Проф. др Мила Алечковић (о новом руководству ДСС-а): Нисмо ми баш такве будале да таквим људима верујемо!

БЕОГРАД – Проф. др Мила Алечковић опширно и детаљно говори о својој сарадњи са снагама опозиције, о новом ДСС-у, о Дверима, о Србији, будућности и прошлости, о др Војиславу Шешељу, о српским победама и поразима…

* Како гледате на идеју да на челу патриотског блока буде неко ко је учествовао у 5. октобру?

Постоје два типа деловања у политици: један је онај којим ви тражите посао и тзв. ангажман да бисте ушли у неки систем кога желите да „коригујете“. А други пут јесте пут којим идете вертикално и снажно док се не оснажите толико да из корена промените неки непоштен систем. Овај други пут обично се назива револуцијом, али то не мора да буде крвави пут, он само мора да буде довољно радикалан како бисте неправедни поредак заиста променили, а не провели половину вашег живота само причајући и вербално критикујући постојеће.

Овом другом путу ја припадам, јер то одговара мом темпераменту, мом погледу на живот и мојим етичким назорима. Ја нисам утилитариста, него припадам деонтолошком моралу и никада у животу не склапам договоре са компромитованим људима, или лоповима, зато што свака „лукавост“ тога типа има много већу цену касније, у финалу, или, како ми то кажемо, на Страшном Суду.

Ја знам да је младим момцима из покрета Двери данас важно да што пре уђу у Скупштину и да се у њој чују њихове идеје. Али, по моме мишљењу, они ће добити само први део од свега овога. Неколико њих ће можда ући у Парламент, добиће, можда, место да причају, плаћено место, али они, овим путем, односно заокретом којим су сада кренули, Србију неће моћи да промене.

Србију су они могли да промене само као потпуно нови, оригинални, као потпуно чисти, у савезу са исто тако чистим људима који се ничега не боје (Наши, Образ, Заветници, избеглице, Срби на окуп, прави интелектуалци и научници који до сада нигде нису учествовали, и многа друга удружења…), без улажења у предизборне коалиције са бившим имућним функционерима. То је, наравно, дужи пут, али то је могао да буде само њихов пут и пут будуће, НОВЕ Србије. Знам да им је чекање било предуго, али ја тврдим да су били близу циља, само да су наставили са правим социјалним акцијама. Предлагала сам да организујемо јединице које би на лицу места штитиле презадужене јаднике којима долазе да плене имовину, предлагала сам да организујемо марш оних који не могу да плате рачуне, и много тога…

Ово више није мој пут. Ово је пут неприпинцијелног окупљања старих и нових незадовољника да би се срушила садашња власт. Али, то исто је био и ДОС и знамо како је на крају завршио. Треба да схватимо да није циљ само срушити садашњу власт. Циљ је да се сруши петооктобарски корен власти који је сав овај непоштен систем и увео у Србију, а који се данас само наставља на петооктобарским темељима. Ви сада рушите некакав разлог болести, како бисмо ми у клиници рекли, али не рушите УЗРОК болести. А узрок зла је почео америчким пучем још у оно време, и крњи ДСС који се данас нуди као стожер окупљања тзв „опозиције“ учествовао је сто посто баш у том УЗРОКУ зла.

Нова председница која данас води крњи ДСС је четрнаест година била у (добро плаћеној) власти. Она је ту била и онда када су амнестирани зликовци са Косова (тада је седела у Мићуновићевом „демократском центру“), и онда када је НАТО званично ушао у Србију (канцеларија јужног Напуљског крила отворена је 2005. год. у Београду), и онда када су уништене све српске банке и када се прешло на отворено пљачкашки паразитско-капиталистички систем, и онда када су ухапшени сви српски генерали, и онда када су оштећене избеглице из Хрватске и са Косова.

