Група официра Војнообавештајне агенције последњи пут се обраћа јавности.
У очекивању да директор Војнообавештајне агенције бригадни генерал Драган Владисављевић буде смењен и поново пензионисан, група официра ове значајне армијске службе и безбедоносног система, у писму Таблоиду описују како је ова служба потпуно уништена, и да јој нема спаса без привођења закону оних који су је покрали, понизили и растурили.
Када је пре више од 15 година Стипе Месић изјавио – „Ја сам свој задатак извршио – Југославије више нема“, јавност није била толико изненађена. Велики број грађана бивше Југославије је политику некадашње Републике Хрватске и њеног руководства давно прочитао и увидео да је распад Југославије само питање тренутка.
Уколико би се директор Војнообавештајне агенције генерал Драган Владисављевић појавио у јавности и покушао да сумира свој рад на челу ове агенције, то би могао да уради кратко и јасно једном реченицом: „Ја сам свој задатак обавио – Војнообавештајна агенција више не постоји“. Господин Александар Вучић, министар одбране Републике Србије, ће без обзира на своју велику заузетост, у најскорије време морати да решава велику дилему: „Сменити и пензионисати или сменити и послати у затвор садашњег директора ВОА генерала Драгана Владисављевића“.
Свесни смо да одлука неће бити лака, али резултати Владисављевићевог руковођења Војнообавештајном агенцијом су поразни и катастрофални.
Министар одбране ће, уколико се одлучи за смену и поновно пензионисање Владисављевића без спровођења опсежне истраге, и сам прихватити одговорност за стање у служби које дуго неће бити редовно и нормално, а служба функционална. Владисављевић је, у периоду када се решавала судбина Косова и друга питања од значаја за Републику Србију и наш народ, имао само један циљ: „уништити све што је вредно и напредно у ВОА, како би што дуже био на њеном челу“.
Образован из једне књиге
Болесна амбиција је учинила своје. Циљ је делимично остварен, уништено је све што се могло уништити, али је на његову жалост, његов одлазак само питање тренутка. Поред Владисављевића, пуну одговорност за уништавање ВОА треба да сносе и бивши министар одбране Драган Шутановац, Владисављевићев заменик Раде Илић, саветник Предраг Станковић, као и комплетан послушнички колегијум, јер је очигледно да ова катастрофа није могла бити учињена без њиховог чињења, или нечињења.
Новац намењен за оперативни рад немилице је трошен у ненаменске сврхе, а најмање за основну намену и остварење циљева ВОА. Већ пар година просторије које користимо више личе на изложбене галерије, музеје и ходнике пирамида, а све Владисављевићу у славу. Поред Владисављевића највећи експерти за ненаменско трошење новца су његов заменик Раде Илић и саветник Предраг Станковић. Протеклих месеци међу њима је „пукла тиква“ и међусобно су се посвађали око процента колико ће коме припасти од пара које су биле намењене за оперативни рад, а које су они „опрали“ и украли.
Како би прикрили трагове свог криминала убрзано прекидају и завршавају поједине активности које су пре само неколико месеци започете, и којима је тада дат „витални значај“ за Републику Србију. Илић је креирао и започео низ оперативно-криминалних активности у које је увукао бивше припаднике ВОА са којима су Владисављевић, Станковић и он имали појединачне или заједничке „дилове“.
Саветник Предраг Станковић је најскупље плаћени обавештајни аматер и незналица којег је иједна обавештајна служба на свету икад имала. Своје мизерно обавештајно знање је настојао да надомести читајући књигу Романа Ронина „Обавештајни рад“, која се за пар стотина динара продаје у скриптарници Факултета безбедности у Београду. Књигу је са поносом „шетао“ по ВОА, али нас није убедио да разуме оно што у њој пише. Станковић је, поред месечних примања и дилова које је имао са Владисављевићем и Илићем, имао и „своју самосталну делатност“. Покупио је паре од филма који је требао да буде снимљен о ВОА и „скинуо кајмак“ од пара које су дате за Монографију о ВОА. Наравно „највеће лудило“ када су у питању паре има Владисављевић.
