ПРОВИЗИЈА: Како су Млађан Динкић и Зорана Михајловић омогућили пљачку 160 милиона евра из српског буџета

Србија ће постати лидер по пљачки сопственог народа за рачун властодржаца и њихових криминалних сарадника. Ако Влада Србије буде олако дозволила америчким инвестиционим фондовима улагање под условима које они постављају а то су да држава укине све парафискалне намете И законом регулише лакше отпуштање радника, онда се Србији И њеним грађанима може поново разбити о главу криминалниа радња попут уговора о изградњи соларног парка. А то је прича у којој група белосветских криминалаца, од којих се неки у Београду крију од власти своје матичне земље, уз помоћ министара у српској влади покушава да олакша државни буџет за чак 160 милиона евра. План је смишљен за време владавине Демократске странке, али и Српска напредна странка наставља њену традицију отимања пара.

Изградња у Србији највећег соларног парка на свету, чак два пута већег од оног у Калифорнији (САД), који је тренутно убедљиво највећи, од самог почетка је била оспоравана од стране стручне јавности.

У међувремену су подробнија истраживања показала да се ради о криминалном пројекту, чији је једини циљ да се изнесу стотине милиона евра из српског буџета.

Штетност пројекта се огледа већ у члану 3.3.4 Кровног уговора од 26. октобра 2012. године (за Републику Србију потписе су ставили Млађан Динкић и Зорана Михајловић), а којим је предвиђено да Србија финансира изградњу целокупне одговарајуће инфраструктуре, уколико се иста не налази најдаље на километар од места на коме ће бити прављен соларни парк.

Влада Србије се, такође, обавезала у члану 3.11 Уговора да ће омогућити прикључење електране мрежи и то месечном динамиком од 40 МW, иако се зна да ЈП Електромрежа Србије (ЈП ЕМС), које би требало да изгради мрежу, за било који објекат мора да потроши најмање две до три године само за прибављање свих потребних дозвола.

Осим тога, планирани соларни парк је требао да има капацитете од 1.000 МW, што је десет одсто инсталисаних капацитета Електропривреде Србије, а све то је требало поменутом динамиком да се прикључи у року од две године.

Чланом 3.14 је предвиђено да Србија има обавезу балансирања поменуте електране, иако се зна да Србија нема капацитете који то могу да ураде. Балансна струја би, дакле, о трошку ЕПС-а морала да буде увежена, а да при томе Србија нема никакве користи од тога!

Коначно, чланом 7.3 Уговора предвиђено је да Србија од инвеститора, Онегига Солар Парк Инцубатор д.о.о. у случају неиспуњења уговорних обавеза може максимално да наплати 900.000 евра одштете и то под условом да има одакле те паре да узме, јер Онегига располаже оснивачким капиталом од само 10.000 евра (ако на рачуну уопште и има неке паре, пошто нема ни једног јединог запосленог). То значи да би у изградњу инфраструктуре Србија уложила десетине милиона евра, а наплатила мање од једног милиона и то у најбољем случају.

У почетку се веровало да иза целог пројекта стоје финансијски центри моћи који у њему виде могућност добре зараде и гурања Србије у енергентску зависност од страних улагача. Овоме у прилог је ишла и чињеница да је гарант инвеститора Сецурум Еqуитy Партнерс Интернатионал Лтд, који је супотписник Кровног уговора, 19. фебруара 2012. за свог стратешког партнера на овом пројекту изабрао МX Гроуп из Италије, трећег по снази европског произвођача соларних панел

Шпекулисало се да своје интересе у спровођењу овог пројекта има и неформална светска влада Триратерала коју у Србији заступа Еаст-Wест Бридге група, у којој је Зорана Михајловић члан, а њен државни секретар један од оснивача.

Циљеви Трилатерале су управо да мале европске државе у сваком погледу постану зависне од великих и снажних, које су већ у канџама поменуте групе.

