Како је професор Гостушки, на примеру Вермера из Делфта, поентирао истичући релативност појмова као што су геније, ремек-дело, а нарочито компетентни стручњак.
Субјективно гледајући, друштво као нешто изван појединца, као средина, може се сматрати за један облик природе; оне коју сачињавају елементи људске врсте. Са објективне тачке гледишта, субјект је интегрисан у друштвени организам и солидарно са њим трпи промене аналогне природним променама, а сагласно владајућим законима, односно правилима. И овим су вероватно исцрпене класе односа субјекта и средине: сусрет дивљака са змијом као импулс уметничког стварања еквивалентан је сусрету Фредерика Шопена са Жорж Санд.
Као резултат свег овог размишљања излази да Кантово мешање природе у процес конституције уметничких закона није у суштини погрешно; оно је само излишно. „Природа” и „геније” нису и не могу бити прецизно дефинисани. Геније као инструмент или тумач природе не да се категорично дистанцирати од било ког људског бића једноставно зато што нисмо у стању да се у нашим проценама послужимо оштрим граничним линијама. Стога генијалност као инкарнацију некакве суперформе природних сила морамо одбацити из разлога који нису ни принципијелни ни догматски, већ емпиријски.
Сиђимо дакле из облака теоријског суђења у сасвим једноставне, свакодневне, у извесном смислу, здравије категорије. Здравије, због тога што су диктиране најобичнијим људским односима и регулисане једним од најстаријих инструмената напора човека да смешом етике, логике и компромиса осигура ефекат свог инстинкта за животом у заједници. Та је категорија ius (lus) – правна мисао. Нека нам она послужи да бисмо оснажили неке од естетичких теза које су овде подржане.
Могли бисмо остати на случају извесних пиктуралних дела која су се, по оцени свих компетентних стручњака нашег времена, сврставала у најбоља уметничка дела у историји сликарства, јер су приписана (по оцени компетентних стручњака), Вермеру из Делфта, једном од највећих мајстора у историји сликарства. Тако су и плаћена.
А потом се открило (случајно) да те слике, које су компетентни стручњаци оценили као део највећих остварења у историји сликарства, не носе потпис онога за кога се мислило да их је потписао. Компетентни стручњаци су затим оценили да те слике не вреде ништа. А Холанђанин Хан ван Мегерен, који је насликао неке од најбољих слика у историји уметности, проглашен је за фалсификатора и умро је у тамници 1947. године, непуне две године после пресуде. Да је (случајно) умро две године раније, човечанство би било богатије за неколико својих највећих ремек-дела. За Хана ван Мегерена нико не би знао. А компетентни стручњаци остали би на слободи у обе варијанте.
Румунски авангардиста Константин Бранкуши (или Бранкузи) био је срећнији у погледу признавања ауторства. Сем сачуване главе на рамену, он је наиме – после дугог и медијски испраћеног судског процеса поводом оцарињавања скулптуре „Птица у лету” (или „Птица у простору”), која је проглашена обичном „израђевином од метала” на шта је уложио жалбу – „добио” владу САД на Царинском суду, те је тако у џепу сачувао и првобитно одрезаних 40% на вредност уметнине.
Елиминишимо из дискусије друштвене елементе неодређеног укуса а одређене економске способности која омогућава куповину уметничких дела и тиме обезбеђује утицај на оријентацију уметничке производње. Остаје нам као једини излаз да се обратимо стручним, квалификованим људима, онима са дипломама и титулама, људима „које Суд признаје”. Шта тиме добијамо, већ смо видели: потпуно неслагање, потпуно неразумевање, потпуну узајамну негацију.
Процена естетске вредности по правилу јесте ствар конвенције и има првенствено социјални карактер.
Ана Павловић, Политика.рс
