- Славни ватерполиста само дијагностификовао да у српски спорт „нема системског улагања”. А ово није ништа посебно ново, напротив – понављано је небројено пута до сада, па одједном добило убитачну форму којом се затресла власт у Србији. Јер, и овог пута се потврдило да је веома важно ко нешто говори, а не само то шта се каже
- Не бих се кладио да би Прлаиновић, да може да врати време, то опет рекао, али видело му се на лицу да би „на лакат проговорио”, да га неправда тишти и мучи, а да му је, опет, нелагодно што то изговара. Био је испровоциран, али био је у праву
- „Случај Прлаиновић“ нам указује на једну матрицу у властодржачкој пракси тоталитарног Вучића које се показала и у случају „Савамала”, у којој смо гледали сличан игроказ на конференцији за новинаре и чули прекор за неке неименоване „комплетне идиоте”, али конкретне учинке до данашњег дана видели нисмо
- Оставимо ли на тренутак спорт на страну, видећемо да Вучићева властодржачка апаратура има озбиљних проблема у функционисању и то пре пре свега у томе што, остане ли на тренутак без надзора, моментално направи глупост и штету
Пише: Славко ЖИВАНОВ
НИЈЕ ли је Андрија Прлаиновић, случајно, из крајњег нехата, показао колико је власт Александра Вучића заправо килава, свакако хистерична, штеточинска и са специјалним потребама.
Колико сировог примитивизма и суровог аматеризма може да исцури из једног кабинета у Немањиној 11, могли смо да видимо, чујемо и осетимо ових дана, а након невештог, али веома искреног срицања дијагнозе српског спорта „да у њему нема системског улагања”.
Суштинско значење ове синтагме јесте да нам недостаје стратегија развоја, да се у спорту лута, да је спорт препуштен стихији, неповољним утицајима, неизвесности. Речју, државу занима само профит и то онај краткорочни, који је и најскупљи.
Тај део реченице, сам по себи ништа нов или непознат, не чак ни прећуткиван, напротив понављан небројено пута до сада, добио је, одједном, убитачну форму којом се затресла власт у Србији. И овог пута, дакле, доказано је да је веома важно то ко говори, а не само то шта се каже.
Ако све то добије и оптимални временски оквир, буде речено у право време, добићемо убитачно делотворну формулу, ослонац за полугу да померимо Земљу.
Прлаиновић је заправо једва разговетно изговорио речи које би неострашћеном слушаоцу биле значајне, али не драматичне, али оне су покренуле прави одрон закулисних радњи, условиле низ брзоплетих потеза, параноичних, афективних, хистеричних, речју предимензионираних.
Не бих се кладио да би Прлаиновић, да може да врати време, то опет рекао, али видело му се на лицу да би „на лакат проговорио”, да га неправда тишти и мучи, а да му је, опет, нелагодно што то изговара. Био је испровоциран, али био је у праву.
Није проблем у томе што су појединци добили услове за тренинг и стипендију, што су добили неколико стотина евра месечно да не размишљају о преживљавању и посвете се постизању спортске форме и кондиције.
Није проблем у томе што је држави лакше да „скине” с дневног реда неколицину спортиста појединаца и онда се покрије „бригом о њима” као смоквиним листом, него је проблем у томе што се системски уништава база из које се неће створити неки нови златни, сребрни или бронзани спортисти у тимским спортовима јер држава уништава клубове.
Овако или онако, чињењем или нечињењем, фаворизовањем промашаја или игнорисањем успешних.
Друго, Вучић безобразно (ко то рече „олош”?) замењује тезе и причом о милионским исплатама олимпијцима шаље поруку да се Србија одужила својим спортистима. Е, па не може се Србија одужити спортистима новцем. А особито то не може да се уради уз перфидно набацивање народу приче о десетинама хиљада евра док обични свет нема за основне потребе.
Андрија Прлаиновић
Случај Прлаиновић нам, међутим, случајно указује на једну матрицу у властодржачкој пракси тоталитарног Вучића које се показала и у случају „Савамала”, у којој смо гледали сличан игроказ на конференцији за новинаре и чули прекор за неке неименоване „комплетне идиоте”, али конкретне учинке до данашњег дана видели нисмо.
Пре неколико дана чули смо да су улоге „комплетних идиота” преузели „олоши”, али не сазнадосмо њихова имена. Претпостављамо да је реч о некима из блиског премијеровог окружења, који о својим „бриљантним идејама” нису консултовали Јединствени ум, па су тиме заслужили јавну (начелну) погрду, али не и теже санкције од тога, и то не због тога што се Јединствени ум не слаже са њиховим циљем и тежњама, него због тога што мисли да је то требало урадити друкчијим средствима и ефикасније.
Речју, да је неко отворио неки шахт у који би се Прлаиновић сурвао – то би вероватно освојило више Вучићевих симпатија, него што је јавно кренуо медијски рат према некима који у народу имају готово неокаљив углед.
Пошто је видео да је „враг однео шалу” пожурио је да саопшти, као и Друг Тито пре пола века, да су студенти (спортисти) у праву, и приде, отприлике, додао да ће им Србија исплатити цену за лојалност према власти.
Све то пратило је шибицарење неких посилних Јединственога који су покушавали да уметањем изјава Шпановићеве и Штефанека у општи контекст ово двоје уведу у полемику са Прлаиновићем, односно, да његову критику релативизују и деаргументују.
Шпановићева, за разлику од Штефанека, који се осим на струњачи, вероватно у било чему другом слабије сналази, није упала у ту замку, а Штефанек је крајње наивно саопштио истину о себи, личном примеру, још наивније мисливши да је то опште место у српском спорту.
Додуше, није Штефанек учинио ништа лоше, као ни Шпановићева, лоше су чинили Вучићеви сарадници, вероватно они на које се односи оно „олоши”, што су хтели да ово троје репрезентативаца заваде не би ли оправдали своје присуство у фотељама неких савеза, министарстава, или Владе Србије.
Оставимо ли на тренутак спорт на страну, видећемо да Вучићева властодржачка апаратура има озбиљних проблема у функционисању и то пре пре свега у томе што, остане ли на тренутак без надзора, моментално направи глупост и штету. Било да је реч о „олошима” или „комплетним идиотима”, обе групе долазе из различитих страна власти, нису то исти људи, али их има и за извоз, само их нико неће, па ће морати да и даље раде с премијером, који ће опет морати да заказује ванредне конференције за новинаре и прозива неке дебилима, моронима или ретардима, на пример.
Хвала богу, српски колоквијални речник довољно је богат речима оваквог или сличног значења, тако да Јединствени ум не мора много да се мучи. На другој страни, српска јавност и у тим приликама, као и до сада, остаће ускраћена за информације о именима и фотографијама лица на која Јединствени мисли.
Довољно је да овима које знамо, а који су много јачи од Јединственог кад је реч о угледу и кредибилитету у јавности, каже да су „у праву”, или „капа доле” или штагод, а кад се страсти смире, кризни моменат једноставно прође, онда власт настави по свом старом добром обичају – „вук појео магарца”.
Међутим, Вучић и његови људи успели су да, вероватно намерно, убаце искру раздора између спортиста и грађана, непристојним форсирањем своје похлепне природе и причом о новчаној награди. Тако су Вучић и његови избагателисали целу ствар, примитивизовали и Србију дефинисали као пијацу и тржиште где све има своју цену изражену у новцу, па ко има довољно новца – може све да купи.
Али, и с овим се преиграо Јединствени. Не продају се сви и све.
Видеће то и сам кад то што није могао да купи, мора да плати.
Факти
