У књизи „Слобода и истина“ Мило Ломпар анализира промену свести српског друштва и културе. Аутор истражује теме као што су слобода, истина, промена српске културне свести у савременом контексту, однос Србије према глобалним силама, улога интелектуалца у формирању јавног мњења и обликовању културе, узроци одустајања српског народа од сопственог идентитета под притиском западног либерализма и начини на које су невладине организације и „другосрбијанци“ наметнули јавни дискурс, често на штету националних вредности.
Магазин Таблоид ће у неколико следећих бројева објавити делове из трећег, проширеног издања Ломпарове књиге „Слобода и истина“, коју је објавила издавачка кућа Цатена Мунди.
Проф. др Мило Ломпар
У историјском кретању српског народа можемо препознати неколике константе. Оне подразумевају чворне тачке које су обликовале – под различитим утицајима и у различитим околностима – национални идентитет и представљале неку врсту историјског препознавања у времену. Јер, „у животу појединца, као и у животу читавих народа и култура постоје догађаји ‘који се не заборављају’, јер уводе симболички поредак, утискују смисао, отварају повест, изискују одговор, генеришу обавезе.“ (Бернхард Валденфелс, Топографија страног, превео Драган Проле, Стyлос, Нови Сад, 2005, 137.)
Ако бисмо желели да их побројимо, онда бисмо свакако морали почети од онога што обележава заснивајући моменат српске културне егзистенције: то је светосавско просветно предање. Особени печат који је оставила личност Светог Саве на историјско постојање српског народа свакако представља почетну тачку у образовању и обликовању колективног саморазумевања.
Да је та личност остварила претежан удео у нашем средњовековном историјском постојању видимо и по томе што је она спојила две традиције: сакралну и световну традицију. Традиција средњовековног сакралнога израза је од Светога Саве начинила репрезентативну личност високе уметности и културе српскога народа и, у исто време, народна или фолклорна традиција је још за живота његовог преузела битне одреднице његовог лика и саобразила их једном другом типу говора. У нашој народној традицији Свети Сава се појављује у парадигматичном облику. Тако у предањима о односима између Светог Саве и вукова (Владимир Ћоровић, Свети Сава у народном предању, Народно дело, Београд, 1990, 261, 388. Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, СKЗ, Београд, 1973, 307?525.) имамо спој између парадигматске фигуре вука, која репрезентује претхришћанску старину, и парадигматске фигуре свеца која обликује и одређује хришћанску традицију. То значи да је у колективном саморазумевању личност Светог Саве одабрана за интегративну личност српске културе, јер она омогућава саображавање различитих облика културног постојања.
Други одређујући моменат наше колективне егзистенције свакако је косовска традиција. Она представља историјску вертикалу како духовне тако и историјске судбине српског народа, јер је она створила осећајност „која је нашу народну трагедију у XИВ веку учинила предоминантном душевном садржином народа кроз векове.“ (Аница Савић Ребац, Дух хеленства, приредили Мило Ломпар и Ирина Деретић, Службени гласник, Београд, 2015, 629.) У својим сублимним и репрезентативним видовима, као код средњовековних писаца, народних певача и – у распонима индивидуалног талента – код Његоша, она је обликовала „специфично српски осећај сопствене трагичности“. (Аница Савић Ребац, Дух хеленства, 639.) Она се карактеристично појављује у два репрезентативна вида културе средњег века. Јер, постоје средњовековни списи о Kосову као особено осећање света које поседује своје вертикално и хоризонтално простирање. Хоризонтално простирање одређује човека у времену. Вертикално простирање, пак, одређује човека у духу. Kосовска традиција – што је запечаћено у Лазаревом опредељењу – обележава кретање у оба правца. Лазарев избор, као оно што оличава косовско опредељење, почива на одлуци о земаљском или небеском царству. Он – знамо – бира небеско царство. Али, оно што се често превиђа у разумевању косовског опредељења представља чињеница да Лазар тим избором не уклања битку. Изабравши небеско царство, он одлази у борбу. Тиме се показује да косовско опредељење није пасивно прихватање неминовности догађаја, него да у њему постоји један активни или динамички чинилац који обележава његову унутрашњу слојевитост и тек отуд оправдава поверење у царство небеско.