Цео пројекат је, међутим, започет много пре уласка Михајловићке у српску владу, у време када је Динкићева странка, истина, давала министра финансија, али се исти тада у вези овог пројекта ништа није питао. Не постоје, дакле, никакви „виши циљеви”, нити завера против Србије у светским центрима моћи – овај пројекат је најобичнија пљачка пара. Садашњи властодршци су, очигледно, наследили добро осмишљен пројекат крађе пара који намеравају до краја да спроведу, као што спроводе и све остало штетно што је започела претходна владајућа коалиција на челу са Демократском странком…

Гусари са Кариба у Београду

Још 23. фебруара прошле године српска влада је потписала необавезујући Меморандум о разумевању са Сецурум Еqуитy Партнерс Еуропе у коме се наводи да се планира изградња поменутог соларног парка који ће укупно коштати 1,75 милијарди евра, без ПДВ-а. Занимљиво је да је потписивању овог документа присуствовао и Кармелито Денаро, председник и генерални директор МX Гроуп из Италије, са којим Сецурум има само четири дана раније потписан уговор о сарадњи, а који се касније више нигде не појављује. Ускоро ћемо видети и зашто…

У свом обраћању међународним медијима Денаро је истог тог дана нагласио како је земљиште предвиђено за изградњу соларног парка у непосредној близини потребне инфраструктуре и како га карактерише максимална изложеност сунцу.

Очигледно је господин Денаро у том тренутку био убеђен како је потписивање и спровођење уговора само питање формалности и времена, те да српске власти и Сецурум већ имају постигнут коначни договор.

Да није тако, тешко да би се директор једног оваквог гиганта одлучио да пође на пут у Србију, макар му то плаћале и српске власти којој је управо у том тренутку требала оваква једна личност да бираче убеди како је инвестиција од око две милијарде евра сигурна ствар. Представници Сецурума, очигледно, нису били подобни за тако нешто.

Кровна организација предузећа које се као гарант инвеститора помиње у уговору од 26. октобра 2012. јесте Сецурум Еqуитy Партнерс Гроуп са седиштем у улици Парараwег 45 у Курасау. Ово карипско острво, које политички припада Краљевини Холандији (мада има најширу аутономију), познато је по двема стварима: производњи истоименог ликера и као порески рај где нико не пита ни одакле паре потичу, нити где се улажу.

Сецурум Гроуп има веома разгранат и компликован систем ћерки-фирми. Сецурум Еqуитy Партнерс Вентуре Цапитал има седиште на острву Велики Кајман, улица 69 Др. Роy’с Дриве, још једном карипском пореском рају који је под влашћу Велике Британије. Сецурум Еqуитy Партнерс анд Ассоциатес се налази на територији Сједињених Америчких Држава, али у Делавару, такође познатом пореском рају.

Поменуто предузеће из САД има представништво у Београду на адреси Булевар Михајла Пупина 6, на 22. спрату палате Ушће. На истој адреси у Делавару налази се и Сецурум Еqуитy Партнерс Труст анд Финаце, док се Сецурум Еqуитy Партнерс Цорпорате Сервицес налази на 22. спрату палате Ушће на Новом Београду.

Сецурум Еqуитy Партнерс Еуропе, који је прошле године са српском владом потписао Меморандум о разумевању, данас је регистрован на Малти, у Марини за јахте, али је у време преговора са нашом владом седиште имао у Луксембургу. Као што се види, предузеће Сецурум Еqуитy Партнерс Интернатионал Лтд, које наводно има оснивачки капитал од 700.000 евра и које као гарант за Онегига Солар Парк Инцубатор д.о.о. са Динкићем и Михајловићком потписује уговор октобра 2012, нигде се не спомиње на званичној интернет презентацији Сецурум Еqуитy Партнерс Гроуп!?

Дакле, српска влада месецима води преговоре са Сецурум Еqуитy Партнерс Еуропе, да би затим потписала уговор са фантомском фирмом Сецурум Еqуитy Партнерс Интернатионал (наводно седиште у Валети, Малта), али се као коначни инвеститор по, у тајности држаном анексу из новембра месеца, помиње Непер Солар Парк Инцубатор Пројецт у власништву инвестиционог фонда Непер са седиштем на Курасау, а у коме је једини власник Сецурум Еqуитy Партнерс Гроуп и то преко Сецурум Еqуитy Партнерс Фунд Манагемент, који се данас више не помиње на веб страници холдинга?!

Изузетно компликована власничка и преговарачка структура, која је потпуно у духу великих превараната који су се окупили на овом послу. Све ово је у јавности требало да створи утисак како се ради о великој мултинационалној компанији, али је у стварности реч о низу предузећа основаних са бесмислено малим капиталом, чији је једини посао икад управо соларни парк у Србији.

