Читаву деценију пре лансирања британске резолуције о Сребреници поводом 20-годишњице већ глобално познатих догађаја у тој источно-босанској варошици, тј. 2005.г., у детаљној анализи сребреничког феномена за британски Интернет сајт “Спајкд” под насловом “Како је Сребреница постала ‘поучна прича’?”, управо је једна Британка, Тара Мекормак, тадашњи постдипломац на Вестминстерском универзитету у Лондону а сада професор на Лестер Универзитету, проникла у суштину не само британске већ западне политике у контексту инструментализације Сребренице:
“Од Косова 1999. до Конга 2005, Сребреница се истиче као коначни доказ да је Запад морално обавезан да војно интервенише у конфликтним ситуацијама. Џек Строу (Jack Straw, тадашњи британски министар спољних послова, прим. аут.) је бранио западну интервенцију у Македонији 2001. користећи Сребреницу као пример шта се дешава када се Запад устручава да интервенише. Либерални коментатор Дејвид Аронович (David Aaronovitch) је употребио исти аргумент да би оправдао своју подршку војној акцији у Ираку. Говорећи о убиству 60 конгоанских војника од стране војника УН, генерал УН Патрик Камерт (Patrick Cammaert) је износио аргументе у корист снажне војне интервенције, због ‘лекција из Сребренице, Сомалије и Руанде’”[i]
Наравно, као што се види, ствар са (зло)употребом Сребренице се није завршила 2005. На пример, већ те године, и то баш „случајно“ на 10-годишњицу сребреничких дешавања, 11. јула, познати британски коментатор Кристофер Хиченс је написао чланак о томе „шта нас је (сребренички) геноцид научио о интервенцији“, констатујући да је штета што се одуговлачило са применом „лекција Сребренице“ у случају западних интервенција у Авганистану и Ираку.[ii] А покличи у стилу да „морамо да спречимо још једну Сребреницу“, наставили су да се користе, као нпр. поводом непосредне западне оружане интервенције у Либији, и то не само од западних коментатора,[iii] већ и од високих западних званичника, попут Хилари Клинтон, тадашњег Државног секретара САД („Спречили смо нову Сребреницу у Либији“),[iv] или Дениса Роса, тадашњег главног стратега Беле куће за Блиски исток („Били смо суочени са могућношћу ‘Сребренице на стероидима’“).[v] Сличне речи су се могле чути у западним медијима и поводом посредне западне интервенције и потпиривања грађанског рата у Сирији: нпр. на Си-ен-ен-у („Сирија, Сарајево и Сребреница: када бес није довољан“),[vi] или „Бостон Глоубу“ („Сребренички моменат у Сирији?“),[vii] али и из уста изасланика УН за Сирију, Стефана де Мистуре („Сећате ли се Сребренице? Ми се сећамо…“), када је позивао „свет“ да „учини нешто“ ради спречавања бораца Исламске државе – исте оне коју су Англо-Американци и упрегнуле у своје напоре да свргну Асада[viii] – да заузму град Кобане,[ix] па чак и представника радикалних (западно спонзорисаних) анти-асадовских побуњеника у Алепу, фракције Џаиш ал-Муџахедин, које су владине снаге угрожавале („Планови за примирје у Алепу на ивици пропасти, јер побуњеници страхују од ‘још једне Сребренице’“),[x] а којима је у пропагандну помоћ прискочио чак и сам Генерални секретар УН („Бан Ки-Мун каже да се прибојава још једног масакра на скали Сребренице“).[xi]Другим речима, Сребреницом се непрекидно маше као „поучном причом“ о томе шта се може десити ако страни, односно западни „хуманитарци“, попут глобалног Супермена, не прискоче у помоћ неком „угроженом“ народу или држави чија политика или руководство, сасвим „случајно“, не одговара западним интересима.
