Професор Миодраг Зец: Стићи ћемо на сахрану Европске уније

БЕОГРАД – Професор Филозофског факултета у Београду др Миодраг Зец већ дуго је радо виђен гост на многим јавним медијским и другим дебатама. Студенти га обожавају, новинари и стручна јавност га респектују, а због његове хитре и бритке мисли, власти га не гледају баш благонаклоно. Интервју Миодрага Зеца за „Прес“ преносимо у целости.

Разговор почиње актуелним питањем:

Шта може Србији донети почетак преговора о чланству ЕУ и шта ће се догодити кад тамо стигнемо?

Професор Зец лаконски одговара:

– Стићи ћемо на бракоразводну парницу или на сахрану ЕУ.

Након тога образлаже:

– Најпре се ваља подсетити да је ЕУ настала као немачки пројекат, послужила је сврси јер је била сасвим згодна платформа за уједињење Немачке и истовремено је подстакла велику економску експанзију Немачке. ЕУ је почела од тзв. римског уговора, односно уговора за угаљ и челик, што је отворило немачкој индустрији велико тржиште. Евро је заправо немачка валута која је допринела томе да Немачка експлодира и супериорно влада Европом. С тим у вези занимљив је податак да је данас суфицит немачке привреде онолики колики је дефицит остатка европских земаља. Немачка је у ствари владар ЕУ.

А то што се ЕУ сусреће с низом проблема, као данас са избегличком кризом, јесте у ствари недостатак ЕУ идентитета. Направљена је велика државна творевина која нема идентитет који пуца при малим потресима. У ЕУ свако се представља првенствено као Немац, Француз или Енглез, а никако као Европејац.

Добро, где је ту Србија?

– Ми смо се нашли ни на небу ни на земљи. Нашли смо се у оквиру једне мантре у коју сви улазе, па ‘ајмо онда и ми. Уместо да смо ишли у ЕУ почетком деведесетих кад је ЕУ цветала, када смо могли ићи као на свадбу и весеље, ми ћемо стићи на бракоразводну парницу или на сахрану ЕУ, где ће бити постављана питања ко је коме дужан и ко је кога преварио.

Наша домаћа политика на ту тему је једна мантра које се сви држе и та политика црпи свој легитимитет из тог „европског пута“. Уосталом, у Србији је немогуће променити власт иза које стоји ЕУ. И ово што ради Вучић, то је њему велики плус, јер похвале његовој политици стижу из ЕУ и ММФ-а, а Европи је потребан потпис за Косово баш од оних политичара који су били највећи евроскептици. Међутим, има ту ствари које су смешне и отужне. Вучић главни аргумент извлачи из онога „шта су рекли странци“. Па, рецимо, на питање смањења плата и пензија, Вучић одговара: „Баш су нас Немци похвалили што смо смањили плате и пензије.“ Ако је то тако добро, зашто Меркелова својима није смањила плате и пензије? Али, он се држи те матрице и он ће на том таласу имати велику подршку споља и изнутра. Али, ми имамо стандардни и давнашњи проблем распећа између Истока и Запада и објективно то не можемо да пресечемо. Једна од највећих мудрости код нас, као да је Свети Сава рекао: „Ми смо Исток на Западу и Запад на Истоку“. Тако кроз историју у сукобима Истока и Запада све иде преко наших леђа.

Професоре, не постоји проблем који нема решење. Где је решење?

– Геостратешки, актуелна власт у Србији одлучила је да идемо у ЕУ. Али, имамо проблем, јер нам обећавају да нас тако чекају мед и и млеко, а неће нас чекати. Напротив! ЕУ нам нуди штап и шаргарепу, где је штап све дужи, а шаргарепа све мања.

Највећи профит Србије у овој причи могао би да буде да коначно направимо правну државу?

– То јесте важно питање, али има и озбиљну дилему – да ли је можемо сами направити или нам треба тутор. Волео бих да то урадимо сами, али очигледно је да ми без тутора нисмо у стању да направимо тако значајан корак. Е, ту већ видим некакав смисао нашег уласка у ЕУ. Ту се, ипак, јављају озбиљни проблеми. Дубоко сам разочаран сазнањем да ЕУ нема историјску мисију коју су имале велике државе и империје. Рецимо, кад је Рим освајао нове просторе, он их је цивилизовао, урбанизовао и унапређивао у сваком смислу. Видите, кад је Рим освојио северну Африку, цена жита у Риму је пала. А кад је ЕУ ушла у Либију, добили смо хаос. Европи, дакле, није стало до цивилизацијске мисије, стало јој је само до доминације.

У једном интервјуу рекли сте да Србија полако клизи у хаос. Премијер Вучић тврди да Србију чека прави просперитет?

– Чини ми се да се ствари не одвијају како премијер каже. У делу европских интеграција он је добио матрицу и он то спроводи. Исто важи и за односе с ММФ-ом. Али, у дијелу гдје треба самостално да уреди државу, да изгради институције, правни систем, да изгради правила игре – не видим да он то ради. Не видим да су урађене реформе правосуђа, здравства, школства, видим додатно растакање институција, система на којима почива свако модерно друштво. Узмимо за пример систем образовања – једна нација да уради себи ово што смо ми урадили с Болоњом, убацивање „амброзије“ у систем равна је самоубиству нације. Па још ако у систем пустиш пет стотина хиљада лажних диплома, па људи с тим дипломама продру у судство, здравство, у цркву, то је стравично. Тако смо дошли до логике младих људи која каже да нема смисла учити за овде него за иностранство.

