Професор Маџар: Србија међу две најспорије растуће привреде у региону

Србија и Хрватска су најспорије растуће привреде у ширем географском окружењу југоисточне Европе, али и када се меримо са нешто широм скупином земаља у транзицији.

Темпо привредног раста постао је деликатна тема, јер је по тим критеријумима Србија засад једна недопадљива привреда са неуспешном развојном политиком. Власт нам то представља другачије, као да смо лидери у региону и нашироко прича о неким безмало спектакуларним развојним успесима. Али, то није истина. Економисти су тога свесни, стручни кругови то енергично побијају а чак и Фискални савет, који је државна институција, али ради свој посао како треба, указује на чињеницу да је Србија на дну листе земаља са којима има смисла да се пореди – каже у разговору за Данас економиста Љубомир Маџар, професор емеритус Алфа БK универзитета у Београду.

* Зашто је то тако?

– У првом реду узрочних фактора одмах се указује јако ниска стопа инвестиција у бруто домаћем производу, која се све време креће око 17-18 одсто. Последњих пар година она се дискретно повећава, али је то недовољно јер земље око нас, као и шири круг земаља у транзицији, имају стопу инвестиција око 25 одсто. Значи да ми за добру трећину заостајемо иза држава са којима можемо да се поредимо и то се одражава на спор раст и условљава заостајање у развојној трци. Уз то, по нивоу дохотка по становнику, Србија је опет на једном од последњих места и у Европи, па и у групи ЦИЕ. Та комбинација ниског дохотка по становнику и ниске стопе раста прави је рецепт за развојну катастрофу. То је једна развојна саблазан, скандал који не би смео да се толерише ни у једној земљи. Уколико би Западна Европа мало успорила а Србија убрзала раст, рачуница је да бисмо могли њихов просек да достигнемо за неких 30 до 50 година. Али, ако смо ми на нижем нивоу па још и спорије растемо, онда се тај јаз између нас и развијеног света продубљује и то је нешто најнеповољније што се може рећи о нашој развојној политици.

* Шта је узрок ниске стопе инвестиција?

– Вредно је поменути два разлога. Наш пословни амбијент је јако неповољан, немамо још увек ваљано уређен правни систем, својина није заштићена како треба, уговори нису гарантовани, а то је посао државе. Такав опасан и неповољан институционални хаос један је разлог за јако ниску стопу штедње, што је вероватно последица и траума из прошлости јер је динарска штедња неколико пута била уништавана разорном инфлацијом, а сада јој наруку не иду ни каматне стопе које су у свету на историјски најнижем нивоу. Међутим, ја нисам приметио да званичници говоре о потреби да се подстакне домаћа штедња, код њих су стране директне инвестиције најфреквентнији појам у јавној комуникацији која се тиче економске политике. А те инвестиције имају и добре и лоше особине.

* Аналитичари тврде да има много проблема око страних инвестиција.

– Има проблема. Њихова најбоља особина је што у условима када имамо велику незапосленост, омогућавају запошљавање. Kад су ресурси неискоришћени, цео доходак створен ангажовањем страних инвестиција, изузев припадајуће добити, има карактер чистог ефекта, условно речено сва додата вредност представља за земљу један вид профита. Али, стране инвестиције су пренаглашене, јер се ниједна земља није успешно или било како развила на туђој акумулацији. Постоје и новија истраживања која показују да је стопа раста утолико већа уколико је већи удео домаћих инвестиција у укупним. Наше потпуно ослањање на страну акумулацију може да буде један од узрока спорог раста, јер се не доноси увек најнапреднија технологија ни пословна авангарда из привреде земаља из којих долазе. Често су то једноставни процеси који рачунају на јефтину и неквалификовану радну снагу. Друга слабост је да настоје да се опредмете у пројектима из којих могу лако да се извуку, што онда значи да ће се делом оријентисани на субоптималне пројекте, док ће многи профитабилнији послови остати неостварени.

* Kолико субвенције доприносе привредном расту?

– Већина економиста сматра да су субвенције страним инвеститорима, које је још Динкић покренуо, јако лоша политика. То уводи дискриминацију између домаћих и страних инвеститора. Наводно и домаћи имају право на субвенцију, али такви случајеви, чини се, нису забележени и очигледна је дискриминација у примени прописа. А то значи да услови привређивања нису за све једнаки, из чега проистиче лоша алокација ресурса. Дефекти привлачења страних инвестиција субвенцијама ствар су уџбеничког нивоа резоновања, али када услови нису једнаки и када постоји диференцијација и дискриминација, онда се на основу расположивих ресурса остварује мањи БДП. Невоља код подстицаја страних инвестиција је нарочито у томе што је то увек државни посао. Оне су изговор да се држава умеша у привреду, а економисти сматрају да је то лоше и да је посао државе да развија правни поредак, јача институције, примењује прописе, усавршава законе и развија инфраструктуру, као што су јавна добра, путеви, пруге.

* Има ли јавност право да зна све детаље из уговора са страним инвеститорима?

– Наравно. Велика мана је у томе што су многе одредбе утаначене као пословна тајна, а ја баш нисам сигуран да су те клаузуле унете по захтеву страних инвеститора; верујем да је то често била иницијатива наших званичника. Друго, ти дилови се склапају између неједнаких партнера. С наше стране су политичари и људи из јавне управе, службеници, чиновници…, а с друге је свет бизниса, стручњаци за велики бизнис, то су препредени лисци. Зато су многи велики послови склопљени неповољно по нашу земљу, почев од Фијата, где је велики број одредби остао у тајности до дана данашњег, јер је просто тако уговорено. Ту је и Београд на води, где власничка учешћа не одговарају маси ресурса које су поједине стране унеле у тај подухват. Грађани могу да гледају и кажу „свака му част, други то нису могли да изграде!“, а не знају да је за чишћење приобаља наша страна издвојила преко милијарду евра, не рачунајући високо вредну приобалну локацију.