Дана 8. маја 2012. Влада Србије, коју заступа Оливер Дулић министар животне средине, рударства и просторног планирања, а у присуству премијера Мирка Цветковића и државног секретара Бојана Ђурића, потписује још један Меморандум са Сецурум Еqуитy Партнерс Еуропе, тада још увек са седиштем у Луксембургу. За разлику од претходне делегације која је о трошку српске владе у Београду боравила крајем фебруара, ова је веома скромна и чине је само двојица људи која ће касније у вези овог пројекта стално да се појављују на страни инвеститора.

Ради се о Алесиу Колусиу (Алессио Цолусси), човеку без биографије и порекла, који се неко време на званичном сајту Сецурум групе појављивао као извршни менаџер, мада га данас ни тамо нема; и о Ивану Матејку, хрватском држављанину који је директор неких од Сецурумових испостава у Београду.

Озбиљни преговори о превари

Иван Матејак је рођен у Загребу 1978. године, а на сајту Сецурума се наводило да је стекао факултетску диплому у области геополитике, геостратегије и гео-економије на универзитету у Трсту, где је такође стекао и звање мастера из међународних односа и дипломатије. Тренутно ради као менаџер задужен за Србију на надгледању политике обновљивих извора енергије.

По његовим речима, Сецурум је Србију изабрао за партнера и место изградње највећег соларног парка на свету, јер има “велику количину сунчевог зрачења, која је за око 40 одсто већа него у другим деловима југоисточне Европе”, али и обећавајућу економску и привредну будућност?!

На питање новинара, чији капитал стоји иза фирме Сецурум Еqуитy Партнерс Еуропе, њен менаџер Иван Матејак је само одговорио да је реч о инвестиционом фонду и да “није компетентан да прича о власничкој структури и висини капитала”. Одмах после тога, он додаје занимљиву информацију: Он је основан на иницијативу групе светски признатих менаџера, званично је почео да ради почетком 2011, а у протеклом периоду је улагао у информационе технологије и туристички сектор.”

Осим што је тиме открио да Фонд нема никаква искуства у производњи струје и бављењу соларном енергијом, Матејак несвесно указује да је у питању заиста велика мућка, јер једном неискусном предузећу српска влада само неколико месеци по његовом оснивању указује поверење и у новембру 2011. креће у прве озбиљне преговоре.

Од поменуте групе наводно светски признатих менаџера, оснивача инвестиционог фонда Непер, не наводи се ни једно једино име, а тешко је нешто сазнати и о Алесиу Колисиу, извршном директору Сецурума који 26. октобра 2012. потписује уговор са српском владом.

Претрагом на Гуглу види се да се ово име помиње на око 64.000 интернет страница, али искључиво у вези пројекта соларног парка у Србији.

На сајту Сецурум Еqуитy Партнерс Еуропе, док је исти још постојао и објављивао такве информације, наводи се да је Алесио Колуси рођен 1961. у Горици (Гориззиа), Италија, да је завршио пољопривредни факултет у Удинама, да ради већ 25 година на пословима менаџмента у преко 30 земаља света. За очекивати би било, зато, да се његово име помиње на више места, а не само у вези соларног парка у Србији.

Наредни потписник Уговора од 26. октобра у име Сецурума је најзанимљивији од свих и прави је идејни творац ове највеће преваре у историји Западног Балкана. Ради се о Колусијевом земљаку Димитриу Алесандру Пасару (Димитри Алессандро Пассаро), наводно још једном извршном директору, који је и најважнији разлог због чега су озбиљни преговарачи, као што је италијанска МX Гроуп, одустали од даљих разговора са српском владом.

Мање од два месеца после потписивања првог Меморандума између српске владе и Сецурума, а три недеље пре потписивања другог Меморандума, у италијанској штампи се 15. априла 2012. појавила једва приметна вест о томе како државни тужилац Рафаело Тито води истрагу против Димитриа Пасара, настањеног у улици Зорутти 27 у Горици д’Исонзо (по сазнањима италијанског тужиоца он сада живи на високој нози у Београду), као и његовог компањона Ђанлуке Валентиа (Гианлуца Валенти) и то због изазивања конкурса, утаје пореза и преваре. Све у свему, њих двојица су по оптужници проневерили између 20 и 25 милиона евра! У истрагу се укључила и пореска полиција Холандије.

