БОГУ и народу треба поштено служити и без роптања испијати животне чаше чемера и стоички подносити све патње, записао је протојереј Сава Банковић на крају своје књиге о 19 година политичког робијања у Брозовој Југославији. Дело је први пут објављено 1991, а мали тираж је одавно распродат. Издавачка кућа “Катена мунди” је поновним објављивањем ове књиге направила непроцењиву услугу српској култури сећања и суочавања са прошлошћу. Банковић је прворазредан сведок “револуционарног терора” који је био најстрашнији 1944. и 1945. у казаматима политичке полиције – Озне.

Прота Сава је због “злочина” другачијег мишљења прво био осуђен на смрт, а затим је казна преиначена у дугогодишњу робију. Страдао је због оптужбе да је јавно говорио против комунизма, али затвори су били пуни и оних који се нису политички изјашњавали. Ко год је био “исувише Србин” по процени Озне, био је виђен за хапшење. Нису били поштеђени ни чланови партизанских породица. Банковић то илуструје реакцијом тужиоца Васиљевића на ургенцију партизанских официра за Бранка Медана из Дрвара, осуђеног на смрт: “Он је осуђен на смрт највише због тога што је стално истицао српство и правио се великим Србином а то му ништа није требало.”

Банковић је оставио сведочанство ванвременске вредности. Иако књига описује ужасе наизглед давно прошлог времена, у њој препознајемо менталитет себичности, похлепе, искључивости и примитивизма, који опстаје од библијских времена до данас. Захваљујући њој сазнајемо да су 1951, после успостављања дипломатских односа с Немачком, понизно пуштени из југословенских затвора сви осуђени окупаторски војници, без обзира на злочине које су починили.

– Пуштени су и сви богаташи и индустријалци којима је конфискована имовина и узет новац из иностраних банака и сем нас (свештеника) и неколицине интелектуалаца остала је у затвору само сиротиња, радник и сељак – забележио је Банковић.

У Банковићевој књизи нема самосажаљевања, ни приче о беди и патњама његове проказане породице. Ни јадања због тога што су му после издржане казне црквени архијереји окренули леђа, плашећи се да им власт не замери што помажу обележеном. Потресна Банковићева исповест подсећа на житије ранохришћанског мученика који са сапатницима у пренатрпаним смрдљивим ћелијама проводи бесане ноћи, стрепећи да ли ће бити у следећој групи коју ће ознаши у глуво доба одвести у смрт.НОВАЦ И ЖЕНЕ ИЛИ СМРТТУЖИЛАЦ војног суда Јован Васиљевић је тражио смртну казну баш за оне затворенике чије су породице метанисале пред њим, записао је прота Сава Банковић: “На крају се ипак утврдило да Васиљевић воли све, посебно новац и жене. Када се то сазнало, онда су се појединци спасавали преко Васиљевића помоћу новца и младих жена. Ко то није имао или није хтео да да, Васиљевић је неопозиво тражио смртну казну.”

– Четрдесет и два Србина нестадоше у мрачној ноћи да их никада више не виде њихови родитељи и деца. Одоше да им митраљези изрешетају тела, затим да буду закопани и кад сване да нико не зна шта је било с њима. Преко њих ће још y току ноћи прећи ваљак и поравнати са земљом њихове гробове – записао је прота Банковић.

Са запрепашћењем је слушао речи ознаша: “Пожуримо са чишћењем и што је за стрељање да се стреља до петнаестог фебруара, јер после почињу са радом војни судови и оно што остане морамо предати њима.”

– Дешавало се да после десет до петнаест дана прозивају за пуштање људе које су претходно убили, јер се утврдило да су похапшени ни криви ни дужни. Зашто Србин Србина убија? Зашто човек човека убија? Они што убијају верују да су ови људи сметња, кочница за бољу и срећнију будућност српске нације и целог човечанства, па убијајући мисле да чине добро дело.

Они што издају наређења за убијање људи знају да неће бити ништа боље, али им треба да се учврсте на власти. Треба убијањем људи утерати страх народу у кости па да нико ни прстом не мрдне против онога што властодршци буду радили и спроводили – записао је прота Банковић.

Борис Субашић, Новости.рс