Продаја Телекома или уштројавање ради подјармљивања

“Ко купује оно што му баш не треба,

продаваће оно што му треба”.

Народна пословица

Мучне су ове речи из наслова, тешке за изговор. Јарам се много лакше чита, трпи и носи. А, да би јарам потпуно и без отпора прихватили најпре стаду уштроје свест (јер мушкост нема) да се онда без отпора послушно јармом прси. У строју (отуд уштојавање) пристижу испред скупштине, мучу и кличу вољеном вођи у страху да наместо благосиљања не буду опаљени бичем или у нади да ће се аутокорупција ускоро исплатити. Ово друго режиму тешко опраштам. А сасвим сигурно не заборављам. Борба против корупције на све прапорце, а масовна аутокорупција постаје део оне измењене свести, системско подривање свих друштвених вредности. Чланство постаје лиценца за доведеност у ред или строј, а потом и једини начин утеривања у бразду (у неку партијску “ораницу”). Степен аутокорупције се да израчунати и мерењем броја нових чланова који охрабрени дојучерашњим чланским запошљавањем похрлише у партијске редове. Јер они не иду пут неке идеје, идеологије – као што ни главешине немају коју да настављају већ су само пуки извршиоци нечијих глобалних такозваних стандарда чија је улога поново – глобално устројавање. Ради подјармљивања.

Довођење у ред, уштројавање, подјармљивање, читав експозе се своди само на покривање рупа у буџету. Развој није ни у другом плану, осим декларативно, памфлетски. Никаквих ту нових идеја нема, све је већ одавно опевано. Београд на води (на страну што о томе последњу реч нису дали стварни експерти) су “брзе пруге Србије” најстаријег вишепартијског режима или изградња метроа неког скорашњијег. Реформа пензионог система је најобичнија комбинаторика, доношење закона о пореклу имовине као основа за борбу против корупције се не помиње, број државних агенција је и даље енорман а намена неких спектакуларно бесмислена. Косово, велика јавна предузећа, образовање, судство, здравство дотакнути не би ли се испунила форма. Социјална сигурност и борба против беле куге већ рађа првенац – укидају се градска издвајања за породиље. Каква је то влада у којој ће први па мушки резултат да буде штедња на новорођеној деци. Оној чији ће потомци унедоглед да отплаћују оно што скакавци поарчише.

Пошто је уштројавање старије од подјармљивања, можемо закључити да је све изведено по плану. Зачиње се нови закон о јарму (раду) и најављује продаја преосталих ораница. И куд се баш код прве оранице указа сво безнађе и слабост онога што би нас најрадије узео у наручје и изнео из сметова у које нас је и сам годинама уваљивао. Много пре него што му је, уз помоћ штројарских маказа, дошло из одоздоле у главу. Елем, мора се пожурити. Ораница Телеком се мора почети продавати у наредних сто дана. Пастир мора газди оправдати своје намештење, а и стадо воли видети прсте састављене у фрулу и напућене усне што дувају. Такви су обичаји, која год влада издржи сто дана издржаће и хиљаду и једну ноћ. За то време ће нам састављати приче и чудеса како ће године осамнаесте или два’есинеке, или ко зна које, брод упловити у сигурну луку. И да зато не таласамо.

Мучне речи на страну, покушаћу у три минута (умало не рекох три сата) да изнесем свој став (ни потрошача, ни експерта) о том првом џокеру или препреци, ораници званој Телеком, и укажем на то да је већ прва карта која држи ову експозеотску кулу климава.

1. ЏОКЕР

Телеком не мора да буде продат да би одржао корак са конкуренцијом већ, да се не лажемо, да се допуни буџет (провизије су само колатерална корист). То је ваљда свакоме јасно. Иако није искључено да ће у међувремену да се досете неке друге инвестиције за коју би иначе паре требало да пронађу на други начин. Свему се може додати и незнање, подмиривање колонизатора, намиривање њихових махараџа, очување социјалног мира – читај: власти. За оног сујетног сам сигуран да не зна шта ради (можда му је неко потурио криптонит у џеп), док су ови други што у томе учествују или његови послушници или нечији лобисти. У оба случаја намере им нису добре. Чак и да је тачно “очекивано додатно погоршавање Телекомове конкурентске позиције”, то још увек не значи и пад профита. Уколико менаџмент није способан да се носи са тим изазовима треба га сменити. Тачка.

2. ПРИХОДИ ТЕЛЕКОМА

Како квалификовати део експозеа у којем се помињу “реално опадајући приходи Телеком Србије” када је истина сасвим другачија: нето добит ове компаније у 2013. је за четири милијарде динара виша него у претходној години. У таквој ситуацији Телеком разматра и куповину Дунав банке. Освајањем тржишта у Републици Српској и Црној Гори Телеком се још раније показао као компанија чији значај превазилази само остваривање профита. Продајом Телекома Србија се одриче дела свог утицаја у региону. То могу разумети само државници, као што државници разумеју разлику између јаке државе (са свим ресурсима) и државе чија снага зависи од воље приватног – страног капитала.