До пре неколико месеци је политичарима из бивше власти на ноге носио поверљиве информације о њиховим политичким противницима, а пре неколико дана их је све окупио на вечеру у једном ресторану како би лобирао за свој останак на чело ВОА. Изгубио човек контакт са реалношћу, „не зна где удара“, џабе је потрошио скоро 400.000 динара државних пара. А још око 20.000 евра ће држава морати да надокнади пуковнику Ранку Бјелици чији је потпис пре две године Владисављевић фалсификовао и пензионисао га, а суд га пре неколико месеци вратио на посао. Бјелица му је сметао јер је знао за поједине његове криминалне радње док је био изасланик одбране у Турској, а и касније кад је дошао на чело ВОА. Не либи се Владисављевић ни да, без наше сагласности, троши паре које ми припадници ВОА издвајамо у Фонд.
Пре неколико дана је генерал …………. био на службеном разговору код министра Александра Вучића и сазнао да је „бивши“, и да је питање тренутка када ће то бити објављено у јавности. По изласку из канцеларије министра одбране генералу је позлило, а у помоћ му је притекла секретарица која га је повратила шећером и водом. Након пола сата дошао је себи и смогао снаге да оде. Поучена овим искуством секретарица је скокнула до оближње продавнице и купила „цело кило“ шећера у коцке. Жена правилно размишља: „што да страдају генерали, кад може брзо и ефикасно да их враћају живот“.
За директора ВОА генерала Драгана Владисављевића је изабрала велику коцку а хладну воду има стално у фрижидеру.
Задовољавање воајерских амбиција
Један од Владисављевићевих верних следбеника је пуковник Славиша Голубовић, који је успео да „Владишу Великог“ услика у стилу Мона Лизе. У ходнику, где су слике свих начелника ВОА, Владисављевићева слика је таква да вас „његов загонетан поглед“ прати целом дужином ходника и када идете ка просторији где је место за пушење и када идете у тоалет. Поред овога, фотограф са највећим чином у Србији, успешно је испунио и друге „оперативне“ задатке које је Владисављевић пред њега поставио. Пре пар година је, инсталирањем камера за тајно снимање у тоалетима, открио ко из тоалета носи папир за сушење руку у своју канцеларију, што је свакако један од већих успеха садашњег руководства ВОА. У међувремену је „неко однео Косово“ али нама је остао папир, тако да, на жалост, сада „можемо да се обришемо“. Инсталирање видео надзора у ВОА је свакако још један Голубовићев успех. Тиме Владисављевић из своје канцеларије успешно прати ко се креће ходником, са ким разговара, а што је најзначајније и ко колико пута пута одлази на цигарет паузу и колико пута у току радног времена одлази у тоалет и „потеже ону ствар“. Све су то елементи који пружају „веома значајне податке о потчињенима“.
Бројни су задаци које је Голубовић извршавао у циљу задовољавања „воајерских амбиција и жеља“ свог директора те није искључено да је део њих био усмерен према припадницама наше службе према којима је Владисављевић у појединим тренуцима отворено насртао. Владисављевић је, док је био изасланик одбране у Турској, својој љубавници Снежани Ђ., која ради у листу Војска, често преко људи који су долазили у Србију слао новац. Пошто се ради о таквој лепотици коју велика већина „не би такла ни штапом а камоли руком“ појединци су новац грешком односили Снежани Ђукић, изузетној особи и професионалцу која ради у Центру војних школа. Када би установили да се ради о погрешној особи, која са Владисављевићем нема ништа, коверте би носили „лепотици“ на праву адресу.
Што се других Владисављевићевих квалитета тиче, јавна је тајна да је његова жена пре везе са њим била вереница његовог брата, али није могла да одоли Владисављевићевим квалитетима јер зна се „пилот је пилот“ и „није битно колики ти је, битно да имаш летачки знак“.
Прича се да је и она морала да на својим плећима носи велики терет Владисављевићеве дипломатске каријере. Пошто није добровољно прихватала да учествује у његовим болесним „воајерско-љубавним игрицама“ често је била везивана за радијатор како би гледала и слушала док је он био са другим женама укључујући и жену официра оружаних снага Турске са којом је имао аферу. Можда ћемо ово имати прилику да видимо када званична политика Турске процени да јој је то у интересу. То ће свакако бити најгледанија турска серија на нашим просторима, а зашто и не би, јер што да гледамо тамо неког Бали-бега кад можемо нашег Драгана.
Од других Владисављевићевих квалитета посебно истичемо његов „провинцијски комплекс“. Поред остало он се огледа у немилосрдном уништавању и сатирању центра у Београду који је радио на стратегијском нивоу, и давању предности центру на југу. Ово је само продужетак рада који је успешно започео бивши директор ВОА Јелисавчић Здравко. Код обојице је било видно неразумевање нивоа рада ових целина, с тим што је по успеху у уништавању ВОА Јелисавчић за Владисављевића био „мало дете“.