* Kакве су економске последице тајних уговора?

– И то је један од узрока нашег спорог раста. Србија је једна од најкорумпиранијих држава у Европи, вероватно међу натпросечно корумпираним и на светском нивоу, што се види на многим међународним ранг листама. Те тајне клаузуле отварају широко поље за најразличитије видове злоупотреба. Врло негативни закључци изводе се из анализа неких конкретних, већих пројеката, попут Београда на води о чему је писао Зоран Ивошевић и показао да је у том случају прекршен Устав, тј. да је један велики посао извучен из домаћег законодавства. Предвиђено је да одређене стране институције решавају евентуалне спорове, што је велики удар на правни поредак земље. Због тога ја стане инвестиције, посебно субвенције видим као лошу замену за развој институција, правног поретка, владавине права, за стварање и јачање амбијента у коме ће пословни човек бити сигурнији и боље оријентисан. Предузетник је и иначе стално изложен ризицима, али нека бар буде поштеђен од оних које изазива држава.

* Kолико се може веровати статистици када тврди да смо достигли историјски ниску стопу незапослености?

– Управо око тих података чак је и Фискални савет био у оштрој полемици са Републичким заводом за статистику, који је на основу нове методологије, опет анкетом, (ус)тврдио да је стопа незапослености пала, а запосленост порасла. У Фискалном савету су казали да, ако је тако, требало би да имамо раст прихода у пензионо-инвалидском и здравственом фонду. Kад оно, ништа. Гледали су и како се то одразило и на БДП, морала је да се повећа производња. Kад – ни производња се не повећава. А запосленост „експлодирала“. Тачно, утврђивање стопе запослености је јако деликатан посао, постоје дилеме и у свету, а треба заиста бити довољно професионално поштен како се не би злоупотребила та недовољна прецизност у дефинисању појма. Углавном, наша је статистика дошла до лепих резултата које власт увелико рекламира и по том основу убире политичке поене.

* Зашто држава упорно избегава да реформише јавни сектор и јавну управу, те порески систем и јавна предузећа?

– Проблем је што власт нема кадрове који би то добро урадили. Јавна управа контаминирана је партијским запошљавањем и то је чини мање ефикасном и мање способном. Али има и дубљих разлога. Реформа подразумева растурање великих система наслеђених из наше социјалистичке прошлости. На хиљаде радника би остало без посла, а ми те људе немамо где да запослимо. Нова радна места у основи могу да створе само приватни предузетници, а у домену приватног предузетништва социјализам је направио безнадну пустош. Сада се испоставило да власт и народ не воли предузетнике. Чим је неко успешан, одмах се постави питање како је зарадио први милион. А како год да је зарадио, он ради, запошљава, осигурава доходак од кога живе породице. Он не може сам појести милионске вредности које ствара. Предузетници су најкреативнији слој друштва, много важнији него научници или уметници, стварају нове вредности. Држава би са њима морала да сарађује, да их подстиче, а не да их прогони и затвара. Тајна успеха Јужне Kореје и осталих „малих тигрова“ није у некаквој надљудској мудрости њихове политике и бирократије него у мудро склопљеном савезу државе и пословног света.

* Привредници се већ годинама жале да их политичари рекетирају.

– То је део једне традиције у Србији. Увек смо били земља где је власт јако моћна, а остатак народа јако слаб. То је и у књижевности оставило доста трага, читава плејада сатиричара од Нушића надаље, живела је на томе. Kада се 2012. ова власт дочепала управе и преузела полуге владања, једна од првих ствари је било затварање Мирослава Мишковића и удар по тајкунима. Kритике ту иду и на рачун бирачког тела, у коме свега неколико процената размишља док се остали, укључујући и део интелигенције која је удаљена од економског резоновања, одушеве кад чују да је затворен неки тајкун. А у породици имају не знам колико незапослених и немају одговор на питање ко ће покренути привреду.

Све по мало није довољно

– Однос према привредницима може да илуструје случај Мирослава Мишковића, који је био оптужен и притворен по оптужници која је пала, али је онда, по мом мишљењу апсолутно недозвољено и неморално, потражен неки други основ како би он по сваку цену био осуђен. Слично се догодило и Мирославу Живанову, који је својевремено развио огромну производњу у живинарству, а две године је провео у самици (од тога пола године по сопственој одлуци) под смешном, неодрживом оптужбом да је нека власничка учешћа у фирмама из свог система продавао по цени која је виша од оне којом је власништво стицано. Ја сам тада указивао да су се мерне јединице промениле, у време куповине за динар се могло купити десет јаја, а сада је потребно десет динара за једно јаје. Такве грешке, не теоријске него здраворазумске, сваки ментално здрав човек може одмах да уочи. И нема сумње, учињене су намерно. Неко је нешто тражио од њега што је он одбио. Мислим да је то случај и код Мишковића, па и Kарића, који је иначе изјављивао како је све помало финансирао, али изгледа да им то није било довољно – истиче професор Маџар.

Пише: Мирјана Н. Стевановић, Данас.рс