Пропаст српског грађевинарства (1): Гиганти у рушевинама

Некада је грађевинска индустрија била један од стубова развоја у Србији. Данас мостове, путеве, објекте граде кинеске компаније, док се некадашњи српски гиганти боре са дуговима, стечајем, неисплаћеним зарадама…

Осамдесетих година прошлог века наша предузећа, попут Рада, Енергопројекта, 13. октобра, Комграпа и многих других, била су задужена за бројне пројекте како у земљи, тако и у иностранству. Више од пола милиона људи некада је породице хранило управо платама из југословенских грађевинских фирми, а данас је то свега 50.000 до 60.000 људи.

Српских грађевинских предузећа у 2011. години било је скоро 9.000, док је данас та бројка преполовљена. Тренд опадања прети да грађевинарство у Србији добије исти статус као диносауруси. Материјал за зидање одавно не производимо, а само 20 година раније наше фабрике биле су снабдевачи цемента, цигле, арматуре, боја, дрвенарије у целом региону. По угледу на пољопривреду која кромпир и лук увози из Кине, и грађа сумњивог квалитета сада се увози из Молдавије, Украјине, Кине…

Годинама је системски урушавано српско грађевинарство. Тендери за велике пројекте осмишљавани су тако да државна предузећа немају никакве шансе. Тиме су на сцену ступили приватници који као једини циљ имају лични профит. Од највећег броја некадашњих фирми, који су били важни конкуренти на иностраном тржишту, данас су остали само неисплаћени радници и дугови. Фирмама попут Путева Ужице, “Ратко Митровић” и многим другим, држава никада није исплатила више од 200 милиона евра дуга. Уместо тога, својим неделовањем, помогла им је да оду у историју.

Сива зона

Они који највише страдају су радници. Иностране компаније, као и српски приватници, у борби за профит, штеде на сваком кораку. Масован рад на црно преосталих радника у грађевини уобичајена је појава. Наиме, током целе грађевинске сезоне, око 20.000 грађевинаца ради без икаквог папира. Добар пример је и случај изградње стамбеног насеља “Степа Степановић” на Вождовцу у Београду, где је половина свих ангажованих радника радила у илегали.

Чувено предузеће Комграп, које је Србији доносило огроман приход и изводило најкомпликованије грађевинске пројекте у земљи, потпуно је урушено. У саставу те фирме било је чак 11 предузећа која су угашена. Машине за које су својевремено издвајани милиони, које би и данас могле да доносе приходе, растурене су и продате у старо гвожђе. Након приватизације, око 60 одсто радника је остало без посла, а они који су на папиру и даље били запослени, више од 10 година не примају плате и не уплаћује им се радни стаж. Иако је приватизација најављена помпезно уз процену капитала на више од 140 милиона, није донела никакве нове послове.

ГП Рад само је још једна од жртава лоше приватизације. Бројни незавршени објекти на атрактивним београдским локацијама сведоче о високим амбицијама овог предузећа. Предстечајни поступак је вођен десет година, након чега је извршена продаја, што није донело никакав напредак. Никад завршена зграда код хотела Хајат, замишљена као пословни простор са више од 400 канцеларија, и даље зараста у коров.

Остаје питање да ли држава није имала снаге да се избори за своју “децу” или је уништавање било планско, како би у први план избили неки нови инвеститори, страначки намесници. Иако је власт тврдила да су сва та предузећа нерентабилна, нејасно је каква је рачуница платити другима да направи оно што можемо и сами.

Још један пример лоше приватизације је и ГП Трудбеник градња, које је својевремено откупила приватна фирма Монтера. То предузеће је било водеће у области станоградње, а поступак против власника због вишемилионске утаје пореза и даље се води.

Примера ради, у Шведској, када компанија дође у финансијску потешкоћу, одмах стиже порески стручњак са банкаром и осмишљава план изласка из кризе. Ипак, висок ниво корупције не дозвољава да такав модел завлада код нас. У целом региону некадашње заједничке државе, где су грађевинске оперативе биле дубоко интересно повезане, дошло је до сличног сценарија као и у Србији: уништене су моћне компаније зарад интереса криминалног, приватног предузетништва.

Сутра – Пропаст српског грађевинарства (2): Немамо ни за буђав хлеб

А. Вучићевић – Вести