Лепотице на сталним напорима у Центру
Што се тиче Београдског центра, начелник Центра пуковник Никић Небојша је његов највећи душманин. Такво љагање, оговарање и омаловажавање својих потчињених ни један српски официр није никада чинио у целој нашој историји. Да би задобио „топлину“ односа са Владисављевићем, и ушао цео у његову задњицу, по његовом налогу је снагу и могућност Центра којим руководи свео на трећину.
Имајући у виду да је пореклом са Косова, уместо да све своје могућности стави у функцију одбране земље, како би увек могао да посети гробове својих предаха на Косову, зашта се његови потчињени из све снаге залажу, Никић, оно што су други годинама стварали успешно сатире и уништава. Дај му државни стан који чека, дај му и орден, направи му и ресторан на Ади, све му дај и направи, само нека иде. И кад год посети гробове својих предаха на Косову, ако их икада посети, нека се сети да је он такве гробове направио Београдском центру ВОА, који је уништио. Иначе „светлија будућност“ са млађим и лепшим женама је итекако присутна код људи у ВОА, и то код оних који раде на веома одговорним дужностима.
Пуковник Драган Галић је, након разлаза са својом супругом, започео везу са девојком преводиоцем у ВОА. Како је она примљена у ВОА није јасно, јер је пре тога радила као преводиоц у појединим страним амбасадама. Када је након пробног рада предложено да јој се не продужава уговор на сцену је ступио Галић, и стао у њену заштиту. Пошто је знао за многе Владисављевићеве криминалне радње, овај није могао да му не учини неке уступке, након чега је нађен компромис и лепотица је упућена на рад у Центар.
Након завршетка обавештајно-оперативног курса и неколико викенд екскурзијица са својим штићеником по иностранству, напустила је посао. Земљо отвори се да нас прогуташ. Појединим официрима је животни сан да заврше овај курс, дају све од себе, и то им представља круну каријере. Насупрот томе лепотица ово добије преко кревета и на крају „попиша два Драгана“ и оде. Ко је урадио њену безбедносну проверу за долазак у ВОА и процену да се упути на оперативни курс? Ово је злочин, према занатском делу професије и служби. Заслужује робију за „два Драгана“ и то вишегодишњу.
Добро вече, рече Миле Мутави…
Начелник персоналне службе у ВОА, пуковник Тасић Душан је такође један од виђенијих „пастува“. Након разлаза са супругом, са својом „дружбеницом“ обилази хотеле по Србији и иностранству. Пре тога, док је још био у браку, то је радио са Мирјаном Ј., правницом која му је потчињена. Поред тога, појединим колегама у служби је „набацивао“ Мирјану и позивао их да заједно викендом путују по Србији. Потпуно га разумемо, Мирјана га „исцедила“, те је спао „на 50 кила заједно са креветом“. И док је Мирјана наставила да „своју судбину и срећу“ тражи међу нама, Тасић је упознао „нову женску“, озбиљну и богату. Она је морала „мало да уложи“ у њега јер је био скроз пропао. Али нема везе „мало ће да га нахрани и угоји“ па ће моћи да га „троши“ још неку годину.
Ко је крив Мирјани кад са војном платом то себи није могла да приушти, да га добро одржава па да јој траје.
Поред напред наведених „обавештајних величина“ има и других бивших и садашњих припадника заслужних за уништавање ВОА, те није ред да их бар не поменемо. Поред пуковника Бјелице Ранка који је био упућен у Владисављевићеве махинације са новцем, које је и сам омогућавао, ту је и пензионисани пуковник Драгомир Цупара који је, такође, био укључен у махинације са новцем, који је требао да иде према изасланствима одбране у иностранству. Небројено путаје новац који је био намењен за оперативни рад давао за „Владисављевићев Дизниленд“ чимеје допринео уништавању ВОА.
Пуковник Никола Божић је некада био начелник аналитике, а сада је изасланик одбране у САД. У обавештајним круговима познат по псеудониму „Косач“. Његови квалитети нису никоме познати, повремено муца и дрхте му руке, саговорнике не гледа у очи док са њима разговара већ води монолог, никад нема „своје ја“ и увек се додворава претпостављенима. Његову верност Владисављевић је наградио тиме што га је са његовом асоцијалном и скоро аутистичном супругом послао на дужност изасланика одбране у САД! У млађим годинама се већ доказао на америчким травњацима па не треба сумњати да ће поново оправдати Владисављевићева очекивања.
