Првак Милица Ђорђевић раније се вратила из школе коју похађа у цркви Светог Ђорђа у срцу Призрена, где је једини ђак. Испред шестоспратнице у којој живи изашла је као и обично уз пратњу маме Евице и 82-годишњег деде Адама Мујовића, 83-годишњег старца кога је баш та мала седмогодишњакиња вратила православљу и данас му даје снагу.
Неки други школарци са четвртастим торбама на леђима баш тада су се враћали кући пролазећи поред насмејане Милице великих зелених очију. Као нигде на свету, деца се нису ни погледала. Девојчица у розе јакници за њих је паралелни свет. Или то тако мисле њихови родитељи?
Живахна Милица је једино дете међу 17 призренских Срба. Никада није изашла из видокруга маме и деде, па чак и када иде у школу, где је обавезно после часова чекају. Школу обожава, али би волела да има и другарицу у школској клупи.
– Омиљени предмет ми је веронаука, па математика, а и српски језик и ликовна култура. У ствари, све ми је омиљено. Волим да идем у школу. Волим и да цртам код куће, а највише волим да цртам светитеље – весело прича Милица која би понекад, признаје, радије да црта него да одмах пише домаћи. Недавно је нацртала Исуса Христа и поклонила цртеж патријарху Иринеју када је посетио Призрен. Владика Атанасије је на дар добио цртеж Светог Николе, а митрополит Амфилохије Белог анђела.
Раздрагана Милица је чила и весела као и сва деца, више него што би родитељи волели. Али, њена мама има више разумевања јер ван међа маленог стана Милица има мало слободе. Она највише воли да игра кошарку, а и за то су потребни другари.
– Баш волим да вежбам. Играм кошарку у стану. Закаче ми за врата кош и онда ја бацам лопту. Наравно да сам најбоља – објашњава Милица коју мајка гледа као очи у глави. Причала је како воли и пливање, и са посебним одушевљењем како је на Златибору јахала магарца који је носио поклоне деци.
Због свега што је преживела њена мама Евица и данас вуче страхове.
– Сада нема толико сметњи од такозваних комшија који су намерно стално викали и правили проблеме док је била беба, а неки и шпијунирају шта говоримо. Зидови су танки, све се чује. Цео живот сам у овом комшилуку и овде сам доживела најтеже тренутке, да не могу да опишем шта се сада десило. Срби су одавде одлазили у црнини, а немири и даље трају. Ја чувам кућни праг, нема бежања. Причамо “Срби, српско Косово” и треба се доказати на делу – прича Евица.
[quote]Адемова вера
Мала Милица била је мотив да Адам Мујовић узме православље, прича мама Евица
– Она га је одржала све ове године и даје му снагу. Његови су били Срби и његово породично презиме је Кадријевић. Он се вратио прадедовској вери и својим коренима.
[/quote]
Вести