Дакле, санашњи западни интервенционизам, са јасним тенденцијама даљег ширења на исток и југ, није заснован само на већ отрцаној идеологији „ширења демократије“. Да јесте, његов кредибилитет би био превише исцрпљен чак и за пропагандно-убеђивачке моћи западних медија, с обзиром на резултате претходних кампања вођених под том заставом. Ствар је сад много шире и дубље постављена, и зато је Сребреница постала толико важна на глобалној равни, и зато је Великој Британији било толико важно да на 20-годишњицу прогура своју резолуцију кроз Савет безбедности УН. Јер, данашњи западни, тј. глобалистички интервенционизам своје идеолошке темеље гради на доктрини тзв. Одговорности за заштиту (Responsibility to Protect или, скраћено, R2P), тј. наводној обавези „међународне заједнице“ да „заштити“ народе тамо где то наводно не успевају суверене државе. А управо је цела западна конструкција о Сребреници, односно цео „Пројекат Сребреница“, узидан у темеље ове доктрине. Осим антисрпским (и, шире гледајући, антиправославним и антируским) интересима на простору бивше СФРЈ, „Пројекат Сребреница“ је постао важан део глобалних западних геополитичких интереса. У том контексту треба посматрати и третирати целу западну представу, све западне крокодилске сузе које се сваке године лију за Сребреницу, а поготово на округле годишњице, сав медијски тероризам који се спроводи, све отровне политичке притиске који се врше уз помоћ, за ове потребе веома битне, исконструисане слике о сребреничком „геноциду“.
Сажето речено, према доктрини „Одговорност за заштиту“, национални суверенитет више није привилегија већ „обавеза“ – чији степен испуњавања је ствар процене неизбежне, апстрактно дефинисане „међународне заједнице“, која затим преузима на себе „обавезу“ да интервенише против, тј. унутар суверених држава у којима је „оцењено“ да власт на неки начин угрожава грађане, односно да не испуњава своје „обавезе“ или „одговорност“ према њима. Или, како се то дефинише на веб-страници УН-овог Специјалног саветника за спречавање геноцида, у делу посвећеном „Одговорности за заштиту“: „Суверенитет више не пружа Државама ексклузивну заштиту од страног уплитања; он представља обавезу која чини Државе одговорним за добробит њихових народа.“[xii] Сребреница, тј. западни наратив о њој, играла је и игра, важну улогу у развоју овог изузетно опасног аспекта међународне политике.
Доктрина R2P је постепено развијена унутар самог система Уједињених нација током последње две деценије. Још 2000.г се, у свом Миленијумском извештају, тадашњи Генерални секретар УН Кофи Анан јавно запитао, имајући на уму контроверзе које је још тад изазивао нови западни изум за оправдавање војног интервенционизма: „Ако је хуманитарна интервенција заправо неприхватљив насртај на суверенитет, како би онда требало да одговоримо на једну Рванду, на једну Сребреницу, на груба и систематска кршења људских права која вређају сва начела наше заједничке човечности?“[xiii]
Сама кованица „Одговорност за заштиту“ приписује се, бар од стране садашњег Генералног секретара УН Бан Ки-Муна, Френцису Денгу, бившем Специјалном саветнику Генералног секретара УН за спречавање геноцида, из времена када је вршио функцију Представника Генералног секретара УН за интерно расељена лица, а на основу његовог ранијег рада у Програму за Африку у склопу веома утицајног америчког „либералног“ Брукингс института.[xiv] Међутим, било би нетачно све приписати бирократском или институционалном деловању унутар међународних институција попут УН, јер би то занемарило улогу ванинституционалне „меке моћи“ у обликовању не само међународних перцепција већ и међународних политика.