Колико се сећам, као део те власти, она никада јавно није протествовала ни због једне од ових ствари, тј. ни због чега. Такође, знамо да су свако амбасадорско место са благословом и потписом Бориса Тадића одобравали Американци. Било је људи који су промене у почетку подржавали, али су убрзо схватили ко ту бира кадрове и ко треба да аминује намештења. Такви људи никада нигде нису могли да прођу, просто зато што су од почетка о свему одлучивале америчке и енглеске службе. Сећам се како је Коштуница, још пре ових догађаја, неке од нас који смо тада рекли да добро познајемо Европу, јер смо у њој борећи се, живели, на нас гледао сажаљиво, вероватно знајући а приори да смо ми на црном списку његових енглеских и америчких саветника. Да закључим – не критикујем овде никога ad hominem, него само на основу објективних чињеница, јер, извините, ја овакво председништво новог ДСС, не могу да сматрам „опозицијом“.

Неко ће рећи: па шта смета, данас је тај ДСС против НАТО, они су се кориговали. Е, па извините још једном, али пошто ми је струка људска душа, и пошто ја истински радим у свом послу, а не у партијској политици, пошто сам добила интернационалну награду за дијагностику, написала неколико књига, имам свој занат, имам стотине студената, ја ћу вам рећи само ово: Није важно ШТА неко говори, него КО то говори. Ја не верујем ниједној особи у политици , која после петнаест година грабљења положаја и пара тврди да се „променила“. То, једноставно, не постоји.

Постоје људи који се заиста промене, али то су они који се у све разочарају, напусте политику, потпуно се повуку и пишу успомене (под условом да знају да пишу). Али, они који се поново боре за власт и паре, или за неко ново амбасадорско место, хвала лепо, господо, другови, ја њима не верујем. Ја зато не верујем новој дирекцији крњег ДСС. Да се разумемо, још једном, нема ту ничега личног, њихову нову председницу једва да и познајем. Али, то је као када би сада нека Горица Гајевић, ако се ко сећа ко је она била, изјавила да је она увек била за НАТО и за Америку! Или као што је Мићуновић (први послодавац нове председнице ДСС-а) много после студентске револуције 1968. године изјавио да он није био за Црвени Универзитет (иако је тада управо то урлао, што се чује на очуваним снимцима из оног времена), него да је од почетка био либерал и борац за либерални капитализам!

Нисмо ми ипак толико малоумни да верујемо да таква утилитарна промена може да буде искрена! Тј, нисмо ми баш такве будале да таквим људима верујемо! Неко ће рећи да је ово психологизам у политици, јер ја гледам ДЕЛА НЕКЕ ЛИЧНОСТИ, а не површне изјаве, али то је у ствари Толстојевски став. Важно је КО је онај који прича, односно, не шта прича, него шта је тај неко раније ЧИНИО. Дела говоре о човеку, а не речи, које ви можете да мењате према потреби када год вам је у некој новој политичкој ситуацији опет потребно ново амбасадорско, или политичко место. На жалост, ни наша струка, психологија и психијатрија ништа не гарантују. Посебно, у Америци, многи психилози су се продали за новац и захваљујући томе се и врше политичке и медијске манипулације, које политичари иначе не би ни знали сами да примене.

* Како гледате на изјаве новог руководства ДСС о статусу Крајине?

Мислим да су те изјаве скандалозне. Да се разумемо. Ја знам да у Хрватској има антифашиста и добрих људи. Моја мајка је једно време веровала у братство и јединство, јер је за њу била срећа само то да је прошло време када су је батинаши мичили у Гестапоу. У време „мас-пока“ она и Весна Парун ишле су по земљи да смирују људе. Искрено да кажем, мој отац који је мученик био јасеновачка жртва, није никада у то веровао. На срећу, он, коме су рођене сестре у Старој Градишки искасапљене на комаде, умро је пре него што је и избио овај трећи рат. Хвала Богу, није то опет гледао. Моја старија сестра је била у затвору 1968., рођак на Голом отоку. Али, и мајка је после овог последњег рата била згрожена, јер је једноставно схватила да се зло, због нерашчишћених ствари, нужно поновило. Ту је био крај свих илузија.

