Промена свести, коју од Срба тражи Империја, већ се десила код многих. Довољно је сетити се да је Томислав Николић био заговорник Велике Србије и граничне линије српског етничког простора Карловац – Карлобаг – Вировитица; да га је Александар Вучић у томе подржавао, ватрено бранећи ставове свог кума, хашког заточеника Војислава Шешеља; да је Ивица Дачић своју каријеру градио на оданости Слободану Милошевићу, који се усудио да 72 дана брани Косово од агресије НАТО пакта; да је Велимир Илић подржавао Војислава Коштуницу у његовој одбрани Косова и Метохије заснованој на међународном праву; да је Драган Марковић Палма био близак Жељку Ражнатовићу Аркану и његовим „тигровима“; да је Вук Драшковић некад претио одсецањем руке сваком оном ко дигне турску заставу у Рашкој области и тврдио да се Косово и Метохија морају бранити свим силама; да је Чедомир Јовановић својевремено био светосавском реториком обузети вођа студентских протеста 1996/1997. И многе перјанице сорошевског „другосрбијанства“, од Биљане Србљановић до Николе Самарџића, негда су биле горљиви заступници српских националних интереса. Сада сви они, здушно, свако на свој начин, предају Србију туђину и одричу се Косова и Метохије. Димензије промена су такве да аналитичар Мирослав Лазански у „Политици“ од 20. јула 2013., помало иронично, помиње совјетског стручњака, професора Смирнова, који је деведесетих година прошлог века, са представницима америчких обавештајних служби радио на програмима „психокорекције“ и испирања мозга. Лазански каже: “Кад данас слушам неке овдашње политичаре који горљиво говоре о потреби промене наше свести и мишљења, онако злобно размишљам да ли су заправо они већ подвргнути психотроничкој обради промене свести. Јесу ли већ били пацијенти професора Смирнова?“ (1,13)
Сада се, после политичара и „елите“, тражи промена свести већине Срба.
То је, по Николи Љотићу, главни задатак премијера Ивице Дачића и вицепремијера Александра Вучића. Реч је о својеврсном „психоциду“ – „убијању божанске душе једне нације, конкретно српске“ (1,2).
КАКВА ПРОМЕНА СВЕСТИ?
Угледни српски интелектуалац, професор др Мило Ломпар, објашњава нам каква се промена свести од нас тражи. Он каже: “Није довољно овладати земљом и народом, већ је неопходно овладати колективним разумевањем света у колонизованој или окупираној земљи. Неопходна је, дакле, идеологија. Трећи услов Немачке – да би се сагласила са одређивањем датума у који ће Србија отпочети преговоре за приступање Европској унији – гласи: неопходна је промена свести. Он делује као престилизовани трећи услов аустроугарског ултиматума из 1914. године, у којем је записано да се српска влада мора обавезати „да избаци без одлагања из јавне наставе у Србији, како у погледу наставног особља тако и у погледу наставних средстава, све оно што служи или би могло да послужи стварању пропаганде против Аустро-Угарске“. Тај став није никаква случајност. Тако је Ролф Дитер Клуге, професор универзитета и директор славистичког семинара Универзитета у Тибингену, предложио 1999. године „да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије“. Зашто се, дакле, константно понавља захтев за променом свести? Зато што само промена свести обезбеђује неповратни смисао насиљем устоличених чинова и мисли“ (2,177).
Али, шта се мора одстранити из свести Срба да би они били неповратно поробљени? То је, како је Клуге наслутио, хришћански етос слободе и правде, изражен, између осталог, у српским народним песмама проистеклим из завета Срба са Христом. Дакле, Империји ово смета: “Земаљско је за малена царство, / а небеско увек и довека“; “А ја ти се не бих повратио, / Ни из руке крсташ барјак дао, / Да ми царе поклони Крушевац. / Да ми каже дружина остала: / “Гле, страшивца Бошка Југовића, / Гдје не смеде на Косово поћи, / За крст часни крвцу прољевати, / И за вјеру с браћом умријети“; „Боље ти је изгубити главу / него своју огрешити душу“; „Правда држи земљу и градове“; “Жари, пали, удбински диздаре, / Ред ће доћи и на твоју кулу“… Све је то синтетисао генијални Његош у „Горском вијенцу“, одакле чујемо: “Да гинемо и крв прољевамо, / Да јуначки аманет чувамо ,/ Дивно име и свету свободу“ и „Нека буде што бити не може“.
ШТА СЕ СРБИМА МОРА ИЗБАЦИТИ ИЗ ГЛАВЕ?
Срби су бројем мали, али духом велики народ, који је био спреман да се за слободу бори са вишеструко јачим непријатељем. Тако је било у Средњем веку – Срби су се дизали против надмоћније Византије и против папиних претензија, усмртили су у боју султана Мурата на Видовдан 1389. и вековима дизали устанке против Турака, бранили се од Беча и Берлина 1914. године, дигли устанак против Хитлера пре других у Европи 1941, одолевали НАТО пакту 1995. и 1999, а сада, у Косовској Митровици, бране мост на Ибру. И то зато што су живели слободом и за слободу.