Дакле, неопходно је истаћи да је велику улогу у међународној афирмацији и каснијој институционализацији доктрине R2P такође одиграла „независна“ Међународна комисија за интервенцију и државни суверенитет, која је заседала у Канади 2000-2001.г. а чији је копредседавајући био Герет Еванс, бивши Министар спољних послова Аустралије, а тадашњи председник и извршни директор тзв. Међународне кризне групе. (Овде је поново занимљиво уочити утицај који групе у чијем финансирању значајно учествује Џорџ Сорош врше не само на међународно јавно мњење, већ и на међународно право и међународне односе. Не само да је Сорош преко својих фондација био дугогодишњи кључни финансијер Међународне кризне групе, већ је Сорошев Институт за отворено друштво кључни финансијер и водећег светског гласноговорника начела „Одговорности за заштиту“, Глобалног центра за одговорност за заштиту,[xv] чији је вишегодишњи копредседавајући био, гле случајности – Герет Еванс (који је сад копредседавајући Међународног саветодавног одбора ове организације), а међу чијим званичним покровитељима је и Кофи Анан. Сам Сорош је 2004. представио основе доктрине R2P у ауторском чланку за часопис Форин полиси, у којем је представио и неколико кључних ставки свог погледа на свет: „Суверенитет је анахрон концепт; истински суверенитет припада народу, који га затим делегира својој власти; ако владе злоупотребе ауторитет који им је поверен, а грађани немају прилику да исправе те злоупотребе, спољна интервенција је оправдана; (и, као кључни глобалистички постулат) прецизирањем да је суверенитет утемељен у народу, међународна заједница може да пробије границе националних држава како би заштитила права грађана“.[xvi])
Како се наводи у извештају Генералног секретара УН о „Имплементацији одговорности за заштиту“ из јануара 2009: „Бројне кључне препоруке Комисије (тј. већ поменуте Међународне комисије за интервенцију и државни суверенитет) су уврштене међу закључке Високог панела о претњама, изазовима и променама, којег је сазвао тадашњи Генерални секретар Кофи Анан 2004. (види А/59/565 и Corr.1), као и у његов потоњи извештај насловљен ‘У већој слободи: ка развоју, безбедности и људским правима за све’ (А/59/2005). Ови извештаји су потом послужили као материјал за разматрање на Светском самиту УН 2005, а доктрина ‘Одговорност за заштиту’ уврштена је у закључке Светског самита (ставови 138 и 139)… Председници Држава и Влада једногласно су потврдили на Самиту да ‘свака појединачна Држава има одговорност да заштити своје становништво од геноцида, ратних злочина, етничког чишћења и злочина против човечности’.“[xvii]
Дакле, као што се види, доктрина „Одговорности за заштиту“ је 2005.г. под великим утицајем наводно „независних“ међународних тела која нико није изабрао ни на каквим демократским изборима, нити их је било која суверена држава делегирала, прихваћена на нивоу УН, бивајући, по речима Генералног секретара УН, „утемељена у постојећем међународном праву“.[xviii] Штавише, како са задовољством истиче већ поменута, од Џорџа Сороша обилато финансирана „независна“ институција „меке моћи“, Глобални центар за одговорност за заштиту: „Савет безбедности се од 2006. позвао на доктрину R2P у више од 25 резолуција“.[xix] На пример, током 2006, говорећи о заштити цивила у Резолуцији 1674, посвећеној „спречавању сукоба кроз развој и демократију“, Савет безбедности се позвао на R2P, реафирмишући одредбе ставова 138 и 139 Закључака Светског самита 2005. о одговорности за заштиту популација од геноцида, ратних злочина, етничког чишћења и злочина против човечности.[xx] Током 2011. Савет безбедности се позвао на Одговорност за заштиту у бројним резолуцијама: 1970[xxi] и 1973[xxii] о ситуацији у Либији, 1975[xxiii] о ситуацији у Обали Слоноваче, 1996[xxiv] о ситуацији у Јужном Судану, и 2014[xxv] о ситуацији у Јемену. Током 2012, Савет безбедности се позвао на Одговорност за заштиту у свом Саопштењу за медије о ситуацији у Јужном Судану од 9. јануара.[xxvi] Поврх свега, унутар самих УН успостављена је функција Специјалног саветника Генералног секретара УН за Одговорност за заштиту, који ради у тесној координацији са Специјалним саветником Генералног секретара УН за спречавање геноцида.[xxvii]