Дакле, ја се апсолутно слажем са Војиславом Шешељем и његовим ставом да су Срби МОРАЛИ да се отцепе из Хрватске онога тренутка када су се Хрвати отцепили из Југославије (видети мој текст Предвиђања из тамног вилајета). Док је била Југославија, била је. Кад је ње нестало, и када се Хрватска насилно одвојила, истога тренутка и Срби, баш зато што су потомци јасеновачких жртава, имали су право (ја бих рекла и обавезу!) да се одмах одвоје!

Не желим никога да вређам, али морам јавно да изјавим да политика коју је водио тадашњи лидер Срба у Хрватској (иако борба Срба у Хрватској није почела с њим), за нас потомке јасеновачких жртава није била најсрећнија. Он је говорио да територија није важна и позивао на некакву културну аутономију и сличне глупости (које можда нису глупости у швајцарским кантонима, али су биле глупости тих деведесетих година у тој и таквој Хрватској!).

Те идеје су ширили имућни и у Хрватској добро позиционирани људи, док је српска сиротиња у Хрватској (јер сиротиња увек прва страда) још увек дрхтала од сећања на усташке кољаче. Тада је био прави тренутак да се Срби заувек спасу и издејствују своју потпуну независност. Управо територија је тада итекако била важна! НА ИСТИ НАЧИН НА КОЈИ ЈЕ ТЕРИТОРИЈА БИЛА ВАЖНА ХРВАТИМА КОЈИ СУ ЗГАЗИЛИ заједничку државу ЈУГОСЛАВИЈУ, НА ИСТИ НАЧИН ЈЕ БИЛА ВАЖНА И СРБИМА ДА ИЗАЂУ ИЗ ХРВАТСКЕ! Тада или никада! Како су се Хрвати понели према Југославији – тако су Срби мученици морали да се поставе према Хрватској! Они су тада имали СВА ЛЕГИТИМНА права да то ураде, да не говоримо о психолошком и моралном праву.

Али, извесни лидери су баш у то време позивали на мир и финоћу спрам нове усташке Хрватске! То је била највећа глупост (наравно, поред издаје из Београда). Ја и даље мислим да је то била добронамерна глупост и да је тадашњи лидер Срба у Хрватској мислио добро, не доводим у питање његов патриотизам. Међутим, садашње изјаве нове председнице крњег ДСС, да је Хрватска имала права на „успоставу јурисдикције у Книну“, нису глупост него политичка увреда свих нас. Знате, моје схватање политике је такво да ме не интересује ко је чије дете. Зато је Покрет Двери требало да од новог руководства ДСС тражи следеће:

1.

Да јавно објасне изјаву њихове председнице да је Хрватска од почетка имала права на „успоставу јурисдикције у Книну“. Није реч само о том интервјуу неким хрватским новинама. Више пута је гђа С.Р.И. (на пример на телевизији Пинк) изјављивала то да је влада Српске Крајине у избеглиштву ретроградна, и сл. То је, наравно, основно неразумевање политичких слобода: политика је домен људске слободе, она није прорачун тренутно наплативог, него борба за неки праведни циљ, чак и ако је он у будућности.

2.

Да се нови крњи ДСС јавно изјасни народу Србије шта значи изјава њихове председнице да су Срби криви у Сребреници, јер су починили ГЕНОЦИДНИ ЗЛОЧИН односно да се „морамо сви стидети“, што чак ни та декларација коју је усвојила скупштина Србије не говори. У декларацији је признат злочин, али не ГЕНОЦИДНИ ЗЛОЧИН, који је много тежа оптужба и који држави Србији ставља на терет огроман и неопростив злочин, а Републику Српску потпуно укида! Да је злочина било сви знамо, али ако кажете да је то ГЕНОЦИД, ви сте рекли нешто потпуно друго, ви тиме заувек жигошете РЕПУБЛИКУ СРПСКУ КАО ГЕНОЦИДНУ ТВОРЕВИНУ! А зна се шта се ради са геноцидним творевинама. Ето то следи из изјаве председнице ДСС.

