Пролетери целог света могли би у овом веку да буду ослобођени једног дела државних дажбина, док ће се за непристојно богату елиту, оне који чине десет одсто становништва са ненормално високим, ничим немерљивим приходима, увести прогресивни порез. Звучи као да је Карл Маркс из гроба васкрсао и ушетао у нашу стварност, али реч је о сламци спаса за капитализам у 21. столећу.
Једини делотворни рецепт против растућих и све опаснијих неједнакости, а за спас средње класе, јесте увођење прогресивног пореза. То је рецепт Француза Томаса Пикетија, професора Париске школе економије, који је прошле године објавио је пионирско истраживање на 700 страница. Књига „Капитал у 21. веку”, поткрепљена је мноштвом табела и графикона, сведочи о поновном расту неподношљивих неједнакости у богатим и средње развијеним земљама.
Пикети је за мање од месец дана, откад је његова књига преведена на енглески језик, добио третман рок звезде у англосаксонском свету. У Америци и Британији француске економисте нису досад схватали претерено озбиљно, али су се са Пикетијевом књигом ствари преокренуле: не само да је књига постала бестселер, прва на листи Амазона и један од десет хитова према рангирању „Њујорк тајмса”, већ је водећи амерички и светски економисти оцењују као штиво које из основа мења расправу о неједнакости.
Његова дијагноза актуелног стања капитализма је застрашујућа, веома личи на оно што су констатовали незадовољници широм света који су током 2011. држали под окупацијом Волстрит и све друге финансијске центре широм света. Али новост је у томе што су се велика англосаксонска имена у академским круговима сагласила са његовим описом стања, мада не у потпуности са рецептима које предлаже.
„Прво сам почео да истражујем Британију и Америку, а онда сам прешао и на друге развијене земље и видео сам да полако почиње да израња један те исти модел: капитал и новац који се из њега продукује се далеко брже умножава него економски раст. Тај модел постојао је у 19. веку и вратио се у свом израженијем облику 1980, када је у већини богатих земаља престала контрола капитала”, објаснио је Пикети за лондонски „Гардијан”.
Уколико се такав тренд настави, уколико примања сиромашнијих 50 одсто становништва наставе да стагнирају или да заостају за привредним растом, док дохоци генералних директора, менаџера и осталих руководилаца астрономски расту, иако се њихов учинак не може измерити, доћи ће до великих социјалних и политичких криза.
Пикети побија спорадичне примедбе да се залаже за утопију комунистичког егалитаризама.
„Неједнакост мора да постоји, она је подстицајна за привредни развој. Али екстремна неједнакост штетна је за раст економије, јер смањује мобилност и може да зароби и укочи институције демократског система”, каже он и наводи пример Америке у 19 веку. „Она се тада развијала много брже него Европа, делимично и због тога што су тада постојала огромна неискоришћена пространства и што је приступ богатству био могућ ширим групацијама.”
У овом тренутку сиромашнијих 50 одсто Американаца поседује само два одсто националног блага, а следећих 40 одсто има 22 одсто иметка. „Не можете звати неког социјалистом ако верује да би тих два одсто распоређених на половину америчког становништва морало да се повећа на пет или чак и десет одсто.”
Пикети предлаже глобални порез на капитал. Конкретно, он се залаже за таксу од пет до 10 одсто годишње на сва средства и имовину – акције, некретнине, природна богатства, уметнине, јахте – које имају појединци, а чија је укупна вредност најмање једну милијарду долара. По „Форбсу”, 1.645 појединаца могу себе да зову милијардерима и они би били опорезовани овом таксом на богатство.
Друга Пикетијева препорука је „прогресивни порез на нето иметак”, и он би имао много ширу примену јер би обухватио шири слој од десет одсто најбогатијег становништва на планети.
Аутор на пример описује хипотетички амерички пар који има хипотеку од 490.000 долара на кућу која вреди 500.000 долара. Њихово нето иметак је 10.000 долара, и они нису богати. Прогресивно опорезивање би редуковало порез на имовину за 90 одсто људи и повећало за оних десет одсто.