Пасаро и Валенти су створили једну изузетно компликовану структуру од различитих предузећа која су сва на неки начин била повезана са холдингом Аликч који је стајао на њеном челу. Ради се о следећим предузећима: Аликч Реал Естате (стечајни управник Гиоргио Бонмарцо), Аликч Цоммерциал Пропертиес (директор Мауро Марцхетто), Аликч Инвестментс (директор Марио Гиампорцаро), Аликч Цонструцтион Цомпанy (директор Паоло Таверна), Аликч Супплy (директор Стефано Гропаиз), Аликч Тецхницал Плантс (директорка Габриелла Магурано) и Аликч Енгинееринг (директор Гианцарло Цреватин).

Баук међународних арбитража

Утицај Пасара и Валентиа је у свим овим предузећима био одлучујући, тврди италијанско тужилаштво, и њих двојица су осмислили систем сличан “ланцу светог Антонија” где се шаљу писма на различите адресе. Уместо писама у овом случају слали су се рачуни за непостојеће услуге како би се избегло плаћање пореза.

Осим тога, сматра истрага коју је још у фебруару 2009. покренуо тужилац Федерико Фреза, холдинг се бавио и класичним преварама, али на високом нивоу. Тако је, за добијање кредита од банке, једној некретнини, која је требала да буде заложена као гаранција, вредност буквално преко ноћи фиктивно увећана за чак два пута. Непокретности су од једне фирме холдинга продаване другој по знатно вишим ценама, а коначни купац је на овај начин долазио до значајног кредита банке који је као купопродајну цену уплаћивао осталима из ланца Алике и после тога одлазио у конкурс како не би морао да враћа дугове.

То је, дакле, прави профил најважнијег потписника уговора са српском владом од 26. октобра 2012.

Како афера сигурно није прошла незапажено у Италији, она је била разлог зашто се од њеног избијања МX Гроуп више не појављује у овом послу. На званичном сајту ове компаније последње у вези пројекта у Србији је објава о потписивању Меморандума од 23. фебруара 2012. године. Пасаро је, иначе, на месту директора у свим представништвима Сецурума у Србији, те га то чини најважнијим човеком овог концерна који, као и свака друга “ташна-машна” компанија, постоји само на папиру.

Идеја пљачке српског буџета је у овом случају веома једноставна. Србија са предузећем које нема ни једног запосленог, никаква искуства и никакав бонитет, потписује уговор којим се обавезује да бесплатно уступи 3.000 хектара земљишта које одговара параметрима које поставља и њихово постојање проверава поклонопрималац, у овом случају Сецурум, односно његова ћерка фирма Онегига. Ако Србија не обезбеди то земљиште у датом року, односно поклонопрималац тако сматра, он има право да од ње тражи накнаду штете и то по уговору договорених 900.000 евра.

Поменута свота је, међутим, безначајно мала за наше лопове који буквално ни из кревета не устају ако им је зарада испод неколико милиона евра. Због тога се прибегава другом трику, који је против Србије више пута успешно искоришћен. Ради се о тражењу увећане одштете и то пред Међународном арбитражом у Лондону.

Ова институција је и предвиђена у члану 12.2 Уговора и то за решавање спорова који не могу да се реше на миран начин. Пошто је Министарство енергетике Србије већ одбило да Сецуруму исплати накнаду у висини од невероватних 160 милиона евра, то се има сматрати да мирно решење није могуће.

Лондонски суд међународне арбитраже, међутим, може да буде укључен једино ако су обе стране потписнице са тим сагласне. У поменутом члану постоји унапред дата сагласност, али се она односи само на оно што је уговором и дефинисано, а то је да је максимална одштета коју Србија има да плати инвеститору 900.000 евра.

Тога су свесни и правни заступници Сецурума из луксембуршке адвокатске канцеларије Бејкер и Меккензи (у овом случају адвокат Жан-Франсоа Финдлинг) који у свом писму од 8. августа 2013. којим од српске владе траже одштету у висини од 160 милиона евра, примећују на страни два, други пасус, како се слажу “да у члану 7 Уговора стоји горњи лимит своте коју Србија има да плати на име одштете инвеститору”, али одмах после тога додају и да Сецурум у поменутом уговору није инвеститор, већ његов гарант, те тако није ни везан овом клаузулом.