Најзад, то је изјава у којој се уопште не помињу борбе са до зуба наоружаном 28. дивизијом кољача Насера Орића, због кога су, заправо, и побијени толики људи. Мој муж је као Француз ишао у Хаг да о томе сведочи са важећим и првим документом Уједињених Нација који је јула 2005. добио на Палама и (пуким случајем) сачувао из тог времена, а у коме је све то описано! Тај оригинални документ јасно говори да је евакуација извршена уз сагласност све три стране. Неколико дана по паду Сребренице, под ужасним политичким притиском, да би се добио повод за бомбардовање Срба које су Олбрајт и Клинтон хтели, издат је нови, лажни документ о искључивој кривици Срба!

Али, нико осим Радована Караџића није знао да постоји човек који је сачувао тај први документ са сва три оригинална потписа: Уједињених Нација, Срба и Муслимана! Они су касније на нови лажни документ ставили само један печат Уједињених Нација, и на њему више нису постојале све три стране. Американци су сурово изманипулисали Муслимане, Муслимани су ту највеће жртве америчке манипулације и међу њима данас има људи који то виде! Французи су, рецимо, обелоданили (мајор Бинел је рекао, а постоје и снимци) да за „Маркале 2″ које су биле главни окидач бомбардовања Републике Српске, нису криви ни Срби, ни Муслимани, него да су то урадиле америчке службе!

Радован је зато позвао Ива Батаја да сведочи. Ив је, као дете судије и историчар, храбро отишао да сведочи у Хаг и борио се, а наравно телевизија је овде све то цензурисала. Покушао је да види и Шешеља, али нису му дали. Дакле, ми сада треба да слушамо политички коректне изјаве! Власт је, наравно, донела ту Сребреничку декарацију која за све криви Србе под великим притиском, али се у тој декларацији ипак не говори да је у питању ГЕНОЦИД, јер то заувек обележава РС као геноцидну творевину. Међутим, нова председница ДСС управо ово изговара (погледати видеоС.Р.И.: ОЛУЈА ЈЕ ХУМАНИТАРНА АКЦИЈА, СРЕБРЕНИЦА ЈЕ ГЕНОЦИД? док тај видео не избришу). У првом делу гђа С.Р.И. иронише на рачун „хуманитарне акције“, али одмах потом јасно изјављује да је СРЕБРЕНИЦА била ГЕНОЦИД). Скупштинска декларација ово не говори, она говори о масакру, али не о геноциду, јер би тиме Републику Српску осудила на укидање! А када је неко у опозицији, па тако нешто јавно изјављује а нико га ништа не пита, то онда само значи да жели некоме политички да „намигује“.

3.

Најзад, требало је тражити да нова председница крњег ДСС објасни народу, на захтев многих сиромашних избеглица које ми пишу (иако ја нисам ни на каквом положају, али ми се људи, ето, јадају, јер знају да је њихов Крајишник, Бранко Ћопић био кум мојој мајци и оцу) зашто је избегличке социјалне станове додељивала имућним функционерима и шта има да каже о оптужници која је против ње због тога подигнута (иако је била политички заштићена).

Тада се тврдило да је то „политичка“ оптужница, али на материјалима који се налазе на интернету, ипак јасно видимо да је председница ДСС заиста брисала имена и додавала неке своје фаворите, односно располагала тим државним социјалним становима као да су њени? Због тога је нека сиротиња остала на улици и она о томе мора да се изјасни. То је много важније него јевтино понављати да је Косово Србија, а Крим Русија (као да то не знамо! Уосталом, данас треба рећи да је Донбас Русија! А не отварати врата која су већ отворена).

