Управљање тражњом као рецепт за привредни раст примерено је великим и богатим земљама са солидном привредом, а не Србији
Чим је постало очигледно да се домаћа фискална консолидација ипак неће завршити на празној причи, чули су се гласови, углавном оних који се никада нису бавили економском науком, да је то лоше за привредни раст земље. Па чак и да ће фискална консолидација увећати наш јавни дуг.
Они, наиме, полазе од тога да је јавна потрошња добра за привредни раст. За сваког који нешто натуца на ту тему, очигледно је да противници фискалне консолидације заговарају управљање тражњом и да целокупан феномен привредног раста своде управо на њен раст, који сам од себе доводи до раста понуде – ето нама привредног раста. А та логика је, бар у случају Србије, потпуно погрешна. Из неколико разлога.
Прво, та тзв. кензијанска логика релевантна је (што не значи да су њени закључци тачни) за велике привреде, оне које мали део свог бруто домаћег производа размењују са иностранством. И за оне које су структурно здраве, чији је низак ниво производње искључиво последица недостатка домаће тражње, па с њеним повећањем неминовно долази и до раста понуде. А Србија не испуњава нити један од та два услова. Будући да је српска привреда изузетно мала и поприлично отворена, повећање домаће тражње делом се прелива у иностранство – доводи до пораста увоза разменљивих производа. А стање домаће привреде, коју карактеришу застарели погони, недостатак модерних производних програма и низак ниво економске ефикасности, условљавају да се свако увећање домаће потрошње у великој мери прелије у иностранство, јер оно доводи до увећања тражње за увозним производима. Бар је искуство из прве деценије овог века у Србији то јасно показало.
Друго, логика јавне потрошње као генератора привредног раста заснива се на површном читању уџбеника макроекономије. Ради се о следећем. Домаћинства не троше свој целокупан доходак, већ један део штеде. Због тога се део расположивог дохотка „истаче“ из кружног тока робе и новца и тиме се умањује агрегатна тражња. Стога доходак неодговорним појединцима који штеде треба опорезивањем одузети и претворити га у јавну потрошњу – онда се целокупан доходак троши. А када то није довољно, држава треба да троши изнад сопствених прихода – да створи дефицит и да се задужује код оних неодговорних појединаца који штеде.
Сјајан резон, једино што он у Србији не држи воду из најмање два разлога. Први је то што стопа бруто штедње у Србији спада међу најниже у Европи: једино је Црна Гора испод нас. Дакле, у Србији никада није постојао проблем недовољне (за дати доходак) потрошње – напротив. Други разлог је на ивици гротеске. Структура јавних расхода у Србији је таква да око 75 одсто ефективно представљају трансфери, толики део јавних расхода се директно прелива у плате и пензије. Из личне потрошње једних прелива се у личну потрошњу других. Па стога на овај начин и не може да се лечи (непостојећи) проблем недовољне личне потрошње.
Узгред, утицај промене нивоа јавне потрошње на привредни раст исказује се фискалним мултипликатором. Уколико је тај мултипликатор већи од један, једнопроцентно повећање јавне потрошње доводи до раста бруто домаћег производа за више од један одсто. Озбиљни академски радови на ову тему јасно стављају до знања да не постоји једна једина вредност фискалног мултипликатора, већ она зависи од великог броја фактора, а неки од њих су већ поменути у овом тексту. Озбиљне економетријске оцене фискалног мултипликатора у Србији упућују на његову вредност у протеклој деценији која је свакако испод 0,30, а вероватно негде око 0,15. То значи да су ефекти промене јавне потрошње на промену нивоа привредне активности практично занемарљиви. Посредни доказ тога је оно што нам се дешава – ни већег фискалног дефицита, ни ниже стопе раста.
Да закључим. Управљање тражњом као рецепт за привредни раст примерено је великим и богатим земљама са солидном привредом, а не Србији, која је сиромашна и економски заостала земља. Њој је потребан дугорочно одржив привредни раст који се заснива на променама на страни понуде, на повећању ефикасности производње и на улагањима у физички и људски капитал. Што се тражње тиче, мала и отворена привреда попут српске њу треба да тражи искључиво у иностранству, на светском тржишту. Извозна тражња је решење проблема малог домаћег тржишта и недовољне и нестабилне домаће тражње.
Будући да се тражња налази у иностранству, губи се простор за продавање магле. Пажњу стога треба обратити на понуду, коју продавци магле обично означавају као „инвестиције и запошљавање“. О томе читајте у следећој епизоди.
Професор Правног факултета Универзитета у Београду
