У конфликт Грчке и Турске око острва у Егејском мору умешала се још једна држава – Француска
При томе, толико озбиљно да је француски лидер Макрон послао реалну војну помоћ, како би помогао Грцима. И ту није крај, у Европи сазрева читава антитурска коалиција
Како се догодило да Ердоган окрене против себе читаву групу утицајних држава?

ПИШЕ: Геворг Мирзајан, доцент Финансијског универзитета

„Токсичан геополитички играч.“ Управо је тако француски лист «Фигаро» назвао савезника своје земље у НАТО-у – Турску. Под Ердоганом, Турска је постала евроазијска мутивода – његови поступци претварања земље у нову Османску империју изазивају велику забринутост у Европи.

Еволуција агресије

Подсетимо да је Турска примљена у западне блокове пре неколико деценија – и то углавном, како би задржавала Совјетски Савез. СССР више не постоји, Русија не представља претњу Европи (осим, наравно, ако се ЕУ не крене на постсовјетски простор). Као резултат тога, Турска се од помоћника претворила у терет и проблем. Она је и више од реченог, она је отворено изгубила обале у источном Средоземљу – и дословно и фигуративно.

Поента је да је турска агресивност еволуирала последњих година. Прешла је са чисто блискоисточних послова на блискоисточне послове с погледом на Европску унију. Жеља Анкаре да Либију стави под контролу повезана је, између осталог, са жељом да контролише проток либијских налазишта нафте и афричких миграната у Европску унију. Та жеља је већ директна претња чланици Европске уније – Грчкој. Анкара не само да крши суверенитет ове земље покушајима спровођења геоистраживачких радова у њеној искључивој економској зони, већ те покушаје брани оружјем. Турски истраживачки брод „Аруџ-Раис“ обавио је посао уз заштиту ратних бродова.

Проблем овде није само у нафти и гасу (за које се верује да постоје веома богата налазишта на обалама источног Средоземља). У суштини, ради се о анексији и наговештају Турске да ревидира Лозански споразум склопљен 1923. године (према којем су острва у Егејском мору уступљена Грчкој) – Ердоган на званичном нивоу већ неколико година говорио да је овај споразум непоштен.

Стога Анкара не само да провоцира Грчку, већ и појачава антигрчку пропаганду. На пример, турски министар унутрашњих послова Сулејман Сојлу захтева од Европе да „упозори и очита лекцију Грчкој “ за то што грчки граничари отварају ватру на бродове са мигрантима. Анкара је огорчена кршењем права турске заједнице у западној Тракији, која припада Грчкој (што изазива иронију грчких политичара – јер Турска, која и даље не признаје јерменски геноцид који је починила, и даље угњетава курдско становништво, те не би требало, дакле, да никога подучава о правима мањина).

„Чије ће војске подржати Грчку, ако турске трупе буду послате на грчка острва? Ко ће бити спасилац на начин на који би Русија спасила Лукашенков режим? Вероватно нико“, каже познати француски политичар Жак Атали.

И заиста, донедавно се чинило да неће нико. Грци не полажу наду у Американце – главне заштитнике западних земаља. Пентагон уверава да су и Грчка и Турска за њих изузетно важни савезници у НАТО-у, па се обе државе морају смирити. Постоји много разлога за ову умереност. Први је неспремност да се даље кварења односи са Анкаром, те жеља да Турска направи противтежу и Русији и Европи. Ту је и неспремност да се дискредитује НАТО (упориште америчке моћи у Европи) јавном подршком једној од њених чланица. На крају, ту је и недостатак политичке воље, као и могућности геополитичке обуке. Као што правилно примећује бивши Трампов саветник за националну безбедност Џон Болтон, „агресивно понашање Турске у питањима нафте и гаса на истоку Средоземља је директна последица повлачења САД-а из глобалних послова“.

О турским „мачкама“

И ево, у време велике грчке невоље, Француска ступа у игру. Бројни експерти већ пишу да Макрон – с обзиром на постојање личног анимозитета између њега и Ердогана – није најбољи кандидат за улогу посредника између Грка и Турака. Међутим, Јелисејска палата не наступа као посредник – званично је иступила као адвокат и заштитник Грчке.

Париз званично оптужује Турску за провокације. „Ситуација се погоршала због једностране одлуке Турске да спроведе истраживања налазишта нафте (у спорној регији – напомена листа ВЗГЛЯД). То морамо зауставити и започети нормалан дијалог “, рекао је француски председник. И не само да говори, већ шаље трупе да подрже његове речи. Француска је појачала своје војно присуство у источном Средоземљу са два авиона Рафал, фрегатом Лафајет, а такође је извела и заједничке војне вежбе са Грцима.