Ето, о томе свему је, по мом мишљењу, требало да воде рачуна младићи у покрету Двери и да све то питају пре него што су се залетели да потпишу „споразим о сарадњи“. Јер, зашто сада не би тај споразум о сарадњи потписали и са Самарџићевом странком, и са другим, бившим деловима ДСС? И, најзад, са свима онима, који су учествовали у петом октобру, али који кажу да су „променили“ свој став? Па зар није и Весна Пешић недавно критиковала резултате петог октобра. А што и са многим другима онда не бисмо потписали „споразум о сарадњи“ да би се срушила власт?

* Режим користи своје медије за стварање дојма вечитог ванредног стања. Свакодневно се говори о некаквој новој завери против Вучића. Чему то све? Да ли је реч о покушају наметања масовне параноје?

То је потпуно уобичајена метода чувања власти и није опасна, јер је карикатурална и људи је углавном виде. У Француској је, некада давно, чак и Франсоа Митеран, када му је била јако опала популарност (додуше, тада још није био на власти) измислио атентат на самога себе, што се касније открило као маркетинг.

Међутим, много је интересантније како то да сва ова медија, која су иначе затворена за опозицију, одједном и нагло отварају огроман простор пишући о „реформисаном ДСС-у“. Откуд толика пажња за овај патрљак бивше странке за који сада објективно не знамо ни колико је велик у бирачком телу Србије?

* Повратак Војислава Шешеља на слободу је узбуркао јавност у Србији и региону. Да ли се Шешељ може заобићи у пројекту уједињења патриотских снага?

Не, њега апсолутно није могуће зобићи. Наравно, америчке службе ће ускочити у игру и подупрети лажну опозицију јер њима то треба. Њима треба гарант да се у Србији СИСТЕМ неће променити барем још десет, двадесет година, не људи, него систем!

Одређене личности које се сада заносе тим тзв. „националним блоком“ су заиста наивне, а неки су већ планирали колико новца треба да добију. То је увек исто, као и са „Отпором“, шачица њих зна за новац, а други блеје верујући у оне који ставе националну капу на главу. Као што рекох, сви су приметили како једној крњој странци отварају сав медијски простор и како сва медија одједном о томе трубе, а не зна се ни да ли та странкица данас има у бирачком телу један посто! О чему вам ово говори? То је најбољи доказ да је почела операција „нови пети октобар“, односно реприза лошег филма „Коње убијају, зар не?“, који смо већ једном, на жалост, гледали.

Разне агентуре знају да у Србији не владају ни Вучић, ни Николић, него амерички и енглески амбасадор. Српску власт они третирају као слуге. Али слуге су ипак превише топло примиле Путина, слуге су ипак одбиле санкције Русији, слуге су ипак организовале српско-руске војне маневре у Срему. То је за слуге превише и сада им поручују: Имамо ми замену и за вас, као што смо имали за Тадића. Те агентуре се надају да ће се Шешељ обрачунавати са бившим друговима, да ће направити хаос, а да ће они у том хаосу, понудити и лако прогурати „умерену , тј. меку, коректну опозицију“, по принципу „народе, ови су фини, са њима нећете гинути“.

То би вероватно требало да буде операција „Коштуница бр 2″. Иронија историје је у томе што су тог јадног Коштуницу, кога је народ једно време волео и кога смо ми познавали, гурнули на маргину управо уз помоћ елемената из његове странке које је он сам промовисао. Само наивни ту виде кобајаги, неки дисконтинуитет на боље. Крњи ДСС је у ствари превара, без идеја. Политички стожер може да буде само неко ко има идеје, а покрет Двери је имао неке идеје. У кампањи је, сећам се, Бошко Обрадовић говорио да је то социјално-револуционарни покрет, а садашњим приближавањем остацима странке „богатих нотара“, од тога више нема ништа. Покрет је имао чак и неку мистику, коју је, склапањем политичког уговора са делом политичког леша, какав је иначе већ био ДСС, сада изгубио.

