Проштац од природе поплетен

Ужице – Ухватио сунчан јесењи дан мајстор Божо Миливојевић да око кућа брвнара Музеја „Старо село” у Сирогојну исплете старинску ограду. Прво побија коље, па га потом прућем утеже, да чврсто стоји годинама. Као што се у давна времена ограђивала свака сеоска авлија.

– Ову плетену ограду зовемо проштац. То је најстарија и најбоља ограда у овим брдским крајевима, сва од природног материјала. Ништа се за њу не купује, све је надохват руке у природи. А и како би друкчије у планинама вековима опстајала – казује нам Божо док обавија пруће око два састављена коца.

За добар проштац, вели народ, треба и добар колац. Треба прво припремити и заоштрити коље, дуго око метар и по (зависи колика је ограда), с тим што је најбољи колац од багремовог и храстовог, а може и од шљивовог дрвета. Од давнина вешти мајстори – и Божо то уме – секиром су дрво цепали и у коље претварали. У новије време за ту намену дрво стружу, да посао олакшају.

– Коље се побија једно до другог, и то густо, да ситна стока не пролази кроз ограду. Увек се плећу два коца у пару, она и он, како се каже. За поплетање се користи савитљиво пруће: врбово и то не старије од две године, дреново виткије, јасеново, смреково, грабово. У првом поплету се користи тање пруће, за стабилност коља. У другом је дебље, да проштац буде чвршћи. Одозго обавезно иде плетеница, да се ниједан прут не ишчупа. Ограда је добра ако пруће из средине не може да се чупа. Једино се развезује с краја, од задњег прута – објашњава мајстор.

Божо је родом из Луновог Села код Ужица, четврта генерација у Миливојевићима, која се бави овим послом. Три и по деценије га већ ради, онако узгред: испрва у свом домаћинству, временом и код других. Био је запослен као технолог, а кад је отишао у пензију више се посветио несвакидашњем умећу. Ограде плете заједно с братом Драгољубом, вешти су и „лаке руке”: кад је спремљено коље и пруће, дневно један може да побије и поплете од 10 до 12 метара ове ограде, све зависи од терена(на мекшој земљи лакше, на каменитој уз помоћ ћускије). Раде за надницу.

– Некад је било много мајстора овог посла, у последње две-три деценије остали су само најупорнији. Људи радије купују жичану ограду да заграде поседе. Са жицом се брже и ради. Ову плетено-дрвену би требало после десетак година употребе поново преплести. Ипак, има још заљубљеника у старо и природно. Ето, зову људи са Златибора, из Сирогојна, из Ужица и околине, који би да им око викендица, кућа, ресторана направим овакву ограду. Опет је проштац на цени, сада око модерних здања, у споју новог и традиције. А ту је, наравно, и вајда за мајстора – вели Божо Миливојевић.

Политика

фото С. Јовичић