Млека ће бити све мање, јер је у Србији све мање крава, а разлог томе је ниска откупна цена коју нуде млекаре, али и слаба заинтересованост државе да конкретније помогне произвођачима млека, упозоравају власници фарми.
И њих је све мање, како кажу, јер сваког дана у свом или суседном селу чују како је неко затворио фарму и краве одвео у кланицу.
Са готово пола милиона крава од пре неких шест или седам година Србија је дошла до тога да их има тек 180.000.
Подаци званичне стаистике показују да их је поршле године било три одсто мање него годину дана раније и тај силазни тренд траје сада већ деценијама.
Уз сушу, која је и ове године направиле штете, скупо гориво и сву осталу сточну храну, фармери су у ћорсокаку и не виде излаз. Премија од 10 динара по литри млека им не значи много, а откупна цена млека коју им млекаре нуде једноставно није довољна да преживе.
“Највећи проблем је монопол млекара, оне су га направиле, обориле цену млека, до скоро оркупна цена је била тек нешто више од 20 динара по литру, што је била срамота, јер све испод 55 динара по литри, произвођач је у минусу. Причам о мањим и средњим, а великима који улажу више и купују роботе треба много више”, каже Вукашин Баћина, пољопривредник из банатског села Јаша Томић.
Премија за млеко од 10 динара је мала, каже он, и то што се говори да ће бити и 15 динара – и то је мало.
“Скупило се ту сто лоших фактора и сада имамо огроман проблем, дошли смо у ситуацију да Србија нема млека, ПKБ је продат, угашен, краве се распродају. У мом селу 2009. било је 1.000 крава, сада их има не више од 200 до 250”, напомиње Баћина.
У неким другим селима, истиче он, још је горе, и напомиње колико је тешко направити краву јер њој од телета до краве која даје млеко треба три године.
“Сада само увознички лоби може да ужива јер ће добити прилику да увози млеко у праху, а млека сада већ нема јер ми смо некада имали 500 литара дневно, а сада имамо 200 литара и краве држимо само зато што тата воли краве, а никаква економска рачуница више не постоји”, наглашава Баћина и каже да је њихова фарма готово сваког дана бар 200 евра у минусу.
Држава би, како каже, требало да растерети пољопривреднике скупог дизела, јер он не сме да буде за пољопривреднике више од 120 динара по литри, а премије да буду 20 динара по литри.
Осим тога, држава, напомиње, има моћ да објасни млекарама да не би смеле да плаћају млеко испод цене, него да та цена буде бар као у окружењу.
Једини спас је, истиче, да се млекаре ставе под контролу, али је и њихов монопол, како каже, сада под знаком питања јер су почели да се “туку” међусобно за произвођаче.
Фармер из Башаида Горан Воларов има 200 крава, од тога 90 музара.
“Све је гора ситуација, ми радимо са Имлеком који откупну цену повећа за динар или два, а нуди по терену другима 55 динара плус ПДВ, зато што немају млека. Kако да будем задовољан са 52 динара са 10 одсто ПДВ-а, а нудиш некоме ко има мање млека од мене 55 динара плус ПДВ”, истиче Воларов.
Сада, како каже, нико нема млека, из млекара иду по терену и нуде више да би прешли код њих.
“Чујем да нема млека и да се по продавницама нумерише, да нема колико хоћеш већ колико ти ја дам. А с друге стране, краве се кољу, продају се фарме, велике фарме се продају, храна је скупа, имали смо и сушу, а уз то иде и лош квалитет хране. На зиму нас чека још већи помор стоке јер људи стварно немају и неће имати кукуруза, детелине, силаже”, напомиње Воларов.
Он каже да су још пре три месеца тражили откупну цену од 60 динара плус ПДВ, али да сада верује да испод 80 динара “ништа не би пило воду”.
“Шта да очекујемо од државе, они чувају социјални мир, ко кога ту ја не знам, али све преко наших леђа. Имлек је изгубио и ПKБ фарму, они су у јако великом проблему што се тиче сировине, а опет неће да плате већу цену и не могу да верујем да се то дешава”, наглашава Горан Воларов.
Иако је држава у сточарство последњих неколико година уложила 250 милиона евра, а у њега иде 70 одсто нашег аграрног буџета – оно у Србији проживљава тешке дане.
Једно од решења, нарочито за мале и средње фармере, могло би да буде удруживање. Али на помен тога пољоприведници немају много шта да кажу. Та идеја је далеко од реализације. Управо је тако било и у Хрватској.
Велики и средњи произвођачи млека у суседству успели су да преживе, мали су нестали, јер нису успели да се прилагоде.
Kрах у сектору млекарства у Хрватској није се десио уласком у ЕУ, већ пре тога. Од 2003. до 2013. Хрватска је изгубила више од 40.000 произвођача млека, а од уласка неких 6.000 до 7.000 произвођача.
“Паралелно са припремама за улазак морају се решавати и проблеми које имате у секторима, невезано за то да ли улазите или не”, рекла је консултанткиња Ружица Гело, једна од главних преговарачица за поглавља о пољопривреди и руралном развоју у Хрватској,
Хрватска је, како је рекла, издвајала 75 милиона евра за подстицаје у млеку и охрабривала произвођаче да повећавају газдинстава.
“Произвођачи су међутим узели кредите и нису се могли прилагодити. Цена млека је пала и дошло је до тога да ако имаш млека и не направиш производ додатне вредности не можеш много”, рекла је Гело.
Број пољопривредних газдинстава у Хрватској је пре уласка у ЕУ био неких 300.000, да би их прошле године било тек 165.000.
Они који су препознали прилику, успели да се договоре са другим произвођачима и направе задруге како би заједнички радили и улагали, који су ангажовали консултанте да им помогну како да затраже новац из ЕУ фондова – они су успели.
Остали, углавном, нису.
Највише увозили из Хрватске и Мађарске
За првих седам месеци ове године увоз млека и млечних производа је реализован у количини од 44,4 хиљада тона, а највише се увозило из Хрватске, Мађарске, Пољске и Немачке, кажу за Данас у Привредној комори Србије.
Извоз је, како кажу, реализован за исти период у количини од 42,9 хиљада тона, а ови производи су се највише ишли у Русију и земље потписнице ЦЕФТА споразума.