Али, не желим да се мешам у даљу концепцију покрета Двери, јер ми нису поверовали и ту се моја подршка завршава. Ја тим момцима, који су ми били драги и даље желим срећу, али антиципирам будућност и срећна сам што све то видим сада, у првом полувремену. Како би се рекло, ипак сам ја нешто мало дуже живела од њих, па понешто видим и унапред. Око сто студената са Косова и Метохије је, до сада, урадило дипломски рад код мене, јер ми верују као професору. Замислите сада да ја кажем неком од тих студената да на одређену литературу обрати пажњу, а да он то одбије. Шта бих ја тада урадила? рекла бих му: колега, ја вама више нисам ментор. Ето, то је тако.

Али, ја сам наступила, као што увек у животу наступам, поштено и отворено: позвала сам главне момке из старешинства и одмах им, још пре пар месеци, рекла да ће учинити погрешан потез. Тиме је моја морална мисија испуњена, јер ја за њих више од тога не могу да учиним. Много сам дала, можда и жртвовала за тај покрет, урадила основу програма женског питања, али ми није жао, јер сам веровала у све што чиним. Све што се уради с љубављу, добро је. Желим им срећу да уђу у парламент, подржаћу оно добро што сутра ураде, или их поново подржавати у целини, ако се врате на почетне позиције. Али, ја моју борбу за истинску промену система у Србији настављам. Настављам је зато, јер су ме то људи молили, јер ми верују.

* Како гледате на одлуку Владе Србије о смањењу плата и пензија? Да ли су мере штедње начин делотворан метод за опоравак економије?

Писала сам о томе да је Србији потребно оно што је Перон урадио у Аргентини. У Аргентини су све ресусрсе држали Англосаксонци, обичан човек није могао да се школује, све је било прескупо, живео је добро само један мали делић друштва, као данас у Србији. Перон се вратио из егзила, огромном већином изабран је за председника, избацио је напоље и Американце и Енглезе и све стратешке гране вратио у национални посед Аргентине, после чега се ова земља, у оно време, опоравила за пет година. После тога је почела стравична америчка пропаганда против њега. Међутим, Перонисти су још у првој половини прошлога века, демистификовали и ММФ и тзв. Светску банку као банду лопова која можда није тако трагична за богате земље, али која черупа сиромашне земље и чини их још сиромашнијима. Зато из Србије прво треба избацити све пљачкашке банке које капитал износе напоље. Треба прекинути било какву послушност спрам ММФ-а и Светске банке, као што је то урадио руски председник. Смањивање плата и пензија је део ММФ-овске наредбе. Ово је одговор на ваше питање.

У Србији треба ухватити двадесет највећих тајкуна, одузети им пасоше, затим им конфисковати све што су отели из српског буџета. То би већ поново напунило тај исти буџет. Затим им треба вратити пасоше и истерати их напоље. Нека иду под сунце Флориде да почну из почетка са педесет долара у џепу, јер тврде да су обдарени за бизнис. Треба, затим, разбити увознички лоби. Дуци Симоновић је у праву: такође, сви спортисти милијардери којима се у Србији праве свечани гала дочеци и који се одликују највишим духовним одликовањима (која, објективно гледано, не заслужују), треба овде да плате порез, а не на Бахамима или у Америци. Доста је те примитивне митоманије.

Смањивање плата и пензија је најглупља и мизерна мера оних који немају храбрости да направе суштински рез са непоштеним, суровим неолибералним системом, који народ итекако убија и стреља, само на другачији начин од комуниста.

* Могу ли у Србији да се створе два супротстављена политичка опозициона блока, како то предвиђа Бранко Драгаш?

Бранка Драгаша ценим као човека, али реч „блок“ у нашем језику не значи ништа. Као и тзв. „укрупњавање“ о коме се сада у медијима говори. Укрупњавање због чега? Да бисте направили нови ДОС који ће људе са 0,02 посто у бирачком телу Србије сутра поставити да буду министри? Наша српска реч за то је „савез“ и „свеза“ и у том савезу душа, сви морају да везу исти вез, не сме да буде никаквог политичког неповерења јер се једино тако могу избећи свађе и промашаји. Рекла сам већ да између оних који су крали и оних који су покрадени, не постоји никакав природни савез. Такође, ја и даље не верујем да покрет Двери пристаје на то да је Република Српска геноцидна творевина, како је то руководство новог ДСС, кроз своју председницу, изјавило.

