У планинским селима на југу Србије људи живе од продаје дрвета, пољопривреде, сточарства, продаје печурака, шипурака и осталих шумских плодова, а препушени су на милост и немилост накупаца који долазе из Врања, Ниша, Крушевца, Чачка. Ништа боље није и са оним који у низини, поред Мораве, продају поврће. Има и Албанаца који раде заједно са накупцима Србима и Ромима јер је посао још уноснији.
Кога год да питате свако ће вам са носталгијом причати о некадашњим задругама где се знала цена откупа унапред, исплата била на време, а није било ни инфлације, па су новци могли да се сачувају у сламарицама и уложе где треба. Иако нема много стоке у Пољаници, оно што је за продају иде у руке накупцима који сваког четвртка када је пијачан дан, али и преко недеље, вршљају по селима уцењујући људе ценом за телад, бикове, краве.
– Све се зна, ко шта има, накупци тачно знају у којој кући се отелила крава. Углавном сељаци продају стоку да намире дугове у продавницама или дугове држави. То знају накупци и цена иде наниже. По кућама иде група људи, откупљује, зна где да дође и када, зову их матрапази, а терају стоку тракторима одмах за Бујановац и Прешево. Купци су Албанци који плаћају пуну тржишну цену. По селима се телад или бикови откупљују од ока, нема мерења, процењује се по искуству. Теле се откупљује у просеку од 150 до 200 евра. На пијаци је исто, само техника откупа мало другачија, иде 2,5 евра за женско теле, а два евра за мушко по килограму. То је мизерно, али нема коме другом да се прода. Уцењују, дођу више њих, договоре се сви да нуде исту цену. Накупци су углавном врањски Роми, мало је Лесковчана. Углавном иде продаја у низу: Роми Лесковачанима, а они даље у свој крај или према Прешеву. Људи су приморани да продају, многа деца оних који продају нису пробала телеће и јунеће месо, јер се купује брашно и уље. Дешава се ако неко запне и не даје теле или бика по цени накупаца да врати стоку кући, а када дође на следећи пијац накупци га игноришу и намерно не желе да купе од њега – прича сељак Мита Н. Каже, кад држава све ради тајно, што он да прича под именом и презименом.
Накупци држе све у Пољаници, од продаје дрвета и ћумура, преко стоке, па до сира, семенки из бундева, ораха, шипурака, нарочито сушених вргања којих у овом крају има много.
– Нема откупне станице, доноси се на пијацу, људи накупе неколико џакова сушеног вргања чија је цена последњи пут била око 20 евра по килограму. А, такве печурке иде из руке у руку и кад дођу на западно тржиште цена је 100 и више евра по килограму. Семенке иду 1,8 евро по килограму, шипурак 0,25 евра ако се продаје на велико, на откуп је око 0,35 евра. Сир је два евра килограм, млеко козје и кравље откупљују приватне млекаре по багателним ценама. Људи се спушатају са планина са кофама млека на регионалне путеве и нема погађања, иначе оде камион пут Врања.
Зарада у свесци
Повртари из села око Мораве, који производе парадајз, паприку и краставац на велико то продају у маркетима, где се зна цена. Није велика, али се продаје током целе године, међутим повртаре брине нередовна исплата. Увек се чека, једна тура им се исплати, а две су у свесци и тако укруг.
Стадо од 30 оваца
По планинским селима на југу Србије нема регулисаног откупа оваца, јагњади нити вуне. Зато је стада оваца све мање, углавном се своди на 30-ак оваца како би се употпунио кућни буџет. Јагњад се продају у селу код куће продавца или на пијаци пред празнике, посебно Васкрс. Овце се ретко продају у Бујановцу или Прешеву где су купци Албанци. Због мале понуде заради се који евро више.
Следећи наставак – Пропаст пољопривреде (3): Ко нема силос, може да цркне
Вести