Како се истиче на интернет страници Специјалног саветника, доктрина „Одговорности за заштиту“, бивајући утемељена као реакција на „геноцидно насиље у Рванди и на Балкану“,[xxviii] почива на три стуба:
„1. Држава сноси главну одговорност за заштиту становништва од геноцида, ратних злочина, злочина против човечности и етничког чишћења, и њиховог подстицања;
- Међународна заједница има одговорност да охрабри и помогне Државе у испуњавању ове обавезе;
- Међународна заједница има одговорност да употреби одговарајућа дипломатска, хуманитарна и друга средства како би заштитила становништва од ових злочина. Ако Држава очигледно не успева да заштити своја становништва, међународна заједница мора да буде спремна да предузме колективну акцију да би заштитила становништва, у складу са Повељом Уједињених нација“.[xxix]
Дакле, управо овај новоуспостављени „стуб“ међународног права, у чије темеље је уграђен и западни „званични наратив“ о Сребреници, даје легитимитет заинтересованим силама да интервенишу свуда где оне тврде да власт „није испунила своју обавезу да штити сопствено становништво“ – а за шта су претходно њихови медији припремили терен, тј. јавно мњење својих земаља и највећи могући део глобалног јавног мњења путем разних западних глобалних информационих мрежа. И више од тога: ова легитимизација пружа потребно идеолошко оправдање не само за вршење дипломатског притиска, као што су западне силе то чиниле и чине унутар Савета безбедности у вези нпр. Либије или Сирије – већ, у крајњој инстанци, и да, у случају „опструкције“ Русије или Кине (у облику дипломатског противљења, па чак и самог вета у СБ УН), интервенишу једнострано, мимо СБ УН – што је више пута у разним случајевима наговештавала Саманта Пауер, садашњи амбасадор САД у УН, која је иначе, када још није имала високу функцију, заједно са већ поменутим Геретом Евансом пропагирала „Одговорност за заштиту“ на неколико светских конференција. На крају, и сам садашњи Генерални секретар УН, Бан Ки-Мун, је на једној конференцији у Берлину 2008. дословце изјавио да је, у деловању на основу R2P, неопходно предузети „ране, превентивне кораке – који не треба да захтевају ни једногласност у Савету безбедности, ни слике настајућих злочина који шокирају савест света“.[xxx] Дакле није реч само о томе, како се истиче на интернет страници Специјалног саветника Генералног секретара УН за одговорност за заштиту, да „суверенитет више ексклузивно не штити Државе од страног уплитања“,[xxxi] већ да ни вето неке од сталних чланица Савета безбедности није довољан да спречи неки нови, оружани излив западног „хуманитаризма“.
(Занимљиво је приметити да се, од скоро, на сајту још једне међународно утицајне НВО „коалиције“ посвећене овој доктрини, „Међународне коалиције за одговорност за заштиту“, у одељку посвећеном кризи у Сирији, може наћи и ова напомена: „Ажурирано: норма Одговорности за заштиту, према споразуму из Завршног документа Светског самита 2005, не одобрава једнострани војни одговор или војни одговор неке „коалиције вољних“. Било који војни одговор на основу Одговорности за заштиту (RtoP), мора да буде ауторизован од стране Савета безбедности“.[xxxii] Да ли је ово само лепа жеља, или наговештај покушаја зауздавања ове доктрине после пустоши које су разне „хуманитарне“ војне интервенције проузроковале у 21. веку, остаје да се види.)