Из ранијих случајева је познато да Србија има толико “успешне” правне тимове да обавезно губи сваки спор пред међународном арбитражом (случајеви као што су: “Сателит”, Алпина Пор, Србољуб Илић…). Нема разлога да се верује како ће овде бити другачије, а поменута сума ће, када буде била исплаћена из државног буџета, бити подељена међу учесницима. Биће довољно пара за све, а Пасаро ће свој изум моћи да примени и у некој другој земљи која има подмитљиве власти.

На једно од постављених питања Зорани Михајловиц, које је гласило: Да ли сте при потписивања поменутог уговора на било који начин проверили бонитет друге уговорне стране, на који начин и са који резултатом?, министарка је одговорила:

“Након што је инвеститор испољио понашање које одступа од одредби споразума, Антикорупцијски тим Министарства урадио је детаљну проверу пословања италијанских партнера, заступника и повезаних предузећа. На основу прикупљених сазнања Анти-копрупцијског тима и испољеног понашања инвеститора, Министарство енергетике, развоја и заштите животне средине је 23. јула 2013. године Министарству финансија и привреде предложило да поднесе одговарајући предлог за решење настале ситуације са италијанским партнером у циљу заштите интереса Републике Србије у спровођењу Кровног споразума.”

А 1.

“Пасаров модел”

Пословање са Сецурумом неодољиво подсећа на аферу око рафинерије у Смедереву где је уговор потписан са такође једном „ташна-машна” фирмом белосветских превараната. У том случају је серија текстова у Таблоиду пробудила бираче у овом граду који су изгласали нову владајућу коалицију, па је затим новоизабрана градоначелница др Јасна Аврамовић раскинула овај штетни уговор.

Идеја тадашњих муљатора је била да се „инвеститору” (такође као и у овом случају, без искуства и капитала) поклони земљиште на коришћење које би затим било дато у залог за добијање кредита. Са на тај начин добијеним парама „инвеститор” би побегао из Србије. Поучена овим искуством, садашња власт није желела да ризикује да променом на локалном нивоу изгуби могућност пљачке републичког буџета.

Не само да је Кармелито Денаро у свом обраћању јавности од 23. фебруара 2012. открио како је земљиште већ изабрано, већ је то 7. маја 2012. потврдио и београдски дневни лист Вечерње Новости тврдњом да ће соларни парк бити прављен у близини Пирота. Када је у лето 2012. нова смедеревска власт успела да обори штетни уговор са Цомицо Оилом, властодршци у су се досетили да у уговору који је потписан неколико месеци касније са Сецурумом и Онегига не наводе прецизну локацију изградње. За тако нечим није више ни било потребе, јер се, услед економске кризе и са њом скопчаном повећаном опрезношћу банака коме и зашто дају кредите, променио план и више се није ишло на „ситну” пљачку неке банке, већ на крупну пљачку државне благајне, за ништа мање него 160 милиона евра. Ово је доста унапређен „Пасаров модел”.

А 2.

Срби јефтинији од Кинеза

Није ни МX Гроуп потпуно наивно ушла у цео посао од кога се дистанцирала када су испливали подаци о Пасаровом искуству у вршењу кривичног дела преваре. Познаваоци ове проблематике знају да је Кина највећи светски произвођач соларних панела и да покрива око 80 одсто целокупне производње.

Са друге стране, МX Гроуп је управо у јуну 2012. морала да коначно затвори свој погон у Виласанти који је зависио од покретања пројекта Оне-Гига, који је осмислила управо ова компанија. У погону је било запослено око 200 радника.

Због огромног притиска које на тржиште врше Кинези са својом јефтином радном снагом, челници италијанског концерна су се одлучили да производњу изместе у Србију, где је најнижа загарантована плата, нижа чак и од оне у Кини! Због тога не би било немогуће да МX Гроуп, ипак, настави са својом замисли да у Србији направи производни погон соларних панела, али овог пута без сарадње са овејаним преварантом Пасаром.

Милан Маленовић, Милан Гламочанин
©Гето Србија

материјал: Лист против мафије