То је канцер нације, пораз без преседана?

– То је крволиптање једне мале нације које не може добрим да се заврши. Ми смо нација којој је неопходна људска инфузија. Србија као матица српског народа дуго је живела на инфузији људског капитала. То је била снага Србије. Сад замислите ситуацију у Гламочу, Требињу, Дрвару, где у сваком мјесту 100 најбољих момака заврши гимназију и дође у Београд на студије. Педесет одсто остане у Србији. Србија је била мала Америка, земља с највећом миграцијом на почетку двадесетог века. А данас је Србија такође мигрантска земља, из ње млади и образовани више одлазе него што долазе, па се Србија суочила с опасношћу тоталног нестанка, јер нема ко да дође из поменутих крајева. Слично је и у Српској. Из свих српских крајева млади одлазе у Чикаго, Торонто, Нови Зеланд. А истовремено у Србији и Српској лишавамо се највећег капитала – младих и образованих људи који одлазе да се не врате. Значи, у Србији, па и у Републици Српској, човек је вишак. Београд је изгубио супремацију на Балкану, јер људи из Српске, Словеније, Македоније, више не улажу новац у Београд, што су некад радили. Они сад купују станове у Бечу, Прагу, Лугану.

С тим у вези је и најава ревизије Дејонског споразума на штету Републике Српске. Да ли овако онемоћала Србија може да заштити Републику Српску?

– Мислим да Српска треба да штити саму себе, што још може, а и Србија може да је штити уколико успостави  једну другачију комуникацију са Српском – да то не буде искључиво комуникација политичких партија и предизборних обећања, већ комуникација кроз школу и државне системе две српске земље. Данас заправо није јасно шта ми једни од других хоћемо, немамо идеју и не чинимо довољно у вези с тим питањима. Изгубиле су се интелектуалне везе, рецимо…

Професоре, утисак је да све владе које су столовале у Београду од 1995. до данас некако нису стале иза Српске, нису је пригрлиле с идејом да је унапреде, подигну?

– Морају се градити слојевите и свестране везе између две српске државе, да се та сарадња издигне изнад текуће политике, да се та сарадња сведе на део националне идеје и националног корпуса, да, рецимо, имамо природне везе између универзитета из Београда и Бањалуке. Ми заправо не схватамо благословеност већег простора. Нажалост, Срби се и даље множе дељењем, што свакако није добро… Генерално, проблем у Србији и у Српској јесте у томе што нема институција које би обављале своје послове по дифолту. Треба поставити питање – можемо ли заједничким снагама направити једну просвећену администрацију, добру болницу у Бањалуци, три врхунске гимназије у Српској. Па, можемо, али нисмо. Овако, сви ћемо постати Мегатренд, јер они који ваљају у ови условима постаће ништа, што разара и Српску и Србију. Укратко, ми немамо сазнање благословености уређене државе која служи народу, па зато имамо партократску државу која је алат за отимање.

Због чега све власти у Србији од 1980. па касније и у Српској личе једна на другу?

– Личе, јер код Срба ништа није домишљено. Овде је појам државе нешто туђе, јер су нам дуго на овим просторима странци организовали државу, па се и даље понашамо тако да то треба разорити, поткрадати, варати, пљачкати. Не певају узалуд свако јутро Американци: „Бог благословио Америку и мене што сам ту рођен.“  Већина Срба кад се пробуди помисли: „Проклет био што се родих овде, боље би било да сам у воду скочио.“ Због тога се код нас често догађају мање или веће револуције, преврати, а ниједан властодржац у Србији није нормално завршио.

Код Срба елита никад није била на цени. Због чега?

– Све је то негде уткано у наш ген. Код нас влада правило – лакше је оробити караван него ткати свилу. Хајдучија је на већој цени, а елита, елита је давно издала свој народ. Али, пре тога елита је доживљавала велика понижења. Рецимо, Јован Стерија Поповић дошао је из Угарске, где је имао поштовање и статус. Дошао је у Србију гдје су га понижавали и вређали, а Милош га је протерао из Србије. Али, генерално, у тим временима и касније успешни Срби долазили су у Србију, окупљала их је једна велика идеја, људи су доносили капитал, улагали у Србију. Данас успешни Срби одлазе у иностранство, тамо односе и капитал.

Замислите овако – у Француској постоји Висока школа за националну администрацију, из које најбољи иду у одређена министарства, здравствене и друге установе. Код нас сигурно иду најгори на најважније функције. Дошли смо дотле да једино има смисла лепити плакате и бити политичар. Не тако давно, рецимо, професори чувене бањалучке Гимназије били су уважена господа, имали су знања више него данашњи академици и универзитетски професори. Али, они нису претурали по контејнерима, нити је власник две тезге на пијаци имао идеју да купи унивезитет као данас… Данас наставнице и професорке немају зубе, деца их туку, па ми смо, рушећи образовни систем, срушили темељ на којем почива ово друштво. То нам није урадила Европа, сами себи смо то учинили.

Првада.рс