У протеклом периоду биополитика – која још од Фукоа означава неолиберализам као контролу целокупних популација – у САД се паралелно спојила са неславним крајем Деборовог „друштва спектакла“. Ово ни најмање није случајно јер је Америка већ преко три деценије основни промотер политичке, економске и друштвене неолибералне хегемоније – и модела тзв. „либералне демократије“ који је управо пропао пред очима целог света. Ипак, треба имати у виду да – иако су САД примарни актер – постоји и темељнија разлика између транснационалних елита које оперишу на светском нивоу тј. глобалиста са једне и већинског народа са друге стране. Већ извесно време воде се политички и друштвени – али и културни и информациони ратови – између ова два пола у великом броју држава.
Штавише, технолошки менаџмент сећања и мишљења у највећој мери личи управо на живи израз Орвелове „1984“ која управо и описује како се западна демократија претвара у тоталитаризам
То је перспектива у којој се појављује и нови облик тоталитаризма на хоризонту а то је тоталитаризам америчких друштвених мрежа. Јер, на делу је управо демонстрација провизорне моћи технолошких компанија на тзв. главном јавном тргу 21 века. Штавише, технолошки менаџмент сећања и мишљења у највећој мери личи управо на живи израз Орвелове „1984“ која управо и описује како се западна демократија претвара у тоталитаризам. Али, да би се дигитална диктатура у САД разумела неопходно је сагледати политички тренутак у којем се ово дешава. А то је синхронизација са процесом који је Ричард Хас из „Форин Аферса“ означио као „почетак пост-америчког света“ док је амерички часопис „Национални интерес“ истакао како „Америка пропада као древни Рим а може поновити и судбину Вајмарске републике“.
Суштинска веза између процеса који су претходили заузимању Капитола – и оних који су уследили после тога а чији је врхунац тоталитаризам друштвених мрежа – садржана је управо у разобличењу „либералне демократије“. Јер, испоставило се да у пракси она није ништа друго него интервенционизам у спољној – а сада и домаћој политици. Ако се сетимо како је Хаберамас употребљавао израз „фасадна демократија“ можемо рећи да је фасада сада заиста и пала обзиром да се америчка либерална демократија показала фарсичном чак и на плану избора. Остале су озбиљне сумње у званичне резултате избора због чега најмање половина Америке данас не верује у финални исход.
И у томе лежи проблем легитимитета не само за нову Бајденову администрацију већ за целокупан систем САД. Неславну улогу одиграо је и амерички врховни суд који је, у најмању руку, морао узети у разматрање примедбе па макар их све и одбацио а чињеница како то није учињено у потпуности је нарушила поверење. Народ којем је последња инстанца била нада у правосудни систем је народ који је сада остао без правних опција. Колико је ово опасно показале су сцене на Капитолу које нажалост могу бити почетак још већих и бројнијих немира у САД. Протеста ће бити и са стране деснице као и са левице, јер се иједни и други осећају изданим од структрура власти.
Све ово је у директној вези са тиранијом друштвених мрежа јер се показало како су највеће компаније до краја инволвиране у овај рат који постаје свеопшти – и то на страни глобалиста. Заправо, америчке друштвене мреже никада нису биле неутралне тј. практично од почетка су биле пристрасне форсирајући прво имплицитно а после сасвим отворено тзв. „политичку коректност“ што је друго име за прикривену идеолошку опредељеност. Крајња логичка консеквенца овог процеса је управо цензура и грубо нарушавање слободе говора. Прво је све информације које се косе са дискурсом америчких „мејнстрим“ медија требало прогласити за „лажне вести“ а затим су постепено сви противници глобализма стигматизовани као „фашисти и расисти“.
Сада се репресија повећала до те мере да се слобода говора ускраћује половини сопственог народа јер сви који нису гласали за Бајдена сада су потенцијални „терористи“ које је чак потребно преваспитати
САД одлучиле су да задају и коначан ударац „либералној демократији“ тако што су праксе потпуне дехуманизације „непријатеља“ – које су деценијама примењивале приликом обојених револуција и „хуманитарних интервенција“ широм света – сада вратиле кући и усмериле против сопственог народа. Apropos лицемерја и двоструких стандарда треба се сетити како су САД недавно у ГС УН одбиле управо Резолуцију против глорификације нацизма, неонацизма и свих савремених пракси расизма коју је предложила Русија – и то управо са образложењем како се то коси са првим амандманом о слободи говора. А сада се репресија повећала до те мере да се слобода говора ускраћује половини сопственог народа јер сви који нису гласали за Бајдена сада су потенцијални „терористи“ које је чак потребно преваспитати.
Највећи број критика нових тоталитарних пракси САД стигао је управо из ЕУ– и то прво од Меркелове која је годинама главни промотер глобализма у Европи али јој је сасвим јасно како је у циљу спасавања Старог континента неопходно окренути кормило и смер кретања. И то управо како би се избегао „амерички сценарио“ – а то је, у перспективи, могућност чак и грађанског рата. Зато је Милибанд говорио о потенцијалној „балканизацији САД“ која остаје као највећа претња на хоризонту.
Једини излаз из ове безмало безизлазне ситуације био би да америчке елите схвате пропаст либералне демократије тј. да разумеју промену епоха и нови свет у настајању
Једини излаз из ове безмало безизлазне ситуације био би да америчке елите схвате пропаст либералне демократије тј. да разумеју промену епоха и нови свет у настајању. Јер, овај свет ће, пре свега, бити заснован на уверењу како сваки народ и држава имају право да одлучују о сопственом систему, политичком уређењу и судбини. Ово су постулати праве демократије која представља израз воље народа као и унутрашњу везу суверенитета и демократије. САД се налазе на раскрсници на којој још постоји минимална могућност да у облику новог просветитељства дозволе да народ образује елиту или да макар препознају да се морају окончати процеси репресије и тоталитаризма.
У противном, пад либералне демократије биће пуно више од тога: биће то и пад савремене империје, њен силазак са светско-историјске сцене као и евентуални почетак дисолуције и политичке, друштвене и економске пропасти. На крају, питање је ко ће преостати да брани последњи бастион неолиберализма и опкољену тврђаву Капитола.
Богдана Кољевић
(Аутор је виши научни сарадник Института за политичке студије у Београду)
НСПМ.рс