Прича о тобожњим интелектуалцима који подржавају некакав десни блок је промашена прича, јер, како би рекао Сартр, интелектуалци ће увек бити искоришћени за нечију пропаганду, а на крају ће и све чистке започети њима. Што је нека политичка позиција мање револуционарна и мање радикална, то су у њој интелектуалци више у улози икебане. Интелектуалац мора органски и искрено да припада некој идеји и да сам буде у законодавној и извршној акцији, а не да он само нешто „подржава и саветује“. Ето, Смиља Аврамов и ја смо саветовале покрет Двери, али када су они донели одлуку да уђу у сарадњу са крњим ДСС-ом, наши ставови о томе више нису били важни.

Сам изборни блок као блок не значи ништа. Србији су потребне идеје које ће на сцену вратити националну и социјалну правду, као и праве геополитичке идеје какве је у Русији дао мој добар пријатељ Александар Саша Дугин кога Путин све више уважава и и све више остварује управо његов програм.

Али, наравно, ако се створи лажна опозиција, по природи физичких закона, створиће се и радикална опозиција.

* Шта ћете ви урадити, као Мила Алечковић?

Ја сам само једно зрно у српском народу. Али, заједно са Љубодрагом Дуцијем Симоновићем, легендом нашег спорта и доктором философије, човеком огромне менталне и моралне снаге који нема длаку на језику, и још многим пријатељима, поново покрећем идеје српске национално-социјалне-правде. Неки српски манифест „Порто Алегре“. Брига о сиромашнима је најдубља традиција нашег народа, много више него у вредностима протестаната, и то је, у ствари, наш највећи и најбољи српски национализам!

Ми смо органски народни интелектуалци и људи који верују у своје идеје. Дуци је Американце увек побеђивао, сетите се само његових кошаркашких „тројки“ после којих смо, после победе над Американцима, били прваци света. То је јака симболика. То значи да можемо да победимо америчке агентуре (наравно, не говорим о народу). И он и ја живели смо ван Србије и видели суштину суровог, лицемерног, убилачког и екоцидног капитализма у коме живи добро само један посто људи. Као што сам у оној емисији на радију „Снага народа“ (Гнев Србије, 22. октобар, водитељ Милан Миленковић) рекла, националан је само онај ко националне ресурсе сачува у свом народу и зараду од рада свога народа – сачува за свој народ. Свуда тамо где се ово одлива напоље, као у данашњој Србији, где стране банке све износе ван Србије, и где велики део богатсва иде и даље енглеској краљици баба-мајци, ту нема речи ни о чему националном. А тај систем је у Србији почео петог октобра и можда то свима није одмах било јасно. Међутим, већ 2002. већина је то, и у нашем расејању, разочарано схватила.

Позивам људе да послушају на интернету емисију о овоме, јер је то можда моје последње гостовање на радију „Снага народа“. Сада ме вероватно, због мојих критика, више неће звати. Нити ће „Catena Mundi“ штампати моје књиге, иако сам добро знала Кијука који је (поред оца „Весне Пешић и синови“) инспиратор овакве идеје и издавачке куће. Сви ће они мене сада вероватно заобилазити. Али, можда је и то цена коју морам да платим због слободног изношења мишљења. Уосталом, цена борбе за истину за мене не постоји. Срећа је што смо деца Николе Тесле и што на интернету информација ипак негде може да прође! И да подсетим још једном, данашњи крњи ДСС је у овим распродајама националног сто посто учествовао, можда не неко младо момче или девојче у тој странци, али руководство функционера, пре свега оних задужених за односе са западом, свакако јесте. Зато они више немају никакво морално право да причају о сиромашнима.

