом и готово никакву наду да ће је покрити кровом. За петочлану српску породица усред општине где Срба нема ни за лек, очигледно нема довољно разумевања, а изгледа ни воље, па тако испадају из стандарда за доделу кућа јер се не враћају у место порекла. Мештани кажу да има и оних који су се пријављивали за кућу, па затим прокоцкали шансу, очигледно туђу!
– Од 2011. године породицу смо преселили у Новаке и овде смо у изнајмљеној кући. А материјална ситуација је свуда лоша, поготову на овим нашим просторима. Добијамо помоћ за децу, неку цркавицу од социјалног, али данас је живот доста скуп, тако да то задовољава најосновније. Нешто сами у селу производимо, сезонско воће и поврће преко лета и оно што може да се сачува за зиму – прича Милорад.
А права мука је и стићи до лекара, злу не требало.
[pullquote_left]
Куће и поверење
– Када се помене 1999. година и одлазак Срба мени се коса јежи. Све се може поправити, те рушевине, без обзира на то колико смо ми зноја пролили за те куће, међутим тешко је изградити међуљудске односе и поверење вратити на године пре рата, али верујем да ће време учинити своје – каже Спаса Андријевић.
[/pullquote_left]
– Трудимо се да сачувамо колико год можемо и да се лечимо природним путем. Најближи здравствени центар је у Брезовици и Грачаници и тамо идемо ако нам је потребно, поготову је сада важно за Михајла.
Породицу Дејковић од августа 2011. године ниједном није обишла локална канцеларија за заједнице.
– Живот у овом месту је доста тежак, јер нема пуно народа. И то је можда највећи проблем. Народ је и те како битан за један нормалан живот. Деца немају своје друштво, немају где да изађу, немају никакву занимацију. Немају никакве услове овде, а тек треба да одрастају, да се развијају. Са нама су у кући по цео дан и када год негде кренемо, морамо сви заједно – каже Милорад.
Сутра – Призрен, заборављени град (3): И кад псујеш, не ваља
Вести