Овде вреди приметити не само важност (квази)правног утемељења заснованог на исконструисаном „преседану“ као што је Сребреница, већ и важност једне универзализоване идеолошке потке, која не само да даје подлогу за проактивно државно деловање заоденуто у плашт „међународног права“, већ и легитимитет за ванинституционално, тј. ванправно па чак и бесправно деловање. Јер, забога, кад су људски животи наводно угрожени, „морални императив“ је све! А када се ствари поставе на моралну раван, колико год неистинита или неискрена она суштински била, то је нешто што делотворније утиче на подсвест људи него хиљаде цитата из разноразних сувопарних параграфа кодификованог међународног законодавства, па чак и званични протести против „спољног мешања у унутрашње ствари суверених држава“ – ма од кога долазили и колико год надахнути они били. У исто време, стављање ствари у моралну раван олакшава да се „мека моћ“ преко ноћи преобрази у ону „тврду“ моћ, тј. оперативна и оружана дејства на терену. То западне силе врло добро знају, и зато толико ресурса улажу у рад у разноразним међународним комитетима и конференцијама, у оснивање института које те доктрине пропагирају, у „невладине организације“ које „шире веру“, у медије који их пропагирају, итд. У томе лежи и један од кључева дизања недоказаног „геноцида“ у Сребреници у раван „моралног императива“. Стога није ни мало случајно да британска дипломатија користи 20-годишњицу Сребренице да би, кроз предложену резолуцију Савета безбедности УН, изнова промовисала постулате новог и „унапређеног“ међународног интервенционизма садржане у доктрини „Одговорности за заштиту“, експлицитно се позивајући на њу чак три пута, у ставовима ПП2, ПП8 и 9, шестог нацрта своје резолуције.[xxxiii]
Проблем не само за Србију и Републику Српску, већ и за друге државе, укључујући и незападне велике и средње силе, је тај што су оне, захваљујући агресивном западном крсташком морализму и својој медијској инфериорности, уместо у про-активну, сатеране у суштински реактивну, тј. дефанзивну политику сталног тражења разноразних „одговора“ на све новије идеолошко-борбене изазове који долазе из западног правца. Истине ради, таквим земљама недостаје и потребна доза цинизма којом располажу западне елите, а која овима дозвољава да инструментализују „идеале“ на којима њихова друштва бар формално почивају у не само чисто прагматичне, већ и отворено агресивне или деструктивне сврхе. За разлику од западних земаља, чије елите имају вековно искуство у ковању овог недостојног заната, многе незападне земље или културе искреније – да не кажемо наивније – верују не само у могућности успостављања истинских демократских система на основу западних матрица, већ и у то – што је кључно за њихов суштински дефанзиван став – да сувереним земљама истински треба да буде остављено право да саме налазе своје путеве ка својој (не)срећи, све док не постану истинска претња за околину. Наравно, та љубав према националном суверенитету има у много чему да захвали не само пуком идеализму или недостатку неке универзалистичке контра-идеје, већ и голом инстинкту за опстанак, јер је национални суверенитет једна од последњих брана против западног експанзионизма, и једна од малобројних идеолошких контрапунктова западном нео-империјализму „добродетељи“.
У сваком случају, у стању какво је сад, тј. без конкретно формулисане и операционализоване контра-идеје или идеологије која би се могла универзализовати, за оне који су приморани да реагују на непрекидни низ крсташких западних иницијатива могуће је ипак учинити нешто веома делотворно: гађати у саме стубове легитимитета западног интервенционзма, оличеног у доктрини R2P. Јер, ако се може показати да је један од њених кључних симбола – Сребреница – манипулација препуна лажних конструкција које се сада већ могу лако доказати, то би представљало крупан, први корак у делегитимисању основа садашњег западног интервенционистичког импулса.
Још једном, овог пута на примеру Сребренице, може се видети важност коју дешавања на нашим просторима имају. Ми од те одговорности не треба да бежимо, а и очигледно је да не можемо. Сребреница је и наш локални, и регионални, и глобални проблем. Дужност нам је да одговоримо на овај изазов, као што смо у својој историји одговарали и на раније, и да се ухватимо у коштац с њим. Бескомпромисно инсистирање на пуној истини о Сребреници, и раскринкавање „Пројекта Сребреница“, представљају кључни корак у том правцу. То је борба не само од локалног већ и од глобалног значаја.