Пуковник у пензији Радимир Џодић, у обавештајним круговима познат као „Цода сељак“, некадашњи безбедњак у ВОА је био у сталном међупростору између „четвртог и трећег“ спрата, односно између Војнобезбедносне агенције где је започео, и Војнообавештајне агенције где је завршио каријеру. Свој безбедњачки педигре је доказивао тиме што је непрестано цинкарио нас обавештајце код безбедњака и свим силама се трудио да се ВОА уништи. Немерљив допринос уништавању ВОА је постигао у тандему са пуковником Никићем, такође бившим безбедњаком, где су као чланови разноразних комисија слепо извршавали Владисављевићеве инструкције и уништили велики број оперативаца Београдског центра. Владисављевић је ову послушност наградио тиме што му је омогућио да, након пензионисања, у тандему са његовом замеником Радетом Илићем, такође бившим безбедњаком, уђе у „Обавештајни Дизниленд“ где се „перу“ и присвајају паре.
Пуковник Миле Каличанин, надлежан за унутрашњу контролу у ВОА, у обавештајним круговима познат као „Миле Мутави“ је један од Владисављевићевих виђенијих „јуришника“ у уништавању ВОА. Вечити је члан разноразних комисија које су успешно оправдале све Владисављевићеве криминалне радње, без да је иједном учинио било шта да заштити службу. Са пуковницима Никићем и Џодићем један је од „гробара“ Београдског центра. Псеудоним „Миле Мутави“ је добио због своје елоквентности и начитаности, и тешко да би у квизу „Слагалица“ могао да замени госпођу Милку Цанић и каже „добро вече“.
На каучу код психолога
У друштву заслужних је још једна дама Драгана Аларгић, психолог у ВОА, коју је Владисављевић довео у циљу психолошке обраде старешина за његове потребе. Интересантно је да је Драгана сама за себе случај, али не за психолога већ за психијатра.
Кад Владисављевић упућује старешине код ње на разговор, она свима прво исприча како је била удата и имала диван брак и велику љубав, али су се са супругом разишлА јер нису имали деце. О њеним хипохондарским проблемима цела ВОА прича вицеве, јер једног дана умишља да је боле леђа, другог руке, трећег да јој срце није у реду…Нисмо лекари па јој не можемо дати дијагнозу, али нам се чини да јој у реду није „само“ глава. ВОА личи на све, само не на војну и обавештајну службу.
Уместо да се бавимо питањима од војног значаја, у циљу успешне одбране земље, бавили смо се, и још увек се бавимо свим и свачим. Политичке игре у које нас је увукао врх Демократске странке и Владисављевићева жеља да чим се додвори и буде једини и доживотни, су нас одвукли на дно. Цео систем је био стављен у ову функцију, и постао инструмент политичке игре, која је била у циљу личног промовисања појединаца, а нимало у интересу државе Србије и нашег народа.
Ово је трећи и последњи пут да се на овај начин обраћамо јавности и износимо чињенично стање у ВОА. У овом тренутку ВОА је потпуно уништена, међуљудски односи потпуно поремећени, командно-тортурна линија пред пуцањем, што може сваког часа изазвати катастрофалне последице.
Уколико се не погледамо у огледало, и сами себи то не признамо, не можемо да кренемо ка оздрављењу, посебно не ако су напред наведени болесници и даље међу нама.
Своје место и улогу у уништавању ВОА свакако имају и Заштитник грађана Саша Јанковић и Инспектор за контролу служби безбедности Божидар Бановић.
Са свим дешавањима у ВОА су били упознати, али нису нашли начин да се уништавање службе и тортура и малтретирање појединаца спречи. Није искључено да ће, пре него што овај текст буде објављен, Владисављевић већ појести своју „коцку шећера“ и попити хладну воду код секретарице министра одбране.
Његов одлазак без других опсежних мера за оздрављење службе дуго времена неће имати жељене резултате. У склопу тога треба сагледати и све неправде које су припадницима ВОА нанете у претходном периоду.
Поштована редакцијо, претходним текстовима сте заиста урадили праву ствар за ВОА и њене припаднике. Сваког тренутка очекујемо промену и сматрамо да овај текст има своје место, чак и ако се у међувремену промена деси.
Инсајдери из ВОА
Таблоид
