Требало би држава да инвестира, кажу продавци магле. Држава је одговорна, она води рачуна о општој добробити, за разлику од приватних предузетника, који мисле само о свом профиту. Одлично! Једино што не кажу из које то штедње

Колико пута сте чули политичаре и аналитичаре који тврде да су нам потребне инвестиције и запошљавање? Под инвестицијамаи једни и други подразумевају инвестиције у физички капитал, које заиста представљају једну од неизоставних компонената привредног раста. Једини проблем лежи у томе што оне не падају с неба – о њима не одлучују ни политичари, још мање аналитичари, већ само они који располажу капиталом. Стога треба одговорити на питање из ког извора се финансирају инвестиције.

Одговор је веома јасан: из штедње, оног дела дохотка који се не потроши. А да штеде могу домаћинства (одрицањем од дела потрошње), корпорације (реинвестирањем профита, уместо дељењем дивиденди) и држава (остваривањем буџетског суфицита). И када се штедња свих њих сакупи и искаже индикатором званим бруто домаћа штедња, Србија је, према најновијим подацима, међу последњим у нашем региону (иза нас су само Албанија, БиХ и Молдавија). Зашто је то тако? Због тога што је стопа штедње домаћинстава веома ниска (негде око осам одсто БДП-а), а држава пословично бележи буџетски дефицит. Озбиљна економетријска истраживања показала су да је основни узрок ниске стопе штедње домаћинстава низак доходак (с порастом дохотка домаћинства снажно расте и стопа његове штедње), али се показало и да тако ниска стопа произлази из сиромашних могућности за пласмане онога што је уштеђено. Неразвијена су она финансијска тржишта која омогућавају, онима који то желе, високеприносе уз велике ризике.

Надаље, онај који штеди најчешће није онај који инвестира. Дакле, требало би повезати те две стране. То је посао финансијског система, који у Србији пати од велике асиметрије. Док је његов банкарски део поприлично развијен, небанкарски део, нарочито онај везан за берзу, готовода не постоји. Ипак, годинама су стопе инвестиција у Србији изнад стопа домаће штедње. Како се то постиже? Једноставно – увозом штедње. Што позајмљивањем капитала (у већој мери), што путем страних инвестиција (у мањој).

А шта на све то кажу продавци магле? Требало би држава да инвестира. Држава је одговорна (добро, можда не баш сада, али када се ми будемо питали…), она води рачуна о општој добробити, за разлику од приватних предузетника, који мисле само о свом профиту. Одлично! Једино што не кажу из које то штедње. Па држава свој потрошачки дефицит покрива користећи оно мало штедње домаћинстава и у нешто већој мери увозом штедње путем (директног или индиректног) задуживања у иностранству. Узгред, удео капиталних издатака (инвестиција) у укупним српским јавним расходима занемарљиво је мали – свега 4,1 одсто у 2014. години.

И шта још кажу продавци магле? Требало би да се оборе каматне стопе: тада ће Србија процветати – биће инвестиција и запошљавања. Додуше, колико видим из црне хронике, за неке су каматне стопе биле више него повољне. Да ли су они позајмљивали у „лихварским страним банкама”? Не, него у домаћинским банкама у којима може све – не само да не мора да се камата плати, не мора ни главница да се врати. Па онда тако настале губитке покривају порески обвезници, а пропале банке се гурну под тепих „Поштанске штедионице”. Ипак, да видимо зашто су, бар у „страним” банкама, каматне стопе високе.

Прво, проблематични кредити „ен-пи-елови” на новосрпском, чине преко 20 одсто банкарских пласмана, што показује колики је финансијски ризик с којим се суочавају банке, што доводи до раста премије на ризик као компоненте каматне стопе. Друго, будући да бележи дефиците, држава се задужује и код домаћег банкарског сектора (углавном код „страних” банака), па добар део кредитног потенцијала иде на ту страну, што умањује понуду кредита (тзв. истискивање) и увећава њихову цену. Узгред, иако се сама није задужила, држава сервисира кредитне обавезе појединих предузећа у државном власништву (попут „Галенике” и „Србијагаса”) за чије је извршавање обавеза дала суверену гаранцију. Треће, добар део кредитног потенцијала (у просеку негде око 40 одсто) домаћих банака формира се позајмљивањем средстава из иностранства (увоз штедње, другим речима), па се на то плаћа и премија на ризик земље којој се позајмљује. Кад свега овог нестане, каматне стопе ће бити ниже.

Домаћа штедња не може брзо да се увећа. За то је потребно време, пораст дохотка и конзистентност у грађењу финансијског система. А до тада мораћемо да се ослањамо на увоз штедње и то на најмање лош начин. О томе у следећој епизоди о продавцима магле под насловом „Шта ће нама странци”.

*Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Борис Беговић, Политика