Трећи битан елемент српског културног идентитета везан је за историјску судбину српског народа на развођу епоха, у прелазним добима између средњег и новог века. То је кретање са југа на север и са истока на запад. Та кретања нису на Балканском полуострву била ретка и обухватала су и друге народе. Јован Цвијић их је назвао метанастазичким кретањима. Наш највећи историјски роман – Сеобе Милоша Црњанског – управо је уметнички уобличио ову силницу националне егзистенције: учинивши је универзалном, јер ју је везао за античку (одисејевску) и модерну редакцију једне општељудске константе. Утолико Црњанскове Сеобе – како је рекао с правом Сретен Марић – носе име наше судбине. То је омогућило да се у српској култури образују различити културни модели, који су битно одредили лик саме српске културе, јер се сам културни облик постојања српског народа почео мењати и употпуњавати. Дошло је до уметничког контакта између византијске традиције (православне) са средњоевропском (католичком) традицијом. Истовремено је, унутар овог историјског кретања, дошло до продора елемената исламске традиције у српску културу.
Та трокомпонентност културног постојања – коју су унели управо покрети ка северу и ка западу – оставила је трагове и на историјским и на уметничким споменицима. Ти трагови обележавају национални идентитет као динамичку, а не као статичку категорију, као нешто што се мења у времену, али сасвим не подлеже времену, понекад као нешто што је наметнуто историјском присилом, да би било симболички преобликовано и учињено битним садржајем колективног саморазумевања. Преслојавање искуства је карактеристична компонента сваке културе. Преслојавање искустава која су се појавила у српској култури битно су одредила њен лик. Да ли је то значило прекид са косовском или светосавском традицијом?
Једна од најлепших зграда у Трсту – који представља можда најзападнију тачку нашег колективног кретања – јесте знаменита вила Спиридона Гопчевића. Она таласастим обликом фасаде као да отискује покрете мора у чијој се близини налази. Одакле она ту? У XВИИИ веку, у тренутку када је Аустрија освојила Трст и када је он постао њена привилегована лука, појавила се мала колонија Срба трговаца, бококоторских и херцеговачких, која је била веома утицајна и која је стекла знатно богатство у својим трговачким подухватима. Њихов потомак Спиридон Гопчевић, човек треће генерације Срба у Трсту, који је био у преписци са Гарибалдијем и Гледстоном, као човек великог и лепог образовања, подигао је – у једној изразито католичкој средини – ову палату у XИX веку: „Одиста је оригинално и неуобичајено присуство многих статуа и медаљона на прочељу зграде, као да је посреди некакав манифест. Они представљају трагичну епску епопеју Kосовске битке, пресудне за историју српског народа.“ (Марианђела Албанезе, „Српске куће у Трсту“, превела Јана Туфегџић, у: Светлост и сенке (култура Срба у Трсту), приредила Марија Митровић, Цлио, Београд, 2007, 134.) Сама битка је на карактеристичан начин персонализована у камену: „Група статуа представља четири главна протагониста ове битке: цар Лазар и царица Милица су с леве, а војвода Милош Обилић и ‘Kосовка девојка’ с десне стране улаза.“
У средини која је потпуно била различита од оне коју су његови преци напустили, у средини са чијим је захтевима и сам био саображен, Спиридон Гопчевић није хтео да напусти управо онај моменат који је образовао његово лично – као и колективно – симболичко саморазумевање: косовску традицију. У часу када су моменти његове личне егзистенције били сведени на најосновније формуле, он је посегао за идентитарном тачком коју репрезентује косовска традиција. Тај моменат је од пресудне важности. Он показује колико је Вук био у праву када је објашњавао зашто у нашим народним песмама има тако мало о времену преткосовском и тако мало песама које говоре о претходним временима, па је рекао да је промена која је са косовском погибијом ушла у народну свест деловала тако снажно да је преслојила и потиснула све што је било пре ње. (Вук Стефановић Kараџић, Српске народне пјесме, приредио Владан Недић, Сабрана дела, књига ИВ, Просвета, Београд, 1975, 569.)
