Против колонијалне елите

Функција елите неког друштва је „да зна и да води“.

Знати – значи познавати главне (глобалне) економске, политичке и социјалне процесе и умети предвидети њихов даљи ток.

Водити – значи имати осећај одговорности за друштво на чијем си економском, политичком или културном врху, те умети изналазити решења за различите врсте изазова.

Проблем је у томе што српска елита, у последњих неколико деценија, нажалост, није најбоље разумела свет око себе, нити је најбоље водила српско друштво. Она је пречесто подбацивала у сазнајном, етичком и политичком (практичном) погледу.

Рецимо, она је, у првој половини прошлог века, погрешно разумела стварне аспирације Хрвата и Словенаца (тј. њихових елита). Отуда је и направила више озбиљних (историјских) грешака око Југославије. Једна од последица тих грешака је била и та да су Срби у Хрватској доживели геноцид (1941-45) и протеривање (1991-1995), а да се, у исто време – и помало парадоксално – код дела српске елите (па онда и код народа) развио и одржао двоструки идентитет – српски и југословенски. Данас је, и поред историјског искуства, политичко и идентитетско југословенство и даље од свих постјугословенских земаља најраширеније у Србији (тачније, у њеној елити, пре свега културној). Штавише, управо је овај „југословенски“ идентитет у српској елити оно плодно тло на коме се данас развио и један нов и опасан феномен – аутошовинизам („Друга Србија“). Тако је грешка на сазнајном плану водила у грешке на политичком, ове пак у грешке на културном (идентитетском) плану, а ове најзад у погрешке на етичком плану.

Такође, српска елита – пре свих она политичка – није добро схватала ни међународне односе (као што их ни сада довољно добро не разуме). Након пада Берлинског зида (1989), у деценији доминације САД, српска политичка елита је покушавала да води политику баланасирања између Вашингтона и Москве. Данас, пак, када је дошло до успона Русије и Кине, и када је ЕУ у кризи, српска политичка елита води политику по којој „ЕУ нема алтернативу“ (фактички: „ЕУ или смрт“). Опет, грешке у перпцепцији (сазнању) воде грешкама у стратешкој политици, а ове пак резултују наношењем штете српским државним и националним интересима.

Једна од тих тешко исправљивих грешака је и та што је, након 2000. године, српска политичка и друштвена елита – или заведена неолибералном идеологијом, или зато што њени делови били корумпирани – предала већи део економских, медијских, па и културно-образовних ресурса транснационалним структурама (компанијама, фондацијама, организацијама и институцијама). То је довело не само до уништавања домаће индустрије, масовног одлива средстава из Србије и осиромашења радног становништва, већ је и део српске елите преузео улогу плаћених опслужилаца транснационалних структура. Тако је настала и српска варијанта компрадорске елите.

Задатак компрадорске елите је, уз опслуживање транснационалних структура, и да активно заступа колонијалну идеологију. Српска варијанта те идеологије састављена је из мешавине расистичког (само)презира према „домороцима“ (Србима), апологије способности и културне супериорности метрополе (ЕУ и САД) и неолибералне идолатрије „приватизације и слободног тржишта“. За заступање те идеологије наша компардорска елита је, наравно, и материјално награђена уделом у системској (колонијалној) ренти.

Тако је, данас, српска елита идентитетски и функционално подељена. Један њен део остао је лојалан српском друштву, делећи и материјалну судбину његових средњих и нижих слојева. Други пак њен део – онај компрадорски, као и припадници средње класе које имају аспирацију да уђу у ту елиту, развио је, међутим, лојалност не свом друштву, већ транаснационалним структурама (од којих материјално и идеолошки зависи). Овај други део елите, нажалост, данас доминира у институцијама српске политике, економије, па и културе.

Подељеност српске елите довела је и до њене својеврсне акционе блокираности и до немогућности решавања стварних друштвених проблема. Компрадорски део елите, наиме, према горућим проблемима друштва углавном је индиферентан. Такав је њихов однос, рецимо, према проблему демографске имплозије. Они кажу: „ионако у Србији има пуно незапослених, а кад буде затребало једноставно ћемо увести радну снагу“. Тако, заправо, ништа озбиљно не раде на том питању. Такође, део данас владајуће елите, и кад признаје опасност неког друштвеног проблема – рецимо, незапослености, не предузима готово ништа јер очекује да ће се све аутоматски решити „кад Србија уђе у ЕУ“.

Но ако елита не тражи решења или се опредељује за она погрешна, криза друштва се продубљује. А ако је елита неуспешна у дужем временском раздобљу, криза друштва се претвара у његов колапс.

Управо то прети да се догоди са српским друштвом. Историја нас учи да неуспешна друштва брзо и лако нестају, бивајући асимилована од других, успешнијих друштава.

Друштво са подељеном елитом, при чему се део елите толико отуђио од сопственог друштва да често ради и против његових интереса, не може брзо да изађе из кризе. Потребан је нарочити напор оног дела елите који је остао лојалан своме друштву да се формулише излазна стратегија и за њу мобилише народ.

Будући да су регуларни државни ресурси, економија, те друштвене институције и организације углавном под контролом компрадорске елите и страних структура, такав подухват не изгледа лако и брзо остварив.

Међутим, посматрано на дуже стазе, ако сазнајна и етичка снага антиколонијалног дела елите успе да се повеже са ширим слојевима друштва, може се добити озбиљна културна, социјална, па и политичка сила, способна да донесе промену.

Антиколонијална елита нужна је како би се у друштву ојачала свест о томе да једина судбина нашег човека није – како нас уверава компардорска елита – да ради за страног газду („инвеститора“) који треба да поседује практично све у Србији (фабрике, руднике, електране, обрадиву земљу..). Такође, антиколонијална елита је нужна како би се спречило даље дробљење нашег колективног идентитета у бескрајне партикуларности регионализама, локализама, па до атомизованих индивидуализама – чиме се, наравно, смишљено поткопава и руши колективни акциони потенцијал српског друштва. Коначно, антиколонијална елита је нужна и као сазнајна и акциона авангарда, колективни актер који разуме збивања у економском и геополитичком окружењу, те иницира реалистичка друштвена решења – која даље преузимају, развијају или модификују политички актери. Таква елита, дакле, биће главни актер друштвеног опоравка, а правовемена формулација стратешке алтернативе, коју ће оне дати, биће кључ успешног изласка из кризе.

Антиколонијална елита данас у Србији полако настаје, обликује се и препознаје. Овај серијал „Сведока“ на тему елите може и сам бити један од катализатора тог само-изграђивања. Ми смо ту, мислимо заједно, детектујемо главне проблеме, покушавамо да пронађемо решења. И већ у следећем кораку, оно што сада изгледа нереално – почетак промене, уз мало више добре воље, посвећености и рада, доживеће остварење. Ја у то чврсто верујем. 

Слободан Антонић, НСПМ