Проф. др Слободан Самарџић: Не слушајте шта Вучић прича, него гледајте шта ради

Израз из наслова важи као поука за јавност, поука која се може односити на сваког политичара. Али, разлику између речи и дела до максимума, да не кажемо до савршенства, довео је актуелни председник Србије.

Када би се извршило поређење између онога што је обећао и оног што је урадио за више од шест година своје владавине (као први подпредседник владе, премијер и председник државе), добио би се огроман списак политичког празнословља као грађа за будућа истраживања једног мрачног периода модерне историје Србије. Опсег области политичког деловања особе са три различите функције уз посед исте количине моћи, неограничен је из простог разлога што је фактички реч о апсолутној власти. У том опсегу, разуме се, косметско питање није једино, али је по својим последицама највеће.

Последњи пример јаза између речи и дела јесте реаговање званичне Србије поводом стварања албанске војске на Косову и Метохији.

Све што се створи у некој нерегуларној творевини а носи државни атрибут, нерегуларно је. То важи за тзв. оружане снаге Косова, јер војска представља једно од основних обележја државе. Подразумева са да ће једна група људи (овако албанске институције на Косову и Метохији назива Међународни суд правде у свом саветодавном мишљењу из 2010. године), којој је стицајем правно болесних околности пошло за руком да прогласи независност на делу територије Србије, зажелети да свој насилни подухват овенча и оснивањем војске. Ако иза ових радњи стоје Сједињене Државе и НАТО, онда је са сваког легитимног гледишта, па и правног, реч о рђавим и опасним намерама. Тим пре што је чак и у погледу интерних правила албанске творевине у покрајини, реч о прекршају. Колико се овде ради о „правној држави“ – тако ју је ЕУЛЕКС крстио пре најаве свој одласка прошлог пролећа – говори чињеница да се оснивању војске приступа по измишљеној законској а не по писаној уставној процедури. За спољне учеснике овог подухвата, САД, ЕУ и НАТО, ни у овом случају нема проблема.

Није потребно ни удубљивање ни боље познавање прилика да се схвати да косметски Албанци приступају оснивању својих оружаних снага припремајући се за последњу рунду преговора која треба да исходи признањем Косова од стране Србије. Са те тачке, све се одвија синхронизовано. Вучић прима америчке административце средњег ранга, Палмера и Мичела; они му обећавају смоквин лист „разграничења“ и тиме спасавају идеју коју је председник Србије резигнирано и панично прогласио пропалом; административци Европске уније средњег ранга опет дувају у леђа овој „идеји“; Србија са учесницима НАТО савеза одржава највећу до сада вежбу цивилне заштите у ванредним околностима; Албанци у покрајини оснивају своју војску; Тачи и Вучић се припремају за преговоре прекинуте пре месец дана после Тачијеве тријумфалне посете Газиводама.

Да се, после кратког оцртавања најновијег миљеа, вратимо нашој основној теми. Ако косметски Албанци оснивају оружане снаге и упоредо прете узимањем (посредством преговора, разуме се) три општине на југу Србије, онда су пуке речи противљења довољне колико аспирин за лечење канцера. А речи је заиста било. Пар дана врвело је од осуда и повике, а нису изостале ни молбе „нашим западним партнерима“ да обуставе ову акцију. Замислите реченицу „шта ће Србија да ради ако буде притерана уза зид“, намењену спољним виновницима албанске терористичке побуне, насилног отцепљења и, сада, стварања војске. Све су то речи смишљене и изговорене за унутрашњу употребу чија је спољна функција сасвим супротна: не брините, самном је све у реду што се тиче нашег базичног договора и мојих личних обавеза. Дела, која би била у складу са речима осуде и одбијања, сасвим изостају.

Реч је о делима која се у међународном жаргону називају политика одвраћања. Дакле, одвраћање нису речи него дела, оно на шта се у реалној политици много више обраћа пажња него на речи. Шта би то могло бити у конретном случају?

На првом месту, прекид преговора, хипотетички чак и сада када је Албанцима све дато а за узврат ништа добијено (катастрофалан резултат Првог бриселског споразума по свим његовим тачкама). Зар се не види да се списак албанских захтева шири изван текста самог Бриселског споразума? Зар треба очекивати да досадашњи посредници – ЕУ и САД – буду суштински другачији према српским интересима, па и оним најскромнијим захтевима, него до сада?

Да идемо даље са делима а не речима: после најављеног прекида преговора афирмисати став о замрзнутом конфликту. Не говорим, дакле, о стратешкој позицији за коју се иначе залажем, него о једнократном потезу у корист наставка преговора са бољим изгледима Србије.

Надаље, чему служе оружане снаге Србије? Не само за случај рата, већ и више од тога за ефективну политику одвраћања, тј. избегавања рата на озбиљан државни начин. Дакле, господо, покрените војску на начин видљиве борбене готовости (не празне реторике као у случају Газиводе) на подручјима изречене претње остатку Србије. Потом, пружање дипломатског статуса скромном особљу и опреми руског центра за цивилну заштиту у Нишу. Зар то није довољно за ојачање преговарачке позиције Србије?

Ако ништа друго, овим би се добило у времену. Време је сада најоскуднији ресурс и западним силама и косметским Албанцима. Они имају рок за коначно решење за које знамо шта је: да Србија призна независност Косова. Није то више само онај арогантни ултимативни рок победника, него рок оног повољног тренутка за њихову врсту решења који очигледно пролази.

Зашто онда Србија интериоризује њихов проблем времена, тј. прихвата га као свој. То већ нема везе са Србијом већ има са владајућом политичком гарнитуром. Она се задужила на тој страни имајући у виду своју политичку корист а не питајући за цену коју треба да плате народ и држава. И зато једно причају а друго раде, и то од самог почетка, најкасније од априла 2013. када су прихватили и потписали туђи устав Србије кога се држе на трагично коректан начин.

Слободан Самарџић

Фејсбук репортер