„Држава у њеној духовној суштини није ништа друго до отаџбина обликована и обједињена јавним правом, или другачије, мноштво људи повезаних заједничком духовном судбином који су се саживели у заједницу на темељу духовне културе и правне свести.“ Иван Иљин.
Јасно је да у овако датом појму државе као духовне институције не можемо препознати нашу земљу. Пре свега због разједињености нашег народа, а затим јер су правна свест, морал и духовна надмоћност над материјализмом већ одавно само магличасто сећање и урбана легенда.Или би бар тако живи мртваци који воде ову земљу желели да изгледа.
Ипак и поред добро примљеног прозападњачког пелцера, где је материјализам однео већину битака над духовним, највећим делом захваљујући широком простору вулгаризованих медија који су основна забава народа заробљеног између стега хлеба и игара, Срби још нису изгубили своју особност.
Не особност у езотеричком смислу, већ своје личности, здраве и генетски наслеђене. Односно као један од древних , а како неки тврде и најдревнијих народа у Европи, једном усађена свест кроз форму личности и образац понашања друштвеног уређења, тако преношена кроз читаве векове генерација, не може тек тако да се изгуби. Наравно може да ослаби, и јесте ослабила, али правна свест и морал нису ишчезли.
Поред западне револуције која све више узима маха и изобличује масу, велики удео и припрема за овако брзу транформацију људских бића у безличну масу, имао је комунистички режим. Који јасно је да нити је ишчезао, нити некуд нестао, већ се само разгранао, пуштајући своје пипке међу све страначке програме који будућност виде на западу, а може се рећи да га има и међу оним источно орјентисаним. Јер тај систем, који делује као расуло не оставља непокривену ниједну опцију и могућу алтернативу, бар што се тиче својих кадрова.
Уосталом довољно је видети пропаганду модерних демократских и модернизованих социјалистичких странака, њихове програме и ставове, и посебно понашање страначких кадрова, сваком је очигледно да је сва та демагогија само оваплоћени модернистички комунизам. Дотеран и уређен спрам потребама новог доба.
Сада имајући у виду ове чињенице, јер ово нису склепани закључци, већ управо сурова истина, овај пад морални а надасве духовни, није нешто чему се треба ишчуђавати. То се чини као једини пут којим народ може ићи, отворен и лаган за свакога, да га без по муке прође и оствари свој век, преспава наизгледно будно свој јадни живот. Јер сам живот не може бити испуњен у материјалним стварима, то је само илузија коју један велики број људи никада не схвати, а онај други тек на самом крају када више материјализам не може да попуни све оне празнине, које иначе испуњава остварена душа.
Управо то је она основна разлика између словенских и западних народа. Постојање душе и њено остварење кроз несебичну љубав. Данас се чини да нити постоји љубави међу народом, нити узвишенијих духовних особина. Такође делује као да је морал ишчезао а култура понашања добила једну потпуно другачију димензију и значење него каквом ми сматрамо да она заиста јесте и каква би требала да буде.
Но, није све тако црно. Овај мало дужи увод има за циљ покушај отварања једних вероватно успаваних погледа на стање, истинско стање друштва какво је данас. Истина јесте да се један суноврат дешава, но не баш така каквим већ поменуте седме силе покушавају представити. И то ни мање ни више, него управо кроз оне људе које би народ требао посматрати као узор понашања и кроз њихова дела стварати слику стања и правца делања остатка становништва.
Конкретно у овом случају мислим на садашњег премијера, Ивицу Дачића. Појавом снимка вулгарне и надасве заглупљујуће емисије „Немогућа мисија“, која је само једна у низу мноштва вулгаризованог и примитивног програма намењеног особама смањених интелектуалних способности , а на шта је народ у Србији приморан да гледа услед неимања другог избора, на први поглед чини се да су срушени сви табуи и да је друштво дотакло само дно.
Сада би увод требао бити јаснији. Односно треба имати у виду ко су људи који стварају тај друштвени образац, пре свега цела ова политичка сцена, којом доминирају управо они са почетка. Рушиоци нама особеног образца понашања и наметања материјалистичког и неморалног става, кроз наочиглед очигледно расуло, но са врло чврсто успостављеним друштвеним уређењем које је управо овакво какво јесте.
Тако да било ко ко би на основу понашања Ивице Дачића, већ увелико познатог по својој склоности ка алкохолу, јавним наступима, реченицама које се понекад врло тешко могу тумачити а да не помињемо неслагање са самим собом које се провлачи кроз све његове наступе , што одаје човека без става и недостатка сопственог мишљења, све у свему једну недефинисану и неизграђену фигуру, склону свим материјалним уживањима које пропагира модерно западно друштво; покушао да гледа целокупну слику друштва направио би једну велику грешку. Јер као што ни једна ласта не чини пролеће, тако не може ниједна заједница да се мери на основу појединца.
Није уопште ни битно да ли ће премијер предузети неке мере или неће, сама та представа ће отићи у смеру замајавања народа. Док се једном не дође до закључка да је из неког разлога било потребно направити „шмекера“ од Дачића, па је шоу кренуо из његовог кабинета.
Суштина је да је тај приказ њега и „модерне“ мајке, која нема проблем да покаже свом сину међуножје, само покушај сламања оног дела Србије која још увек није одустао од борбе. Оног дела који је научио да гледа својим очима и да проналази и у великој муци неко добро. Такве који знају да виде, не могу сломити никакви очигледни промуискутети јер они у њима не виде будућност. Између осталог и зато јер они и нису будућност. Еволуција на глобалном плану се тренутно чини као у стагнацији, или у једном неочекиваном смеру, неочекиваном у смислу интелектуалног и емотивно интелектуалног развоја. Јер када нас медијска сила доведе у ситуацију да погледамо једну такву сцену, утисак јавног мњења ће на прву бити да је све отишло бесповратно, да је наступила ера глупости.
Међутим, ма колико то деловало превише оптимистично, мада оптимизма никада није превише, ово није ера глупости, ово је ера буђења виших свести, а ту већ предњаче и предњачиће управо словенски народи. Захваљујући својој несрећној судбини, мукама које им нису дале да се опусте и раскалашно препусте овоземаљским задовољствима, затупљујући свој ум, и кварећи вековима извајану и преношену србску православну душу. Слободну и у рату, здраву и у болести.
У таквој будућности која јесте пред нама, многи је још увек не виде, појединци је назиру а већина о њој сања, неће бити места за садашње политиканте, а самим тим ни могућности да натурају једној здравој већини своје болесне простаклуке. И није ли само реаговање народа на ту провокацију очигледан показатељ глобалног менталног стања становништва Србије? Само је један мали постотак, немерљив и небитан, а сасвим могуће по дужности морао дати аплауз на тај медијски разврат. И то је сасвим довољно да изведемо овај закључак да нити је све изгубљено, нити ми пропадамо, иако би то многи волели да виде и на томе врло вредно раде, већ управо захваљујући тим расадницима западних вредности се будимо и држимо свога чвршће него икад. Свесни сопствене вредности.
Весна Веизовић
ВасељенскаТВ
