Продаја “Телекома” је економски злочин

Дневни лист Политика – у броју 36443 од 26. априла 2015 године – објавио је изјаву премијера Србије о намери Владе да прода ,,Телеком” и о употреби добијених средстава од те продаје. Како се наводи, половина средстава би се употребила за враћање неких неповољних кредита, а друга половина би се утрошила у реконструкцију инфраструктуре. Из навода се може закључити да ће се половина употребити за враћање средстава која су већ путем буџета потрошена, а да ће друга половина бити у ,,нешто” утрошена, а шта је то не зна се.

Дакле, наставља се континуитет неолибералне глобализације засноване на Вашингтонском консезусу са којом су у Србији ,,приватизована” државна предузећа и многи пиродни ресурси те уништена домаћа производња, домаће трговине и банке, а све због такозване либерализације и дерегулације да би колонијалне силе лакше загосподариле материјалним ресурсима и животима грађана. Концепт неолибералне економије – који се код нас проводи од 2000. године – разорио је и привреду и друштво и изродио је експлоататорске производне односе.

Направљени су прави економски злочини, а земља је претворена у недефинисани статус, па се с разлогом питамо, да ли смо колонија или протекторат? Дошло је до незапамћеног раслојавења друштва и убрзаног стварања нових друшвених класа, а то су: 1. Политичка клептократија – коју чини лоповска власт (ово се нарочито односи на претходну власт), 2. Привредна кримократија створена на крилима власти – за коју се може рећи да је више секта него друштвена група одређених индивидуа – који су морално, интелектуално и емпиријски не утемељени – али способни за корумптивне и криминалне радње и сарадњу са групама и појединцима у власти и 3. Класа сиротиње коју чини највећи део грађана Србије, налик на гладијаторе из Старога Рима.

Требамо се присетити да су и робови имали жељу да нешто материјално, створено крвљу и сузама, оставе потомству. Запитајмо се, шта то ми остављамо нашим потомцима? Јесмо ли ми без жеља и љубави према њима? Сем дужничког и колонијалног ропства, да ли им још нешто остављамо? У размишљањима да ли још увек нешто имамо, често се присетим мисли песника Рајка Петрова Нога: ,,Није све пропало, кад пропало све је”. Овај песник и мислилац види наду у нечеме што и не постоји, а без наде нема опстанка.

Његове мисли терају ме у размишљања да ли још нешто има што би се могло сачувати од пропасти. Засигурно има, али тешко се може сачувати од неодговорне неолибералне власти. Имамо Телеком Србија, Аеродром ,,Никола Тесла” и рудник бакра и злата са топионицом РТБ Бор, ПКБ и… Због тога се питам да ли неолиберални вазали могу схватити да се продајом ,,породичног блага” остварује само једнократна корист и да се потом благо заувек губи. Да ли било ко има право да чини економске злочине и одузима будућност потомцима?

Затим, да ли земља може постојати и бити препознатљива без својих брендова и материјалних ресурса? На сва ова питања власт неће одговорити јер за одговор би требало имати свест, савест и одговорност. Но, треба се запитати шта је са нашом интелектуалном елитом, зашто се њихов глас не чује.

Јово Р. Дробњак, НСПМ