Један од начина за шири приступ богатству је да се смање порези великој групи људи, а повећају онима на врху, тако да се бар мало умањи концентрација богатства, или затупи имовинска пирамида.
Обичан свет осећа замке и преваре капитализма. Откад је избила криза банака 2008. па до покрета незадовољника 2011, који су окупирали све веће градове света и посебно финансијске институције, сазрело је осећање да је капитализам дошао у фазу која од некадашње средње класе ствара паоре, а од богатих људи заштићене олигархе. Али Пикети је прикупио научне доказе који показују да нема разлога да се верује да ће капитализам икада решити проблем неједнакости. Напротив, он постаје све гори.
Дуго је владао мит да ће, због конкуренције, део профита престати да се прелива у сам врх и да ће постепено довести до приближавања средње класе и супербогаташа. Два светска рата у 20. веку допринела су привременом умањивању неједнакости, што је заварало економисте. Али, већ од 1980. кривуља је почела поново вртоглаво да расте.
„У 21. веку то није случај само са такозваним богатим државама – САД, Великом Британијом и земљама западне Европе – већ се иста појава види и у Русији, Кини и другим земљама које прерастају фазу развоја. Тенденција капитализма је да концентрише све више имовине у све мањи круг људи”, доказује Пикети.
Одавно знамо богати постају све богатији, а сиромашни све јаднији, примећују приказивачи ове књиге у свим значајнијим америчким и европским медијима. Они додају да је Пикети то сада и научно доказао.
„Ово је први пут да смо сакупили податке и пружили доказе. Иако нисам политичар, јасно је да се покрет незадовољника захуктава и да ће то имати политичке импликације у целом свету – сви ми ћемо убудуће у сваком погледу бити све сиромашнији и то ће створити кризу. Јасно је да у оваквим околностима капитализам једноставно не може да функционише”, рекао је Пикети на једној дебати у Америци.
По њему, прогресивно опорезивање и глобална такса на приватну својину са којом ће морати да се сложе све земље света јесте „једино цивилизовано и здраво решење”. Други начин је да се инфлацијом обезвреде имеци, али она опет највише погађа оне који имају најмање.
Стручњаци, економисти и поједини политиколози сагласни су да је Пикетијева дијагноза капитализма, саздана на истраживањима, потпуно тачна. Наводе, међутим, да нема ниједне партије, било са левице било с деснице, у Америци или Великој Британији која би на оваквом програму увођења глобалне таксе градила изборну кампању.
Садашњу владу Франсоа Оланда критикују и домаћи и страни кругови, не због његових сексуалних грехова, него због прогресивног пореза које је покушао да уведе најбогатијима. Један проценат оних који врте свет није одустао од својих привилегија, чак ни када је покрет „окупатора” претио да се претвори у револуцију.
Сада је, међутим, потпуно јасно да ће са све малобројнијом средњом класом – јер њихови приходи не расту ни изблиза онолико колико расте економија – социјално незадовољство из генерације у генерацију у овом веку расти. А кад наступи експлозија, касно је за преправке система који се урушава.
———————————-
Економска анализа „Чича Гориоа”
Пре сто четири године, по Пикетијевом истраживању, једном проценту Француза припадало је 60 одсто националног иметка, док је једном проценту Британаца припадало 70 одсто националног блага. Није ни чудо што је литература тог доба опседнута миразима и наслеђима. Пикети нарочито детаљно анализира у својој економској књизи Балзаковог „Чича Гориоа” и дела Џејн Остин.
Директори сами себи одређују бонусе
Ко одређује колику награду и плату ће добити директори компанија и корпорација? Обично у свакој фирми постоји нешто што се зове одбор за компензације, али њега именује сам директор. Највиши руководиоци фирме у ствари сами себе награђују. Ако о нечему воде рачуна, онда су то неке устаљене друштвене норме за њихов сталеж. Никако тржишни принципи и законитости.