Арапски свет у погледу осигурања водних ресурса налази се у врло тешком положају. При томе, на територији Блиског Истока и Северне Африке живи 5% становништва планете, на њу отпада само 0,9% светских резерви воде. Многе земље фактички пију са једног извора. Између осталог, басен реке Нил дели десетак држава. За све је одређена квота за коришћење водних ресурса. Египат који се налази најниже у току, користи највећи део воде из Нила.

Док је Египат био главна регионална снага, његово право на воду практично нису оспоравали. Етиопија је својевремено покушавала да изгради брану, али египатски авион је потпио брод са опремом за изградњу и питање је било низ година затворено. Сада се ситуација у региону променила. И Адис-Абега је започела пројекат Препород – подизање огромне хидроцентрале у врховима Плавог Нила, који је главна артерија велике реке. Етиопија има као савезнике Кенију, Судан, Јужни Судан и Џибути. Њима су Етиопљани обећали да продају део дефицитне у региону електричне енергије. Египат који може у току изградње да остане без значајног дела воде Нила, покушава да се супротстави пројекту. Али звецкање оружјем данас није варијанта. Каиро је признао неопходност узајамних договора. Преговори Египта са Етиопијом и Суданом по питању воде, мада за сада без резултата, ипак су започели. Међународна јавност, између осталог и Русија, свим снагама доприносе изради узајамно прихватљивих решења.

Горе је када стране у конфликту немају могућност ни жељу да седну за преговарачи сто, сматра експерт за међународна питања Марина Сапронова.

Река Јордан и њене притоке су главни водни извори за читав Блиски Исток. Зато је водно питање прилично оштро у јорданско-сиријским односима, у јорданско-израелским, у суријско-ирачким, у либанско-израелским, у палестинско-израелским односима. Тачније све државе које узимају воду из једног извора ступају у конфликте са својим суседима. Али изузев Јордана друге државе региона немају дипломатске односе са Израелом. Зато се проблем упире у немогућност билатералног регулисања водног питања у појединим односима.

Није боља ситуација ни око поделе воде у Централној Азији. Узбекистан отворено прети Таџикистану да ће започети рат, ако Душанбе изгради Рогунску хидроцентралну на реци Вахш и ограничи доступ воде низводно. Проблем се није појавио данас, али раније је могао да се реши политичком вољом, истиче заменик директора Државног хидролошког института Валериј Вуглински.

У совјетско време у републикама Средње Азије, где се активно развијало наводњавање, ови проблеми су решавани на државном нивоу, у влади СССР. Зато што између себе становници региона нису могли да реше овај проблем. Данас суседне земље чак политичким мерама не могу да реше питања дефицита водних ресурса. Посебно онда када држава која стоји узводно гради акумулације на врховина реке, узимајући део њеног слива. У државама које стоје низводно појављује се дефицит воде и политичка напетост са тим у вези.

Становништво Земље расте и троши све више природних ресурса. Према подацима УН, акутни дефицит воде за пиће за 10-ак година ће осећати 45% становништва планете. Све иде ка томе да ће ускоро питање воде бити кључно у међународној дипломатији.