*Излагање за научни скуп „Сребреница 1995-2015: чињенице, недоумице, пропаганда“, у организацији Фонда стратешке културе из Москве и Музеја жртава геноцида из Београда, одржан 4.7.2015. у Београду.
[i] Tara McCormack, “How did Srebrenica become a morality tale?” 3.8.2005. Spiked-online, http://www.spiked-online.com/Printable/0000000CACD7.htm
[ii]http://www.slate.com/articles/news_and_politics/fighting_words/2005/07/from_srebrenica_to_baghdad.html
[iii] Нпр. http://www.independent.co.uk/voices/commentators/brendan-simms-road-to-libya-runs-through-srebrenica-2290326.html; http://www.partitoliberale.it/3819/esteri/guy-verhofstadt-europe-must-avoid-another-srebrenica-in-libya.html; http://www.theguardian.com/commentisfree/2011/may/29/srebrenica-libya-intervention-no-brainer
[iv] http://www.b92.net/eng/news/world.php?yyyy=2011&mm=04&dd=16&nav_id=73839
[v] http://www.theglobeandmail.com/globe-debate/intervention-in-libya-flawed-perhaps-but-better-than-inaction/article1322124/
[vi] http://edition.cnn.com/2012/05/29/world/meast/syria-sarajevo-and-srebrenica/
[vii] https://www.bostonglobe.com/opinion/2014/02/13/srebrenica-moment-syria/hfNxufLE2sbt4JHElU2sZP/story.html
[viii] https://medium.com/insurge-intelligence/secret-pentagon-report-reveals-west-saw-isis-as-strategic-asset-b99ad7a29092
[ix] https://www.washingtonpost.com/world/national-security/un-envoy-invokes-srebrenica-massacre-in-call-for-help-for-syrian-town-of-kobane/2014/10/10/0190e856-50a3-11e4-babe-e91da079cb8a_story.html
[x] http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/middleeast/syria/11261039/Plans-for-ceasefire-in-Aleppo-on-verge-of-collapse-as-rebels-fear-another-Srebrenica.html
[xi] http://www.channel4.com/news/un-secretary-do-not-allow-syria-to-turn-into-srebrenica
[xii] http://www.un.org/en/preventgenocide/adviser/responsibility.shtml
[xiii] http://www.un.org/en/events/pastevents/we_the_peoples.shtml
[xiv] http://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/17502970903557115#abstract
[xv] http://www.globalr2p.org/
[xvi] „The People’s Sovereignty: How a New Twist on an Old Idea Can Protect the World’s Most Vulnerable Populations“, Foreign Policy, January 1, 2004, http://www.foreignpolicy.com/articles/2004/01/01/the_peoples_sovereignty
[xvii] http://www.un.org/womenwatch/ods/A-RES-60-1-E.pdf
[xviii] Исто
[xix] http://www.globalr2p.org/about_r2p
[xx] http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N06/331/99/PDF/N0633199.pdf?OpenElement
[xxi] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1970(2011)
[xxii] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1973(2011)
[xxiii] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1975(2011)
[xxiv] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1996(2011)
[xxv] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/2014(2011)
[xxvi] http://www.un.org/press/en/2012/sc10514.doc.htm
[xxvii] http://www.un.org/en/preventgenocide/adviser/background.shtml
[xxviii] http://www.un.org/en/preventgenocide/adviser/index.shtml
[xxix] http://www.un.org/en/preventgenocide/adviser/responsibility.shtml
[xxx] http://www.un.org/press/en/2008/sgsm11701.doc.htm
[xxxi] http://www.un.org/en/preventgenocide/adviser/responsibility.shtml
[xxxii] http://www.responsibilitytoprotect.org/index.php/crises/crisis-in-syria
[xxxiii] http://www.nspm.rs/hronika/velika-britanije-podnela-savetu-bezbednosti-un-konacnu-verziju-rezolucije-o-srebrenici-rts-ova-verzija-pogorsana-u-odnosu-na-prethodne-predloge.html
Александар Павић, Фонд Стратешке Културе