Летописац херојства Срба у Првом и Другом светском рату, Антоније Ђурић, описује одговор пуковника Миливоја Стојановића, команданта Гвозденог пешадијског пука Моравске дивизије, од кога је аустроугарски командант Оскар Поћорек 1914 тражио да се преда јер ће, наводно, бечке трупе за три дана ући у Београд. Он је гласио: „Поћорече, цареви већиле ,/ душа ми је од Косова стара, / тврдо срце у горскога вука, / командант сам Гвозденога пука, / не бојим се цара, ни ћесара!“ (3,10). И Поћорекове трупе су бачене у Дрину.
То је оно што треба уништити код Срба – дух отпора лажи, неправди, насиљу. Зато се тражи „промена свести“. Кукавичлук треба да буде нова мера Србинова.
НЕКА БУДЕ ШТО БИТИ НЕ МОЖЕ КАО ФОРМУЛА СРПСКЕ СЛОБОДЕ
На Видовдан 2013. године, када се видело да су издали Косово и Метохију, Александар Вучић и Ивица Дачић говорили су да је то, наводно, прва победа неке нове Србије, први „нови Видовдан“. „Нови Видовдан“ је једно квазипрагматично „Нека буде што бити мора“ по налогу Империје, зарад „царства земаљскога“. А Видовдан, онај прави, јесте НЕКА БУДЕ ШТО БИТИ НЕ МОЖЕ.
По српском хришћанском мислиоцу Матеју Арсенијевићу, „Нека буде што бити не може“ је Косовско опредељење: “Ту заповест косовског опредељења Лазар је послушао, гледајући поверено му србско класје, спремно за жетву Небеске Србије. „Младо жито, навијај класове, пређе рока дошла ти је жетва“. То је сва србска историја: све је пре рока, све је у херојско – мученичкој Пречици, све је у светој тајни Немогућег, а све је било и остаје „честито и миломе Богу приступачно“, јер Бог има свој план и критеријум за Његове Србе који много воле Слободу и том љубављу се искупљују за своје небројене грехе/…/ Нека буде борба непрестана: за шта? За Царство Небеско, за Небеску Србију у њему, за православну душу и дух Србије, за србску светост,за србски богочовечански Образ који је србски Спас и србска Слобода. /…/ Нека се и наш пораз, и наши гробови боре за слободу./…/ Слобода је за Србе висина битовања, Слобода је истински живот, Слобода је све. Зато је Христос – Златна Слобода, највиши србски циљ у историји, а пут и средство јесте Часни Крст, учешће у Крсту Његовом./… /Нека буде оно што је човеку немогуће, а Богу могуће, и могуће човеку који је са Богом: нека буде воља Божја, а не наша. То је србски хришћански реализам на коме је заснован сваки србски историјски подвиг и акција: увек Немогуће, увек више него што се мисли да се може, али не лудо и узалуд, не претенциозно и преко свога губера, не безумно и плахо, већ уздајући се у Бога Живога, по правилу и образу светосавског и светолазаревског спасења./…/ То србско „моћи Немогуће“ јесте лудост и саблазан за „цивилизован свет“, за Запад и његов разум, за његову рационалну духовно – политичку метафизику, а то је извор србске онтологије, стваралаштва и државотворности. То није анархија, већ крајњи аскетско – херојски поредак. То није месијанизам, то је Косовски Завет. И хвала Богу да Срби у историји никад нису имали, ни наметали другима никакву месијанску идеју, већ су увек само имали и имајуотаџбинску идеју: идеју праведне одбране, праведног ослобађања и праведног уједињења Отаџбине./…/ Зато Срби мудрост црпу из пораза а не из победа: не заносе се победама већ се отрежњују поразима, јер је и Христос доживео „пораз“ у овом свету, али је победио свет, и ми ћемо са Христом победити свет. Кад год су Срби одустајали од тог Небески Немогућег зарад зарад „прагматичности“, губили су и образ и главу/…/“ Циљ је, по Арсенијевићу, „свођење Србства на београдско – дедињски пашалук, а србског хришћанског духа, духа заветне заједнице, на рајетински атеистичко – егоистички менталитет руље у аполитичном расулу“ ( 3,12-13). По Арсенијевићу, Срби су Новом поретку опасни јер „у цивилизацији гласачко – потрошачког бешчашћа, мраволикости и похоте, како знају и умеју сведоче православну цивилизацију духовног господства, части и херојске жртве. Зато „србска болест мора бити уништена у Европи“, како је говорио покојни генсек НАТО-а Манфред Вернер. Зато су Срби „највећа криза која је уздрмала Европу“, како веле западни медији, од Другог светског рата до данас. Зато се Србима суди на Процесу НОВОГ СВЕТА“(3,14).
Али, борба још није завршена. Руска изрека каже: „ И један човек на бојном пољу је ратник“. Само да останемо уз Христа, Логоса Божјег, Који је наша Свест и Савест, и да се не одрекнемо своје душе. Јер душа је, по Еванђељу, вреднија од читавог света и сваког његовог поретка.
Упутнице:
1. Мирослав Лазански:САД већ годинама усавршавају системе надзора и психотронике,Искра 1228/2013.
2. Никола Љотић: Србија без Вучића, исто,стр.2
3. Мило Ломпар: Повратак српском становишту?,Catenamundi, Београд,2013.
4. Антоније Ђурић: Памти, Србине, и усправи се, Западни студио, Лозница, 2010.
Владимир Димитријевић
Фонд Статешке Културе
