Пре 20 година, првог новембра 1993. године ступио је на снагу Споразум о Европској унији који је добио незванични назив Мастрихтски споразум. Овај документ означио је почетак актуалне Европске уније, регулисавши питања функционисања новчаног и политичког ситема уједињене Европе.
Члан А документа, потписаног у холандском граду Мастрхиту, у суштини значио је да се центар теже у процесу евроинтеграције преноси са економске базе на политичку надградњу. Пријем у састав ЕУ више од десетине нових чланова који је уследио и који су углавном представљали државе Централне и Источне Европе, рекло би се потврдио је исправност оваквог прилаза. Ипак већ у процесу ратификације нових докумената ЕУ (између осталог његовог Устава), откривена су озбиљна међудржавна неслагања, која наносе штету, између осталог, и идеалима јединствене финансијске и економске политике, истакао је у разговору за Глас Русије директор руског Института за глобализацију и социјална кретања Борис Каргалицки:
– ЕУ у актуалном виду преживљава ако не последње дане и месеце, онда несумњиво последње године. Пројекат ЕУ који је био покренут Мастрихтским споразумом, фактички је већ крахирао. Он не функционише. Али опет јасно је да лидери ЕУ нису спремни то да признају и да сва обећања на основу којих наводе људе да стегну своје каишеве, да одустану од демократских права и слобода, од суверенитета својих земаља и од социјалних гаранција, сва ова обећања су била потпуно лажна. А то са своје стране значи смену елита у ЕУ.
Треба се сложити са бившим федералним канцеларом Немачке Герхардом Шредером, који је приметио већ после своје оставке да у европској политици до данас ништа није решено коначно и неопозиво.
Ипак међу централним органима ЕУ постоји једна институција коју је тешко осумњичити за пасивност. То је Европска Централна банка. Мастрихтски споразум је положио одговорност за вођење јединствене новчане и кредите политике у ЕУ на Европски систем централних банака, у који су ушли ЕЦБ и националне централне банке. Таква двострукост у многоме је изазвала касније противречности у спровођењу јединствене финансијске полтике. При томе ЕЦБ је инсистирала на томе да политичка и тим пре економска интеграција нису замисливе без јединствених норми и правила функционисања управо банкарско-финансијских структура под окриљем јединственог Буџетског пакта и одговарајућег надзорног механизма. И такав став је сасвим основан, посебно узимајући у обзир променљивост расположења политичара и текућу политичку ситуацију у појединим државама ЕУ, приметио је у разговору за Глас Русије руководилац Центра за европска истраживања ИМЕМО РАН Алексеј Кузњецов:
– Европска централна банка покушава да сачува своју аутономију од националних влада. У принципу то што ЕЦБ бар у извесној мери чува своју независност, то је исправно. Ми одлично схватамо да нико од озбиљних политичара неће се строго руководити оним што су сами политичари и написали. Наравно, увек ће бити одступања од написаних правила.
Угледни експерт у области међународних односа професор Универзитета „Кристиан Албрехтс“ у Килу Јоханес Варвик још 2006. године је упозоравао- Европска унија није исцрпела себе, али су стари идеали изгубили своју делотвност. Као један од највероватнијих сценарија развоја ЕУ он је означио тада ерозију дате организације која ће се срушити под теретом проширења, све већих разлика у интересима њених држава чланица или почети лагано да еродира. Није ли то оно што видимо сада, на пример, у контескту финансијских односа Севера и Југа Европе или у трогулу Мађарска-Румунија-Словачка са међуетничким и међудржавним противречностима?
Петар Искендеров,