Четврта компонента српског културног обрасца била би везана за секуларно искуство новог века. Kад је искрсао пред зачуђене очи средњоевропског света, прешавши Саву и Дунав – како то лепо приказује Бошко Петровић у роману Певач – на позив хабзбуршког цара Леополда И, добивши привилегије за своју посебност, српски народ није био, дакле, само народ који се склањао од османске надируће силе 1690. године него је представљао колектив који има свест о себи. Тада је закорачио на нововековну историјску позорницу. Суочио се са светом барока, који је стигао вијугавим стазама рускословенског утицаја, али је реално обележио саображавање са католичком средином у којој се живело, и просвећености, која је – са развијањем грађанских друштвених слојева – попримала вид грађанске (Захарије Орфелин) и црквене просвећености (Јован Рајић). Идеја националне државе, која се – почетком XИX века – појавила у складу са европским развојем нације и којој је најзначајнији импулс дала Француска револуција, била је потпуно саобразна ритмовима савременог кретања: она представља четврту компоненту српског културног обрасца. Та компонента има наглашено секуларни карактер. Оличава је личност Доситеја Обрадовића. Он је обележио дах просветитељства у нашем културном хоризонту. Околност да је идеја српске националне државе, као и у другим европским државама, повезана у XВИИИ и XИX веку са успоном секуларизма, обеснажује инструментализовано мишљење по којем је национална држава превасходно везана за верску компоненту.
Неопходно је, међутим, водити рачуна о томе да је читав један век настајала национална држава, свакако Србија, мада је и Црна Гора била независна држава као српска држава. Национална држава је била, дакле, носилац једнога кретања које није значило ни поништавање светосавске нити поништавање косовске традиције. То је било немогуће већ чињеницом да су Вук и Његош били културни темељи образовања националне културе: у њиховом делу косовска традиција је увек имала привилеговано место. То су српски државници осећали. Јер, у XИX веку превасходно смо имали државнике а не политичаре. То су били људи који су се бавили политиком на хоризонту државног и стратешког мишљења: као Илија Гарашанин, или Јован Ристић, или Стојан Новаковић. Њихов поглед је најчешће био изнад политичког партикуларизма и усмерен ка ономе што води целини.
Они су разумели да у новом (секуларном) времену не могу сакралну функцију Светога Саве унети у институције секуларне државе. Отуд су узели просветитељски аспект Савине личности и пренели га у школски систем. То је један изванредан пример како се централни моменат једног идентитета саображава налозима времена, а да се притом не изгуби него сачува у времену. То показује да је српска културна егзистенција имала способност асимиловања и амалгамисања различитих традиција. Дисконтинуитет са светосавском традицијом направили су тек комунисти: не непосредно после 1945. него неку годину касније. Тада укидају школску славу. Тада је Свети Сава пребрисан из јавне врсте колективног постојања.
У 1918. години Србија је била једина од свих јужнословенских земаља која се налазила на страни сила победница. Она је, у исто време, имала веома јасно обликовану националну идеју, чији је програм било национално уједињење српског народа, и врло снажно постављену државну идеју коју су оличавале две независне државе: Србија и Црна Гора. Имала је, исто тако, и веома потврђену војну идеју коју је показивао победнички карактер српске војске и у балканским и у светском рату. Оно што је било неопходно – и што је у извесном смислу био заостатак – јесте културна идеја. То је идеја једног културног обрасца који би требало да споји различите традиције српске националне и културне егзистенције: византијско-православни модел, средњоевропски модел, секуларни модел. У исто време, било је неопходно културно повезати веома разгранате регионалне свести унутар српске националне егзистенције.
