Продаја „Митроса“ – шта уствари продајемо?

Не, не говорим о „магли“ у овом тексту, мада сте у праву што вам је то била прва асоцијација када сте слушали објашњења председника владе г.Вучића, поводом продаје „Митроса“ из Сремске Митровице.

Прича о овој продаји само је наставак већ устаљене погрешне политике у пољопривреди и прехрамбеној индустрији, у којој се све предности Србије у овим областима кроз приватизацију прекњижавају странцима. Ова трансакција је добар пример, због тога што јасно даје одговор на питање шта ми у ствари продајемо и због чега.

У име купца, аустријског „Герлингер холдинга“ г. Јохан Герлингер нас је обавестио да су разлози преузимања „Митроса“ следећи: 1.имамо сировину, 2. његов холдинг може „посебну везу са Русијом“ остварити само преко Србије и 3. имамо друге погодности.

Да у Срему могу да се остваре високи приноси није ништа ново, али сасвим сигурно се први разлог улагања, „сировине“, могу наћи и другде, па и у Румунији и Бугарској у којим Герлингер већ послује.

Трећи разлог, „друге погодности“, су такође оствариве и у Бугарској и Румунији, тим пре што су оне на Црном мору, па је превоз у Русију увек јефтинији него из Србије, док су глад и безнађе међу грађанством чак и већи него у Србији, па је добијање сваковрсних олакшица од влада једнако могуће тамо као и овде.

И тако се од свих разлога, као убедљиво најважнији, издваја право извоза прехрамбених производа из Србије у Русију.

Уместо да сами инвестирамо у „Митрос“ исто као што ће инвестирати Аустријанци, користећи изузетну погодност коју нам је Русија пружила, и на тој основи искористимо шансу за убрзани развој укупне пољопривредне и прехрамбене производње, ми све то препуштамо странцима.

Улагање од 16 милиона евра које се најављује као инвестиција Аустријанаца је, примера ради, једнака збиру пара које је држава препустила нотарима, уместо да приходује у буџет, само за два месеца и висини затезних камата које Министарство правде плаћа само зато што неће добровољно да извршава своје обавезе. Само те две цифре су веће од наведене инвестиције, па зато немојте да вам неко прича да пара нема, најчешће са оним скрушеним изразом на лицу „али одакле нам паре“. Или, та инвестиција је једнака једном шездесетом делу (1/60) губитака у државним банкама, или 45-то дневним субвенцијама за Сартид итд.

Овакве продаје, а примереније речено поклони Аустријанцима, су не само стратешки, пословно и развојно штетни за Србију, него отварају могућност да се у „Митросовим“ кланицама заправо шверцује месо из ЕУ у Русију. Није довољно што се нама наноси штета, него се и противници Русије индиректно помажу у пробијању контра-санкција које је Русија изнуђено повукла према државама чланицама ЕУ.

Укратко, продајемо своје производне компаративне предности, своју способност за самостални развој и олакшавамо положај противницима Русије.

Све ово је већ само по себи веома лоше, али то што се од нас тражи да притом аплаудирамо и дивимо се Вучићу, је сасвим неприхватљиво. 

Бранко Павловић, Фонд Стратешке Културе