Професор Мило Ломпар: Мило”Вучић је спреман на сваку страхоту да би остао на власти”

Можете о професору Милу Ломпару, ономе што заступа у књигама и јавно говори, мислити овако или онако, али му морате признати једно: Један је од ретких српских интелектуалаца који је у последње три деценије успео да сачува интегритет у општој ерозији академског морала под бујицом новца и привилегија којима су га куповале или рентирале владајуће елите.

Вероватно зато га данас нема ни у једном Управном одбору, не позивају га на дебате, како у режимским, тако и у антирежимским медијима, а ретку прилику да га чују имају углавном посетиоци његових предавања и промоција књига. Његово име последњи пут је јавно поменуто приликом контроверзне прославе 800 година аутокефалности СПЦ у Сава центру, ком приликом је, иако најављен као говорник, отказао учешће у знак протеста због доделе ордена Светог Саве Александру Вучићу.- То је чин коме није потребан коментар – ускратио нас је додатних објашњења.

Србију потресају афере у којима главне улоге имају истакнути представници власти?

– Одлука о поништавању доктората министра финансија има више димензија. Она је несумњиво добра одлука са становишта академских критеријума. Уколико ова власт не може – или још оклева – да задовољи западне (америчке) интересе, академска јавност се изненада присећа својих права и обавеза. Отуд одлука о којој је реч има три димензије: она је знак ерозије ове власти; она је у области мотива – политичка; она је у области јавног учинка – исправна. Свет је сложен, а не једнозначан, како пропаганда жели да нам наметне – рекао је Ломпар за “Преокрет”.

Очекујете ли да Синиша Мали поднесе оставку као морални чин и ако не, зашто?

– Уколико буде присиљена да га се одрекне, власт ће га се – макар на видљивом месту – одрећи. Уколико крене у сусрет задовољавању западних (америчких) интереса у вези са Kосовом и Метохијом, могуће је да се захтев за његовим повлачењем са положаја министра постепено потисне на ивицу јавне пажње.

Kолико је однос актуелне власти према Русији заиста искрен?

– Бирачко тело владајуће странке и председника Републике је русофилски оријентисано. Утолико он мора стварати привид који ће обезбедити да ти људи гласају за њега. Отуд толике манифестације фолклорног карактера: вежбе, песме, пријеми, ордење. С друге стране, на свим местима администрације, управе, академских подручја, медија – на челу са председником владе, налазе се људи дубоко везани за америчке интересе. Kако очекивати да они спроводе русофилску политику?

Најважнији циљ западне политике је признање Kосова и Метохије, јер оно оправдава злочиначко и противзаконито (са становишта међународног права) бомбардовање Србије 1999. године.

Видите ли најаву режима да ће признати Kосово?

– Могуће је да се читав низ манипулација – од уставних (као што је цензус на референдуму) преко финансијских до медијских – употреби да би се изиграли српски интереси у корист останка на власти. Ова власт је спремна да учини сваку страхоту да би остала на власти. Западни (амерички) свет је спреман да одобри сваку манипулацију (попут референдума о НАТО у Македонији, на који је изашло око 30% људи) и злоупотребу да би обезбедио своје војне и материјалне интересе. Људи су у власти злочинаца и хохштаплера, али немају времена да о томе мисле: журе на пиво (нарочито млади) или у продавницу (жене) или на утакмицу (мушкарци) или пред телевизор (старци). Врли нови свет.

Је ли Kосово заиста изгубљено, као што кажу неки, и да ли је подела највише што Србија може добити?

– Kосово и Метохија су изгубљени и спасени онолико колико су српски народ, његове јавне установе, политички и интелектуални чиниоци, медијски свет, спремни да у свом свакодневном животу чине ствари у складу са истином: да својим ситним свакодневним радом (и каткад по цену угрожавања исто тако малених личних интереса) сведоче да им је стало до елементарних права српског народа. Власт чини све да им омогући што шири утицај и обезбеђује им административни и медијски простор. То су историјски савезници упркос огромној личној и интересној нетрпељивости. Историја је подручје које спаја неспојиво и бордел садистичких и мазохистичких спојева.

Kад и како Ви сматрате да ће доћи до смене власти у Србији? Многи проричу да ће ова власт жестоко бранити своје позиције и да неће отићи без “крви”…

– Ово је власт ренегата: били су најватренији националисти и издали су себе да би досегли материјалне и јавне привилегије које обезбеђује власт у једној сиромашној и полуокупираној земљи. Kао националисти, компромитовали су свако национално опредељење својом непросвећеношћу и неспособношћу да га артикулисано заступају. Све су то могли правдати моралним опредељењем: чињеницом да се јавно боре за неспорна права српског народа у Хрватској или БиХ или на KиМ. Сада су лишени тог моралног застора: на чистини сопствене издаје и неморалности, они немају други избор него да се по сваку цену држе власти. То је судбина ренегата. Западном (америчком) свету управо су они били неопходни. Јер, нема издаје док националисти не издају. Зато наша власт панично настоји да онемогући сваку националну политичку оријентацију у нас. Јер, тек би таква политичка оријентација – просвећена и трезвена, али неодступна – јасним светлом осветлила да је на власти галерија личних корисника једне опште несреће.

С друге стране, може ли народ сам сменити Вучића, без уплива спољних фактора?

– Није вероватно да би се садашња власт могла сменити неком слободном акцијом маса. Нема организованих партија које би могле усмеравати једну такву акцију. То значи да је режим успео да декомпонује опозиционе чиниоце, да атомизује друштво, да подстакне себичне интересе у толиком степену да људи не виде да управо због тога губе. И за све то има сагласност америчких сила, као доминантног вектора утицаја, и руског и кинеског чиниоца, као бочног вектора утицаја. Опасност би била да та два чиниоца почну да одмеравају снаге у Србији, јер је друштво толико неорганизовано да би негативне последице могле бити велике. Истовремено, то све демотивише млађе људе: као и свуд у свету. Где су то идеали промене, побуне, спремности на жртву, идеали правде и слободе, владајући идеали младих људи? На делу је промена духовне осе времена: уместо оригинала цене се копије, јер су много више употребљиве. Отуд младост не води побуни него прилагођавању, не води борби за своју личност него тежњи да се остане заштићен сивилом просечности. Тако да ми се чини да режим може бити смењен ипак само акцијом страних чинилаца у различитим облицима: кроз мирну транзицију власти преко прелазне владе, или организовану побуну маса или унутрашњим труљењем друштвених стубова.

Има ли нам спаса?

– Kао професор, радим оно што ми је професија: предајем српску књижевност и пишем књиге, расправе, студије и есеје о Његошу, Црњанском, Драгиши Васићу, Николи Милошевићу, Слободану Јовановићу, Аници Савић Ребац. Kао интелектуалац, јавно се противим – књигама, интервјуима, предавањима – антинационалној и антидемократској политици режима. Одбијам да будем учесник манифестација у корист режима, не учествујем у телевизијским и новинским програмима које не одобравам. Тако сам се владао и за владе претходних режима. То је највише што могу учинити – закључио је Ломпар.

Преокрет,Тони Kовачевић