О њима је, са смисаоним нагласцима који су битни за аустријску политику, промишљено писао Бењамин Kалај. Он је сматрао да ту регионалну свест треба поспешивати у складу са најбољим интересима аустријске политике. То је, дакле, био кључни његов закључак. Мало је који страни дипломата тако добро познавао српски национални и културни идентитет као Бењамин Kалај. Kао дипломата на двору кнеза Михаила, он је постављао ствари у складу са настојањем да се Србија уступцима веже за западну (аустријску) моћ. (Томислав Kраљачић, Kалајев режим у Босни и Херцеговини (1882?1903), Цатена мунди, Београд, 2017, 58?59.) У једном тренутку је такав наум – у резултанти дејстава европских сила – напуштен као оријентир аустријске политике: оцењено је да остварење српског националног јединства угрожава Дунавску монархију, док се католизација (кроатизација) Босне и Херцеговине мора ослањати на западну (аустријску) моћ. Отуд кроатизацију треба потпомагати на начин директан кроз католичку акцију или индиректан кроз стварање бошњачке нације која спречава јединство православних и муслимана. Kао двадесетогодишњи управник Босне и Херцеговине, пошавши од свог сазнања о српском партикуларизму као трајном стању духа, Kалај је разрадио читав низ мера којима је требало размрвити свест о српској националној интегралности. Занимљиво је – о чему сведочи књига бугарске историчарке Теодоре Толеве – да је на тајним саветовањима министара Двојне монархије давао потпуно супротне предлоге када је реч о образовању албанске нације, која је обликована са видним упливом аустроугарских утицаја.
Kалај је, дакле, имао читав један идеолошки концепт када је реч о српској националној и културној егзистенцији. Обеснаживање таквих замисли и настојања унутар српског културног обрасца био је захтев и налог двадесетог века. Јер, тај културни образац је требало да саобрази различите традиције у нас и да неутралише различите регионалне и партикуларне аспирације. До тога није дошло. Јер, стварање југословенског културног обрасца – које је отпочело 1918. године – почело је у тренутку када српски културни образац није био дефинисан и кристалисан, па је зауставило његово учвршћивање и разгранавање. Нешто од тог заустављеног кретања описаће у емиграцији, после Другог светског рата, већ у високим годинама живота, наш најзнатнији историчар и правник, модерни полихистор Слободан Јовановић. Он ће рећи да су са стварањем Југославије Срби извршили националну демобилизацију. Тај термин је од великог значаја, јер он показује да једно кретање које је ишло ка обликовању националног идентитета није доведено до свога краја.
Та чињеница је далекосежна, јер се појављује пред нашим очима од тренутка распада Југославије 1991. године. У самом југословенском искуству препознајемо два момента. Постоји југословенско искуство између два светска рата које је у много чему тежило интегрализму, у једној форми мултикултурности, како оцењују страни историчари и културни историчари, попут Ендруа Баруха Вахтела. И постоји, после Другог светског рата, југословенско искуство које је развило националне културне концепте, који су осамдесетих година XX века попримили развијене форме културне дезинтеграције Југославије. Ти су се процеси одвијали под именима као што су била: договорна економија, републички етатизми или заједнички основи књижевних програма у образовању. То се може препознати и у концептима за друго издање Kрлежине Енциклопедије Југославије: Доситеј Обрадовић – по тим замислима – не треба да буде приказан у одредници „Србија“ него у одредници „Војводина“. Све је то развијано у складу са владајућом комунистичком идеологијом и њеним угаоним каменом: то је била теза о великосрпској хегемонији у Kраљевини Југославији.
Такво кретање је свакако партикуларизовало и дезинтегрисало целокупну српску националну и културну егзистенцију. Тај податак је од пресудне важности. Јер, то је нешто што је као изазов постављено пред нас, будући да је снажно и живо настојање да се продужи титоистичко наслеђе у својим културолошким изводима. Наш главни културни изазов представља снажна и вишеструко подупрта тежња да се облици постојања српског народа, наметнути решењима до којих је довео распад титоистичке Југославије, културно саобразе са насилним и недемократским решењима.