Шта је био разлог за ову француску активност? Прве на списку су Макронове лидерске амбиције. У контексту одласка Ангеле Меркел, француски председник себе сматра неформалним шефом Европске уније, а претензије на овај статус треба поткрепити. Доказивање лидерства играњем против Американаца (на пример, одбрана Ирана у нуклеарном споразуму или обнављање односа са Москвом) је превише опасно и могло и довести до губитка власти. Али на турским мачкама је сасвим безопасно вежбати. Друго, Макрон (изгледа) разуме да је Ердоган превише гладан на спољнополитичком плану – тј. демонстрираће агресију док га неко не заустави. И боље га је зауставити на почетку процеса – у условном Минхену – тако да касније, опет условно, не предају интересе Париза и целе Европе.

Атина, наравно, не размишља о француској геополитици, већ се једноставно радује. Према грчком премијеру Кириакосу Мицотакису, Емануел Макрон је „прави пријатељ Грчке и такође жесток заштитник европских вредности и међународног права“. После овога, Грци су се осмелили. Њихова застарела фрегата «Лимнос» недавно је пошла да се судари с једним од најмодернијих бродова турске флоте «Кемал-Раисом», при чему га је очешала (мада Турци кажу да је грчки брод оштећен), а затим мирно кренула на вежбе са Французима.

Турци су, наравно, бесни. Ердоган оптужује Макрона за „колонијализам“. Критикује земљу која „нема приобалне територије у источном Медитерану“ и позива је да „не сматра себе већом него што заиста јесте“ (неки могу то сматрати подсмехом због Макроновог раста). „Нико нема право да избаци Турску из Средоземног мора, што је вековима било под њеном влашћу“, каже турско Министарство спољних послова.

Извукао се

Можда би се Анкара некако могла одупрети француско-грчкој алијанси. Међутим, агресивна политика Турске на свим фронтовима, како се очекивало, довела је до привлачења других играча у овај савез, који такође желели да учествују у потискивању Анкаре са обала.

Тако је Грчка добила помоћ од Египта – председник ове земље Абдел Фатах ас Сиси на Турску гледа као на непријатељску силу, која прети египатском политичком систему (кроз подршку Анкаре Муслиманској браћи). Атина и Каиро склопили су споразум о подели ексклузивних економских зона у источном Средоземљу – споразум који раније није било могуће остварити и поред 13 претходних кругова преговора, што је трајало скоро 15 година. Ове државе су признале једна другој права на огромне морске просторе – и, највероватније, заједно ће бранити ове воде од турских претензија.

Турски медији овај Споразум су већ назвали „гусарским“ – заборављајући да је Анкара недавно закључила потпуно исти такав „гусарски“ споразум са Либијом.

Према споразуму Грчке и Египта две су земље дефинисале морска подручја која припадају Грцима и које, према речима грчког министра спољних послова Никоса Дендиаса, „сада турске амбиције одлазе право у смеће, где и припадају“. Интереси Анкаре у Либији, где Египат и Француска могу активније да подрже Ердогановог противника, фелдмаршала Халифу Хафтара, такође ће бити угрожени.

Израел, који је крајње незадовољан Ердогановим уплитањем у палестинске послове, придружио се у подршци Грчкој. Индиректно ће помоћи и Саудијска Арабија, којој не би сметало „приземљивање“ Турске, због подршку Катару, као ни за провокације које су организовале турске специјалне службе (када су Турци забележили убиство новинара Џамала Хашогџија у саудијском конзулату у Истанбулу, а све те информације предали новинарима).

Ако антитурска антанта буде заиста формализована, тада ће се Ердоган наћи у врло тешкој ситуацији. Не може победити – али исто тако не може себи дозволити ни да изгуби. Турска се налази у тешкој економској ситуацији, курс лире је опао за 20% од почетка године. Да би се скренула пажња становништва са проблема, потребне су и најмање победе у спољној политици, какве није било у последње време. Стога жели сести за преговарачки сто како би мирним путем решио све своје територијалне спорове са суседним земљама у источном Медитерану.

„Турска не тражи авантуру. Једини начин да се проблем на Медитерану реши јесте преко дијалога и преговора “, каже турски председник. Зато позива на „корисно решење које ће одговарати свим странама“. Међутим, кључни питање је да ли ће Грчка бити спремна да преговара о ономе што је правно њено?

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://vz.ru/world/2020/8/15/1055219.html