Требало би сачувати један пар сељака, док још постоје – записао је један филозоф, а један српски сељак од муке се обратио медијима. “Позивам све гладне Новосађане и синдикате у градским предузећима, која радницима не исплаћују плате или су мале, да се организују и дођу на моје њиве да бесплатно секу купус и носе га кућама”, рекао је сељак из Футога Рајко Глигорић.

На његовим њивама родило је 40 тона купуса, накупци му нуде два до три динара по килограму, да би га у градовима продавали за 15 до 30 динара. Како год окрене, српски паор заради – минус. Тако је на ланцу кукуруза у октобру стекао минус од 22.817 динара. Сељаку у Србији је некада требало 25 тона пшенице да купи трактор, данас му треба дупло више. Рупа у коју ратар најчешће упада је прерађивачка индустрија – шећеране, уљаре, млекаре… које га финансирају и кроје му капу.

У септембру су у Србији награисали произвођачи сунцокрета. Иако су цене сировине драстично пале, цена уља од сунцокрета у продавницама није, па прерађивачи остварују профит који је већи од прошлогодишњег, а сељаци су остали – у губитку. Уљаре су откупљивале по 26 динара сунцокрет, чак 20 одсто ниже од најниже цене у региону. Ратари су кренули тракторима за Београд, али их је полиција зауставила. Председник Удружења Паори Црепаје, Мирослав Грубанов, за “Вести” каже да су цене ратарских производа ове године катастрофалне.

– Дала нам држава ове године субвенције од 55 евра по хектару, док европски сељак добија од 350 до 800 евра, а марже на репроматеријал овде иду од 30 до 70 одсто. Држава се држи оне изреке “што тета донела, задњица понела”. Е то су државне субвенције, дају ти мало, а отму дупло више. Ту нико не може да опстане осим нас мајмуна. Ко се овде брине за народ? Фабрике затворили, сад хоће да дотуку и сељаке. Ошишали нас прерађивачи ове године, то није слободно тржиште, то је Дивљи запад. Зашто постоји држава? Да само пет посто људи живи добро, а остали да цркну? Је л знате ви у граду шта једете? Месо које је замрзнуо још Пиноче – огорчен је Грубанов.

Ни произвођачи пшенице нису боље прошли у августу. Цена откупа по килограму била је 16 динара, а цена производње – четири динара скупља. Јан Хусарик, председник Асоцијације Банатски паори, рекао је да ратари плаћају 150 динара литар нафте, иако је субвенционисана цена 100 динара, па им после држава враћа 50 динара!

– Није нормално да један килограм жита кошта приликом откупа 16 динара, а да се једна кифла продаје за 25 динара – истакао је Хусарик. Ратари су том приликом испред владе донели кувано жито и свећу и направили даћу за српску пољопривреду.

И док сви упиру прстом у цене хране и оптужују је да је главни генератор инфлације, из Асоцијације пољопривредника су поручили да за високе цене хране нису одговорни пољопривредни произвођачи, него трговци и прерађивачи. “Ако је 120 динара килограм живе ваге свиња, а 380 динара килограм свињског меса у продавници, морате се запитати ко је узео те паре”.

Док држава Србија препушта свог паора тржишним ценама, европски сељак је заштићен великим државним субвенцијама, јер се зна ко излази као поражени у условима слободног тржишта. Пољопривредне субвенција у Европској унији износе скоро половину њеног буџета, или око 53 милијарде евра годишње. Од те суме чак 70 одсто намењено је за директно плаћање фармерима (по хектару површине, броју грла стоке, литру млека). Те субвенције и те како утичу на цене пољопривредних производа, тако да је прича о слободном тржишту само шарена лажа која се годинама продаје одрпаном српском сељаку. Јер кад субвенционисани производи развијених земаља доспеју у сиромашне земље, њихови сељаци начисто пропадају на “слободном тржишту”.

Царински режим ће у Србији од 1. јануара бити либерализован, па ће се сељак наћи у тако жестокој конкуренцији да се само назиру последице, најављују српски економисти. Једна од њих је распродаја домаћих ораница странцима по багателним ценама.

У европским земљама сељаци су власници или сувласници великог дела прерађивачких погона, што им доноси додатне приходе и помаже да лакше поднесу скокове на тржишту. Без власништва над силосима, млиновима, кланицама и хладњацама, са уништеним сточним фондом, без високих европских субвенција не могу дуго да опстану на отвореном тржишту, чак и да имају поседе са више стотина хектара ораница.

Ову грешку државе данас скупо плаћају сељаци, који добијају најниже цене за своје производе, и потрошачи који плаћају европске цене за готов производ. Национална организација потрошача указује на још један несхватљив детаљ. У претходном периоду, пре овогодишњег откупа сунцокрета, јестиво уље је у Србији поскупело за 15 одсто, док је исто у Македонији поскупело за само један одсто иако се ова република сунцокретом, али и уљем, највише снабдева управо из Србије.

Забрањени град

Пољопривредницима је улаз у Београд био забрањен и 2011. године, кад је на власти била влада Мирка Цветковића, па испада да је Београд за паоре забрањени град. Због те забране земљорадници су шест дана и пет ноћи на 10.000 трактора јели и спавали, чекајући испуњење својих захтева.

Профил просечног српског паора

Мушкарац старији од 45 година, са основном и нижом средњом школом.
Власник 4,5 ха земље.
Има једну краву, три овце, четири свиње, 27 кокошака.
Информише се на телевизији о државној политици у аграру.
Само 41% газдинстава добија државне подстицаје.
Чак 95% нису чланови ниједног удружења пољопривредника.

Српски сељак је тренутно мултипрактик. Он је и агроном, и економиста и метеоролог, а нешто је старији од свог трактора, болује од кичме и високог притиска, од радне снаге има само жену и не верује држави ни кад га пописује.

С. М. Томић – Вести