Ја се окрећем једином правом питању – ко од Срба прави робове? Народ ми верује. Бог свети зна да сам своје студенте увек учила о томе да нема ни левице, ни деснице, и да је у Србији све то лаж. И не само у Србији, него и у Европи, о томе сам написала и нову књигу политичких есеја „Србијо, лажу те о Европи“. Један есеј у тој књизи управо носи назив: „Ротшилд лево, Рокфелер десно, а задљица позади“ (пишем о томе како се овај трећи „политички елемент“ окреће онако како му, тј, како јој, затреба, а сила гравитације олакшава одлуку, држећи тај елемент доста ниско)..

Али пошто многи, видим, и даље инсистирају на апелацији те тзв. умерене, млаке, менует, салонске „деснице“, тј. политичке констипације, а ја мислим да је то управо највећа замка за Србију (јер у оквиру тога није могућа никаква промена непоштеног система), кренућемо са главном темом о националној борби за социјалну правду уместо које у Србији данас постоји велика провалија и јама. Овде нема ничега социјалног, јер је све лаж, и све досадашње левице су биле лаж.

Желим да нагласим да је у мојој класификацији Војислав Шешељ управо национално-социјални политиичар, јер је то тренутно једини човек на политичкој сцени Србије који је сам потекао из борбе против сиромаштва и који би огромном снагом духа могао да помогне српској сиротињи. Он је, у ствари, потенцијални Робин Худ. Сви причају о Шешељевој „ратној реторици“, а нико не помиње то да је он хтео да хапси велике лопове, а јадницима који су живели од неких ситних продаја, дозвољавао је трафике да нешто зараде и да се прехране у најтежа времена. ДОС је увео управо обрнуту праксу: штити велике дужнике, а пљачка сиротињу! Данас то само настављају. Вијају по улицама оне беднике који на шофер-шајбни кола продају сапуне, гаће и чарапе!

Сви се плаше обрачуна, а тајкуни су наоружани до зуба. Пушкарања су већ почела. Србији ће у блиској будућности помоћи само онај ко се не боји смрти. А онај који је, после више од деценије, изашао из Хашког логора, данас живи поклоњени живот.

Наравно, у овој борби за сиромашне, руско тржиште је за Србију најважније, а у Србији постоје људи, као што је Ненад Поповић, који су на томе много урадили. Руси за њих знају и уважавају их. Што се Европе тиче, ја сам своју причу о Европи у којој сам живела, у књизи, искрено испричала. Ми данас улазимо у период светске немаштине и глади, беде света у коме је мали број њих покрао све резерве злата и где ће многе ствари ускоро бити доведене у питање. Биће потребна једна потпуно нова стратегија преживљавања и потпуно нова слика старог источно-хришћанског милосрђа и деобе. Никакве „коректне деснице“ ту више ничему неће служити.

Да закључим, у шали, мени америчке службе нису обећале да ћу бити премијерка, нити амбасадорка у Вашингтону, нити ја то желим да будем. Ја сам стваралац и неко кога људи знају као морално интегрисаног и независног. Угледом који сам сачувала у народу, заједно са свим мојим пријатељима, мобилисаћу српски народ са нашим некадашњим идејама социјалне правде и позвати га да у одређеном тренутку изабере најбољег, најчистијег и најхрабријег међу нама, оног који није ништа украо, не боји се смрти и који буде спреман на праведну борбу до победе.

Ја сам у души револуционар. Не волим гњиде, гмизавце, пузавце, инструменталце, профитере, татине ћерке, татине синове, конформисте и лицемере. Наравно, као жена, не желим погибије. Али, за Србију не постоји ништа горе од лажи, крађа, понижавања људи и тихе смрти милиона дужника.

Зато је моја порука: не дај се слободни и бунтовни српски народе, јер ниси крив низашта! Не веруј ни отпорашкој песници, ни млитавој десници!  Али, спремте се, спремте, ускоци и хајдуци!

Теша Тешановић, Правда