Запатила се у Србији овог нашег времена необична и рекло би се уносна политичка делатност, која, гле чуда, даје резултате – продаја магле. Шта год радили за државу и народ, сатирали корупцију, европски се интегрисали или косовски дезинтегрисали, домаћи политичари осим ретких часних изузетака, у препознатљивом стилу везивања воде у снопове или паковања ваздуха у конзерве, упорно и безобразно продају овом народу – маглу.

Можда нигде као у актуелном случају тзв. реконструкције Владе Србије, овај бизнис са маглом није толико очигледан. Промовисан прво као спин који би требало да амортизује незадовољство и историјску бруку са бриселским споразумом, реконструкција је већ неколико недеља летња тема наметнута јавности као замена за истинско суочавање са економским, националним и сваким другим потонућем Србије, без шансе да се неко од званичника лати појаса за спасавање.

Зашто је актуелна прича о реконструкцији Владе нова продаја магле? Прво, може ли ико у овој земљи да поверује како се после бриселске капитулације на Космету ишта битно може променити у Србији. Није ли овакав приступ Космету, за који премијер Србије сматра да је историјски и да коначно рашчишћава са вишевековним штетним митовима, модел политичких решења која ће се сутра применити на Рашку област, Прешевску долину, или Војводину.

Не показује ли сраман чин из Брисела чему се можемо надати када уследе нови милосрдни притисци и уцене, тим пре што се ова гарнитура на власти не усуђује да постави макар једно питање о положају Срба у било којој бившој југословенској републици: у Црној Гори газе се српска елементарна национална права, у Хрватској хапсе Србе због наводних ратних злочина, не би ли их уверили да им је повратак на огњишта бесмислен, у Сарајеву на ђубриштима налазе посмртне остатке српских жртава из грађанског рата…

Друго, каква је сврха реконструкције оне владе која није у стању да донесе неку битну одлуку, од интереса за земљу – самостално. У марионетским режимима и атмосфери колонијалне потчињености, а по многим детаљима рекло би се да је у Србији реч о томе, сасвим је неважно ко ће глумити да влада – сви су лојални западу и у функцији остваривања њихових интереса. Гледано из тог угла, делује карикатурално кад се у јавности води расправа хоће ли Динкићу остати ресор финансија, Вучићу одбране, а Дачићу премијерска фотеља, када се зна да сви они уживају високо поверење западних моћника и да ће тако остати све док извршавају налоге из Брисела, Вашингтона или Бона.

Не чува ли Динкић од преврата 2000. државну касу у својим рукама, са свим непочинствима који су од тада обављени са економијом ове земље, али се и даље држи, па је чак од Вучића уместо робијашког одела добио ресор економије и финансија. Нису ли Тома и Аца издали свог политичког оца, као што је то нешто раније учинио и Ивица? Могуће је наћи прегршт разлога за такво политичко понашање, али ако су издали себи најближе и оне којима су највише дуговали, чему онда могу да се надају обични људи који су гласали за њих.

Продаја магле са реконструкцијом има још једну људску димензију. Некако у исто време доживели смо несретни крај мале Тијане, којој ни солидарност глобалне Србије није помогла да преживи. Осим телеграма саучешћа премијера, никога од званичника да подели бол са родитељима, када већ нису помогли. Да ли је реч о страху од народног гнева, или одсуству осећаја коју је ових дана, рецимо, показао један Крушевљанин, стављајући своју кућу на располагање ученицима који се школују у Лазаревом граду, неважно је. Шта се назире иза те магле?