Мотиви за промоцију присилне вакцинације од стране (појединих) лекара и готово свих (жив био Александар Радојевић) политичара међу лекарима су сасвим разумљиви, иако морално, етички и уставно-правно апсолутно неприхватљиви. Мотиви људи чије активности овог типа отворено и јавно и по сопственом признању финансирају фармацеутске куће, саморазумљиве су.
Међутим, оно што би сигурно било интригантно и Молдеру и Скали јесу фејсбуковске активности забринутих грађанки и грађана који „спонтано” запљувавају најаву сваке активности која доводи у питање (не)оправданост присилне вакцинације.
Очекивати да се у Србији за пар сати народ спонтано окупи зарад „јавног добра“, макар и на друштвеним мрежама, једнака је могућности да мртав коњ прдне. Ова алегорија на граници непристојности намерно није избегнута, а циљ јој је да пружи повод за вентилацију популацији која високо цени вербалну чистоћу и сматра да није пристојно да вриштиш када те силују и да је сасвим пристојно нечијем детету насилно убризгати вакцину и отети га од родитеља.
Ипак, и о њиховом менталном здрављу треба водити рачуна, обзиром да ће наредни редови бити повод за висок ниво фрустрираности.
Ови добри људи имају две главне тезе:
1. Брину се зато што неко не вакцинише сопствено дете и става су да тим „примитивцима и секташима“ треба одузети јадну дечицу. Претпостављам да су ови добри људи и редовни финансијери народних кухиња, скупљачи новца за лечење јадне дечице и помагачи гладних и невољних многодетних породица или је можда њихов истанчани осећај за добробит туђе деце селективан само по питању вакцинације (што би онда било чудно и логички неодрживо)?
Даље, претпостављам да се залажу за одузимање деце и припадницима Јеховиних сведока, суботара и осталих двадесет и кусур верских заједница у Србији, обзиром да би и то било логично?
Што се примитивизма тиче, са становишта социологије, он се третира као друштвени однос примерен прастарим (раним, древним, првобитним) друштвеним заједницама, а чије погубне реликте ови грозни антивакцинашки родитељи уносе у наше прогресивно и просветљено друштво.
Међутим, у уџбенику из Епидемиологије Медицинског факултета у Београду, иначе омиљеном и редовном штиву савесних и просветљених грађана пише да “примена вакцине има дугу историју.
Будисти су пили змијски отров да би постали имуни на његов ујед, у Кини се примењивала заштита од великих богиња удисањем и утрљавањем у кожу сасушених круста, а у Индији утрљавањем процеђеног гноја пустула.“
Значи, било је, добри људи, вакцинације међу „примитивцима“, али приметићете да се све одигравало преко слузокожа, баш као што је и природни пут болести и то се зове древна мудрост, а не примитивизам, но свако види оно што је њему проклета пројекција..
2. Други лајт мотив за фејсбучење савесних грађана је брига за вакцинисану децу, кад већ ова брига за невакцинисану не упали.
И ту долазимо до непремостиве логичке замке која каже да они верују да их вакцине штите од болести, али уједно и страхују да ће их невакцинисани заразити, што би значило да је лажна или прва тврдња или друга (а можда и обе?), да не улазимо сада у филозофско-теолошке расправе да ли је могуће истовремено веровати и страховати. Но, зашто би у време научног и технолошког прогреса „веровали“ да нас вакцине штите од болести?
Ови добри људи вероватно знају за многобројне дупло слепе рандомизоване студије које читају уз јутарњу кафу, а које указују да се вакцинисана група након излагања узрочнику није разболела, а невакцинисана јесте. Молим да их дају овим примитивцима на увид уколико нису оштећене од окретања шоље, док нам њихова невакцинисана деца не угрозе колективни имунитет и док нас не заразе.
Претпостављам да су ови добри људи (који су вероватно старији од неколико месеци или година) свеже вакцинисани од дифтерије, тетануса, полија, морбила и заушки обзиром да „отпорност стечена имунизацијом траје више месеци или година“ (18 стр. Педијатрија, Медицински факултет у Београду) и да им савест не би дала да угрозе заједницу.
Они такође знају, обзиром да редовно листају медицинске уџбенике пре поподневне дремке, да човек може бити резервоар инфекције у два случаја: када је болестан од одређене болести или када је клицоноша, што све невакцинисан здрав човек није. У случају појаве одређене болести спонтано (неспонтана дешавања захтевају посебан осврт), невакцинисан човек би најчешће имао типичну слику болести, док би вакцинисан имао најчешће атипичну слику.
Да видимо који је са епидемиолошке стране значајнији: „болесници са типичном клиничком сликом су без великог епидемиолошког значаја, јер се дијагноза обољења обично поставља на време што омогућава изолацију и адекватно лечења оболелих“, Епидемиологија, 135 стр. Клицоноша је, са друге стране, „особа која у одсуству видљиве клиничке болести носи специфични агенс и служи као могући извор инфекције“.
Невакцинисан човек, дакле, у случају да има одређену болест, бива препознат и изолован још на почетку болети, а по завршетку болести није инфективан, јер по правилу, не постоји хронично клицоноштво за болести против којих се вакцинишемо, о чему сведочи и горе поменути уџбеник – „код неких обољења, као што су морбили, варичела, рубела, грип, нема ни асимптоматског клицоноштва, ни клицоноштва након прележане болести,“ – 136.стр., Епидемиологија.
Такође, на истој страни истог уџбеника сазнајемо да су „најбројнија обољења код којих болесник у инкубацији (време од неколико дана пре обољевања) није заразан – вариола, варичела, морбили, пертутис, грип, трбушни тифус, паратифус)“. Али, ко је онда проблематичан, да ли онај који се разболи и који је заразан само у току своје јасно видљиве болести када може бити изолован или инфицирани који нема симптоме – асимптоматски клицоноша?
Стручњаци кажу, а сви студенти медицине уче да се“овај тип клицоноштва јавља код особа чија је инфекција инапарентна (протиче без видљивих симптома и знакова)… а која доводи до сероконверзије, као објективног и сигурног знака заражавања… здраве клицоноше ретко откривамо, па се ове особе слободно крећу и шире инфекцију на осетљиве особе“. Да ли вам ово личи на вакцинисаног човека? Нема јасне знаке инфекције, али има објективан и сигуран знак заражавања – антитела која су последица горе поменуте сероконверзије, а која апсолутно не морају да га штите од обољевања, што је било познато још 1950. године након истраживања Алека Буртона објављеној у студији Британског медицинског савета исте године, а која је рађена у време избијања епидемије дифтерије.
Закључак студије је био да није било никакве везе између нивоа антитела и учесталости и тежине болести. Он је утврдио да су чак и деца са урођеном гамаглобулинемијом (немогућност производње антитела) развила отпорност према богињама и осталим заразним болестима.
Зашто се онда ови савесни грађани плаше невакцинисане деце?
Да нису видели можда нешто у шољи?
Истина је негде тамо …
