У поређењу са другим европским универзитетима, српски су на врху листе по старости предавача. И док, примера ради, на универзитетима у Данској 60 одсто наставника има између 35 и 40 година, код нас је 60 одсто професора старије од 50 година. Просечна старост наших професора је 55 година, али многи други су на крају каријере, па се на појединим факултетима већ „хватају за главу”, јер нису обезбеђени наследници.
У Србији је најдраматичнији пример Електротехничког факултета у Београду, једног од малобројних на којем се о овој теми отворено прича, а где ће за коју годину у пензију да оде више од трећине свих редовних професора на овом факултету.
– За нас је старост наставничког кадра велики проблем који мало ко схвата озбиљно. Да би се одшколовао квалитетан наставник треба минимум десет година. На Електротехничком факултету, рецимо, има 70 професора, од којих ће 25 ускоро отићи у пензију, па докторанде неће имати ко да води – каже професор др Бранко Ковачевић, декан Електротехничког факултета.
Он истиче да универзитет слабо запошљава младе људе, а они најбољи одлазе на мастер и докторске студије у иностранство, где после и остају. Он сматра да их треба вратити у земљу и запослити их као предаваче.
– Важно је да факултети не чекају последњи тренутак и да професори на време пронађу младе који ће наследити катедре. Ми већ почињемо да тражимо најбоље међу докторандима који ће остати на факултету – истиче др Ковачевић.
Проректорка Универзитета у Београду др Нада Ковачевић каже да је њен лични утисак да се слика о просечној старости запослених на универзитету мења, да долази до смене генерација и да је све више младих. По њеном мишљењу, звање редовног професора се добија до 50 године, што и није тако лош податак.
– Све зависи од факултета до факултета. Тачно је да има професора који се, како ви кажете грчевито држе за катедру, али њих је све мање. Професори се труде да оставе наследнике, а продужење радног односа после 65 године се тражи изузетно, у случајевима када нема млађег кадра. То такође није много, ако имамо 2.500 наставника, двадесетак захтева за продужењем радног односа, заиста није висок проценат – истиче др Ковачевићева, која је постала редовни професор у 45. години.
Вишак седих глава није бољка само Србије. Како показују подаци са канадских универзитета, просечна старост професора је 49 година, док је 1976. била 42. Британска статистичка агенција за високо образовање говори да је на универзитетима у Великој Британији проценат професора старијих од 55 година порастао у протеклој деценији и са 18,9 на 20,5. Истовремено је опао и број младог наставног кадра.
Статистика такође говори да је у Италији више од половине професора старије од 60 година, а око осам одсто је старије и од 70 година. У Француској просечна старост професора је 45 година, у Шпанији 44, у Немачкој 42 године.
Изузетака наравно има, а један од ретких факултета у Србији на којем је годинама број асистената већи од броја професора јесте Факултет техничких наука у Новом Саду.
– Просечна старост наставног особља је 38,78 година. Код нас је стално пријем младих кадрова, факултет води о томе рачуна, не може да се догоди да професор не остави наследника – каже Слободан Петровић, менаџер факултета.
На питање како је то код њих могуће, док неким, чак и сродним факултетима прети „изумирање”, он одговара – свуда је могуће ако постоји кадровска политика и добра воља наставника.
Петровић каже да постоје департмани на којима се професори грчевито држе катедри и где нема подмлатка, али и да има департмана попут саобраћаја „који је фантастично млад”.
Слична ситуација је и на београдском Стоматолошком факултету. Продекан, професор др Зоран Алексић у раним четрдесетим годинама, каже да је он билборд за просечног наставника овог факултета. Међутим, као што је случај и на другим високошколским институцијама, када се погледа статистика, она говори да је просек ипак око 50 година.