3. “НАЈБОЉА ОПЦИЈА”

Друго, ако држава и Телеком “тренутно” (под знацима навода истргнуто из експозеа) немају средстава за изградњу 4Г мреже, нека то обави неко ко може. Што то не уради моћна конкуренција. Иста она која ће сутрадан бити заинтересована да купи Телеком (као што је то већ био случај) или нека нова. Конкуренција у међувремену није увела значајније новине у мобилној телефонији нити је утицала да се цене услуга смање. Она је заостајала и по покривености – броју базних станица, и по увођењу 3Г мреже, и по осталим мерилима. Данас није конкуренција та која потписује уговор о сарадњи са Apple (iPhone), него је поново Телеком тај који стиче предност. Даље, резон приватног капитала је другачији од државног – и није заинтересован да мрежом покрије најзабитије село у Србији јер се руководи профитом. А тек да не ширим причу о дугорочним државним интересима или о томе како се профити одливају и у шта сливају. Претходни режим је имао још луђу идеју – да средства од продаје Телекома инвестира у телекомуникациону инфраструктуру. Другим речима да прода кућу, па да онда купцу тим парама уреди окућницу. Најзад, зашто и за Телеком не би важила “најбоља опција за Електропривреду Србије” – улазак неке од јачих страних компанија као мањинског партнера (иако је и то, не лези враже, само прва етапа у предаји ЕПС).

4. “АГРЕСИВНА ПРИВАТИЗАЦИЈА”

Да, тако у експозеу би названо оно што треба да буде либерално. Да ствар буде гора, агресија је по дефиницији понашање које за намеру има повређивање друге особе или објекта. У нашем случају, тј. у случају нашег најпрвљег, прва жртва приватизације међу преосталим државним ресурсима се агресивно нуди. Плен постаје агресиван – урнебесно! Након брижно и дуго припреманог експозеа, ово не може бити тумачено као гаф. Агресивност више није афективна, већ постаје више од стила који се узалуд, по препорукама стручњака за конролу беса, зауздава склапањем руку у фрулу и усиљеним осмесима.

С друге стране, сведоци смо климоглављу и поклоништву када се ради о спољном фактору. Ни у експозеу ништа не ремети ову симбиозу. Све је до бола и страха подређено страним интересима. А и у страху, не само у болесним амбицијама, се јавља агресивност.

5. МОБИЛНИ ОПЕРАТЕРИ И ПДВ

Србија има три мобилна оператера, од којих се државни сасвим добро носи са конкуренцијом. Сва три оператера својим друштвено одговорним пословањем могу доприносити економији и друштву Србије, а променом пореских стопа могу поправити и финансијско стање – буџет. “Нећемо подизати порезе” – стоји у експозеу као порука упућена ММФ и домаћим потрошачима. Раније у тексту сам већ наговестио да моја тачка гледишта није заједничка свим потрошачима – нижи ПДВ. Зашто се додатно не би опорезовао луксуз, коцка и вулгарност (намерно сам уместо очекиваног кича употребио ову реч јер је оно што је некада кич представљао данас превише наивно). Зашто се, поред ствари нездравих по дух, по вишим стопама не опорезује и оно нездраво за тело? Говорим наравно о алкохолу, дувану и нездравој храни. Повећање стопе ПДВ или акциза на ове групе производа и услуга неће осетити најсиромашнији грађани (осим када се, нажалост, ради о нездравој храни). Стога је оно праведно. Повећање ПДВ или акциза на ове производе и услуге ће пунити буџет. Стога је оно оправдано. У исто време се може разматрати и смањивање стопа производа за друге групе производа (за бебе, школски прибор, књиге…), као и шира издвајања из буџета за социјалне потребе. Треба још напоменути да и у ЕУ постоје више стопе ПДВ на мобилне услуге, као и степенасто опорезивање (у зависности од потрошње импулса), а у неким земљама се јавни ТВ сервиси финансирају из такси које су придодате на мобилне услуге. Вођење пореске политике се не сме посматрати само са становишта ефикасности убирања пореза и задовољавања разних страна – све се може учинити и праведнијим и ефектнијим. Без страха од оних тамо и пројектоване агресивности према овима овде.

6. ЛОБИЈИ И КОРУПЦИЈА

Обе стране добијају у овој намештеној игри, а нико не може бити кажњен због нелегалних радњи јер је лобирање институцијализовано. Потврде о пријему новца се не издају, он се прима у коферчићима. Осим новца постоје и суптилнији, не мање ефикасни начини корупције, пардон лобирања. Лобији су толико јаки да се, уколико се јавности и укаже прилика да о томе нешто сазна, све брзо заташкава. Не може се ни замислити ко све учествује у овој игри и колики се новац врти. Колико је заиста тешко пресећи канале којима лобији врше утицај на економску и сваку другу политику једне земље? Може ли се извести други закључак на чињеницу да су у Србији цигарете најефтиније управо због најмањих пореских намета осим да је за то заслужан дувански лоби. Хоће ли нас убедити да се ради само о лепим речима и користима по здравље или је у питању ипак интерес, новац. Могу ли се зауздати банке (иностране комерцијалне банке повукле су прошле године из Србије чак 1,05 милијарди евра, на годишњем нивоу инкасирају око милијарду евра на камате и стотине милиона евра за разне накнаде и провизије). Како протумачити укидање ПДВ на мобилну телефонију 01. јануара 2011. него као утицај лобија. У тренутку када се зна да држава има буџетски дефицит који се добрим делом финансира из пореских давања. Има ли трага другим лобијима и колико је и сама влада саучесник у лобирању. Није ли бити излобиран исто што и бити корумпиран уколико у томе постоји лична или корист групе? Какве мере најпрвљи предузима у том смеру? Уколико није свестан постојања везе између лобија и политичких утицаја – корупције – онда почињем да верујем да му је криптонит заиста одузео моћи. Уколико јесте свестан онда добро зна шта ради и када сме да буде “агресиван”.

И за крај, да ме не оптуже да и превише користим реч агресија (шта ћу, била је у експозеу), као и да искажем сумњу у смисленост наслова овог текста и симпатије према цитатима из експозеа – проналазим још један бисер из дубина Блера (Тонија му омиљеног): “Не могу да замислим никакве околности под којима једна влада може покренути рат без подршке парламента“.

САША СТАВРЕТОВИЋ

standard.rs