Модерна Турска каквом је данас познајемо- световна парламентарна република заснована на начелу деобе власти на законодавну, извршну и судску, са уставом као врховним законом државе, највећим делом је производ Мустафе Кемал- паше.
Познатији као Ататурк, током свог мандата, он је покренуо низ политичких и друштвених реформи широм земље, које су претворили Турску у модерну, секуларну и европски оријентисану државу. Оно што се сматра најважнијим тековинама Ататрукових реформи је то што је 1922. године укинут султанат, а 3. марта1924. и калифат. Исте године укинут је шеријатски закон. Често се у медијима данас посебно истиче одевна реформа којом је забрањен фес- традиционална турска мушка капа и вео за жене, а уведено је заједничко образовање за оба пола. Године 1926. исламски календар замењен је грегоријанским, а уведен је и метрички систем.
Ипак, након низа година и деценија економског раста, почетком 90-тих година 20.века, на политичку сцену ступају происламске партије и постају све гласније и утицајније. На челу једне од њих- Партије правде и развоја налази се Реџеп Тајип Ердоган, који је 2003.године постао и премијер и на тој позицији се налази и данас. Деловало је да Турска иде узлазном путањом што се економије тиче, али су се са времена на време могли чути, ипак тихи гласови о све већем нарастању исламизма и отклону од тековина великог Ататурка.
Почетком јуна кивни грађани су се окупили у парку Гези у Истанбулу због наводне планиране сеча дрвећа и изградња тржног центра на тргу Таксим. Ипак, ово је био само окидач за изражавање незадовољства Турака поводом много дубљих узрока који тињају у турском друштву, а у основи је сукоб световног дела Турске и све јачег исламистичког тренда владајуће партије, оцењују аналитичари. О узроцима немира и говори господин Мирољуб Јевтић, професор на Факултету полтичких наука у Београду:
– То што се дешава у Турској, а што је за повод имало једну наизглед потпуно безазлену ствар, као што је сеча тих стабала у парку Гези у Истанбулу- је дефинитивно послужила само као окидач за нагомилано незадоваољство код једног великог дела турског народа. Ради се о незадовољству народа због начина на којим се управља Турском у последњих 10-так година, од како је на власт дошла Партија правде и развоја. Наиме, показало се колико су противречности имеђу 2 Турске велике. Тачније показало се колике су разлике између оне Турске која се залаже за секуларне, односно европске вредности и ове Турске која је традиционална и окренута оживљавању прошлости и оријентисана ка исламској државно-правној традицији и исламском културном моделу. И све друго што се успут „пришило“, а ту је било свега и свачега, у суштини је мање важно у односу на овај централни догађај.
Оно што се сада сасвим јасно види, то је да та Турска коју представља Ердоган ипак знатно јача од ове друге, секуларне Турске и она је успела да је релативно лако победи. То за Ердогана, без обзира што се може рећи да је победио- није добро, јер, условно речено, руши имиџ који је он о себи градио у свету. У исто време, потрврђује се оно што опозиција у земљи пребацује њему као председнику па и представнику те владе. Све ово указује да ће тај проблем у Турској и даље бити веома актуелан. Оно што је више него јасно је да Ердоганове снаге, идући на дуге стазе немају могућности да користећи демократске методе борбе врате Турску на онај курс на којем је она била до почетка 90-тих година, тј до појаве исламистичких партија.
Ипак, господин Зијад Бећировић, са Института за балканске и блискоисточне студије из Љубљане, наводи, по његовом мишљењу и не мали утицај спољних фактора:
– Међутим, не смемо заборавити ни снажан утицај спољних фактора, а који су опет повезани са унутрашњим факторима. Познато је да у Турској живи негде око 15 милиона Алевита- заправо једна грана шиитског учења (Турска је пак махом насељена муслиманима сунитског усмерења). Познато је да Турска активно укључена у догађања у Сирији, поготово политички. Дакле, 15 милиона Алевита који живе у Турској, њени су грађани, али им су срце и душа у Дамаску или у Техерану. Имајући то у виду, тешко је умирити те масе Алевита, које су такође учествовале у демонстрацијама у Геза парку у Истанбулу.
Не би требало заборавити ни односе са Ираком, пре свега са шиитском владом у Багдаду- са њима Ердоган такође нема добре односе. Турска све и да хоће не може избећи утицаје спољних и унутрашњих фактора, и комбинацијом ових фактора, дошло је, у датом тренутку до „експлозије“ која покушава да угрози актуелну владу и да дестабилизује Турску.
Како ће се и када страсти смирити у Турској остаје да се види. За крај ћемо навести речи господина Бећировића, који је у овом погледу оптимиста:
– Оцењујем да ће се ситуација у Турској стабилизовати, зато што актуелна влада, на челу са премијером Ердоганом ипак су направили изузетне резултате пре свега на подручју привреде и животног стандарда људи. Почели су да приближавају земљу ка ЕУ, отворили су поглавља за преговоре са Европом. Ердоганов режим није убијао или малтретирао своје грађане, за разлику од, например, Мубараковиг режима у Египту.
Турска је гарант стабилности. Уколико актуелна влада успе у реализацији већине својих планове, Турска ће заиста постати међународни гигант, како економски, тако и на међународној политичкој сцени. Не заборавимо да снага економије на неки начин одређује и утицај држава.
Јована Вукотић,