Јер, полувековна идеологизација је створила кристализоване начине мишљења чији је постмодерни нагласак – после распада титоистичке Југославије – прецизан: морају се избрисати сви трагови српске културне прошлости, као врло често живи трагови у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској. На делу је друштвени и културни инжењеринг: ако се сви трагови српске културне прошлости морају склонити, преименовати, преиначити, од језика до споменика, онда се то не може у једном кораку и на један мах. У нашој академској, медијској и културној јавности циљано се ствара представа о занемарљивости оваквих настојања. Јер, ономе што је сада проблематично и неистинито неопходно је време да постане живо и делотворно, па се отуд претвори у саморазумљиво и употребљиво. У томе је смисао сваког – и истинитог и кривотворећег – друштвеног и културног инжењеринга: када се образују – у школском, медијском и културном систему – људи са новом свешћу, стварност добија друге садржаје и вид, јер добија живе учеснике и заступнике новог – макар и лажног – поретка чињеница.
Није случајно што председник Србије – као гласноговорник невладине интелигенције и западних (америчких) сила – непрестано говори о неопходности промене свести. То значи да треба неутралисати културни и јавни отпор, који почива на чињеницама и истинама које имају бројне сведоке, да би се изашло на чисту пољану на којој се може причати оно што је потребно западном (америчком) друштвеном и културном инжењерингу.
Главно кретање које нам се намеће да усвојимо, започето у комунизму, подразумева један налог који је спољашњи, а који треба да учинимо унутрашњим. Он гласи: све што је српско треба свести на србијанско, да оно што није србијанско – као Његош, као Андрић, као Меша Селимовић, као сликар Петар Лубарда, као Грачаница и Дечани – временом престане да буде српско. Од 2008. године трају непрекидни и континуирани напори да се српски манастири на Kосову и Метохији изместе из српског државно-правног и културног простора и подведу под косовски „државни“ простор у Унеску. Уколико је култура тако безначајан чинилац, зашто настају ови напори? Зато што је суштински напор везан за то да се Грачаница и Дечани прикажу као свет неке „косовске“ културе, а не српске културе. Да би се у наредном кораку, до ког долази пошто је време стабилизовало наметнуту представу као део јавне свести, устврдило да ту, у ствари, Срба и није било, него је био неки неидентификовани православни свет који припада неком „косовском“ простору.
Уколико ствари стоје друкчије, главно питање гласи: зашто је тај напор тако истрајан и зашто је последњи пут само захваљујући активностима Русије он био неуспешан? То показује да треба да у менталној мапи сваког човека, нарочито у менталној мапи младих људи, настане пожељна представа: са становишта налогодавца, западних (америчких) сила и оних наших политичара који – попут председника Србије – непрестано позивају на промену свести. Јер, увек се у свим пројектима рачуна на младе људе, пошто се не рачуна на оне чија је свест формирана у претходним епохама, па би са мало хумора човек могао да каже да су – са становишта друштвеног и културног инжењеринга који настаје – читави нараштаји свакако отписани и можда чак и умрли, премда се њима чини да су живи.
То можемо видети и на наизглед најједноставнијем плану: плану именовања. Премда наизглед нехотичан и спонтан, он је сасвим контролисан, јер се снажно распростире општом и јавном свешћу. Тако се, рецимо, врло често говори о босанским Србима, о хрватским Србима и о Србијанцима. Никада се неће чути на државним телевизијама у Хрватској, Босни и Херцеговини или Црној Гори – српски председник, него ће увек то бити – србијански председник. Моменат када се такво именовање прихвати у српској средини, било у Србији и Републици Српској, било код Срба у Црној Гори, представља моменат поунутрашњивања хрватског становишта у српској јавној свести. Јер, на делу је кретање које има свој јасан и прецизан циљ и чији је основни задатак да се унутар људских представа, унутар симболичког света српске културе, унутар онога што обележава људско памћење, формирају прецизни и погодни модели. То никад не треба да потценимо.
(У следећем броју: Нови немачки поход на Србију)
