❝ Ми, Срби, заиста смо чудновати људи. Ми смо пријатељи мира, слоге и братства са целим светом. Наша је девиза: ,,Сваком своје. “ Ми се ове хришћанске врлине придржавамо у толикој мери, да она већ прелази у грех према нама самима.
Ми пуштамо да најпре други узму и оно што је заиста њино, а и оно што желе да буде њино. А нама – шта остане.
Последица те наше грешне индоленције та је, да нас грабљиви суседи пљачкају и черупају са свих страна, а ми спокојно и са резигнацијом чекамо да нам они кажу шта је наше.
Тако нам је за сада остала само Црна Гора и ова наша Србија. Али, канда је и она још сувише велика нашој браћи са истока и запада, те су и њу ради да поткресују мало и слева и сдесна, док се не састану на Морави. Па да нас онда, братски, стрмоглаве у Мораву. ❝ – написао 1895. Историчар, књижевник, аутор химне ,,Боже правде“ (ујак Стевана Сремца) професор Јован Ђорђевић, Краљевина Србија.
ИЗВОР: kishad.wordpress.com
Ја овако размишљам:
Онај ко нас учи да праштамо, напр. Јасеновац, напр. Милосрдног Анђела 1999. ! Онај ко нас учи да, кад нас неко опаучи по једном образу, окренемо и други !
Тај је опаснији по СРБЕ и СРПСТВО и од оних који су замислили и спровели Јасеновац и од оних који су написали оно са образима. Ти беху такође написали и: око за око-зуб за зуб. Тумачи и последично томе тумачења су погрешна. Треба само наћи НОВЕ ТУМАЧЕ . Српство је као камен и као шума; трајно и брзообновљиво…ТУМАЧИ СЕ ТРАЖЕ НОВИ, ЗАТО ШТО КОСМОС И ИСТОРИЈА ТРПЕ СВА СТАЊА И СВЕ ТУМАЧЕ. КАД МИ СРБИ БУДЕМО ПОЧЕЛИ ДА ТУМАЧИМО И СВОЈЕ И УОКОЛО, КРЕНУЋЕ НАБОЉЕ. Нема повлашћених у овој Васиони, ни референтних тачака у простору и времену, ни референтних историја нит референтних Тумача. Ми смо предуго били НЕРЕФЕРЕНТНИ, сад долази доба ВЕЛИКЕ РЕФЕРЕНЦИЈЕ.
Код ШПАНАЦА ЈЕ ТО БИЛА реконквиста, код Јевреја повретак из Диаспоре после Другог Св, рата, код Срба: ДОБА ТУМАЧА ВАСИОНЕ И СВЕГА У ЊОЈ.
Prva formula NOVIH TUMAČA:
f1= Sačuvaj + Otmi + Preobrati
S T uS
Svoje Tuđe u Svoje