ПРВИ ХИЦИ НА ОКУПАТОРА: Отпор у Србији после капитулације Краљевине Југославије

ВИШЕ ОД ПОЛА ВЕКА прослављали смо 7. јул као Дан устанка, као дан почетка оружане борбе народа у Србији против окупатора, када су у Белој Цркви убијена двојица припадника жандармерије квислиншке владе Милана Недића, Богдан Лончар и Миленко Браковић.

Она, историја, у ствари је вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају а врло често супротстављају. Због тога свака историјска појава о којој се говори проткана је многим подацима који су, неретко, и међусобно контрадикторни. То подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бело. По свему, тако је и са догађањима у окупираној Србији те 1941. године.

КАДА су ветрови времена “одували” са историјске сцене другу Југославију и њене “идеолошке обланде”, појавила су се прва мишљења да догађај од 7. јула не заслужује да буде означен као кључни датум устанка српског народа, да он у ствари није био почетак оружане борбе против немачког окупатора, већ само “почетак братоубилачког, грађанског рата међу Србима”, наговештај да ће се “главна борба водити… између Срба и Срба!”

Тим пре што смо на историјској сцени у том тренутку имали два антифашистичка покрета – партизански и четнички. Непосредно по потписивању безусловне капитулације Краљевине Југославије, први хици на окупатора испаљени су 21. априла 1941. у селу Доњи Добрић у Поцерини. Одељење јуришног одреда Југословенске војске напало је немачку формацију и убило једног потпоручника, а другог потпоручника и наредника ранило.

Група војника која није хтела да се преда око 1. маја заметнула је кавгу са јачим немачким одељењем код Пожеге. Борба је била кратка и жестока. Бројно јачи и боље наоружани Немци су заробили десеторицу војника и одмах их стрељали на лицу места…

Уз остале случајеве отпора, неопходно је споменути да су се цивили, сељаци, из села Брчнар на Копаонику, 5. јула 1941. године, са оружјем у руци, супротставили албанским жандармима и припадницима једне немачке јединице која је била стационирана у Косовској Митровици.

Значајно је споменути и да су, два дана пре одлуке Централног комитета Комунистичке партије Југославије о подизању општенародног устанка, а пет дана пре догађаја у Белој Цркви, 2. јула 1941. први немачки војници пали у заробљеништво српских устаника. У Подгорини, у шуми Јаутини заробљено је четрнаест Немаца.

“Свучени до у гаће и кошуље – послати су у Ваљево” – забележио је Васа Казимировић. Ову акцију је извела оружана група партизана из Подгорине који су припадали Ваљевском партизанском одреду.

СВЕДОЦИ смо да је код нас последњих двадесетак година, а у свету и много раније, објављен поприличан број текстова и публикација у којима се доказује да је Драгољуб Дража Михаиловић први који је у Србији, али и на целом југословенском простору, и по некима чак у и Европи, побо “антифашистички барјак гериле”. Тврди се да је први почео да ствара војну организацију.

Професор Радоје Л. Кнежевић, један од учесника у пучу 27. марта, а потом министар двора, у више наврата је писао како су 28. маја 1941. припадници Дражине, тад још малобројне војске, напали немачку моторизовану колону код Љуљака, на путу Крагујевац – Горњи Милановац.

Драгослав Страњаковић, предратни професор историје на Београдском универзитету, поратни страдалник као равногорац и наставник на Богословији, успео је да у Паризу објави књигу “Титов покрет и режим у Југославији 1941-46”, под псеудонимом Бранко Лазић. Четнички препад на Немце код села Љуљаци за њега је кључни доказ да је Дража Михаиловић први започео оружане сукобе са Немцима, а не припадници Титовог покрета.

“Полазећи од чињеница, за напад на немачку моторизовану колону код Љуљака на дан 28. маја 1941. може се рећи сасвим поуздано само то – да је до њега уистину дошло. Недељама и недељама после тога, остаци спаљених камиона могли су се видети у јарку крај пута….” – написао је о овом ратном догађају Васа Казимировић.

Потпуковник Веселин Мисита

ДА ПОДСЕТИМО још једном на напад на Лозницу 31. августа 1941, што се иначе спомиње у тексту професора Бранка Петрановића. Тог дана Јадарска бригада Церског корпуса ослободила је овај град, у подножју Гучева, и то један од првих у поробљеној Европи. Истовремено, то је била и прва велика победа над нацистичким окупатором у Другом светском рату. Устаници у Црној Гори су до тада војевали против Италијана, а у Хрватској и Босни и Херцеговини против усташа, и нису имали ратних додира са Немцима.

После двочасовне жестоке борбе, немачка посада, која је бројала 250 људи и била одлично наоружана, капитулирала је. Њих 17 је погинуло, а 96 је заробљено. Губици српских устаника су били – осам погинулих и четири рањена. Свој живот на олтар слободе положио је и потпуковник Веселин Мисита, командант јединице која је ослободила Лозницу.

У припреми ове операције учествовали су поп Влада Зечевић и Ратко Мартиновић из крупањског четничког одреда, који ће доцније прићи партизанима. Први ће постати министар у првој влади, а други командант Титове пратеће чете.

Два дана после Лознице кренуло се на Крупањ. Против 8. чете 734. пешадијског пука 704. немачке пешадијске дивизије тукли су се, раме уз раме, партизани и четници. О жестини битке говори и податак да је Немцима у помоћ пристигла и авијација. Шест авиона бомбардовало је устаничке положаје.

Али то им није помогло. Заробљено је 112 војника и заплењена је знатна количина оружја и муниције – 22 пушкомитраљеза, 80 пушака, седам бацача, 200.000 метака и 200 униформи.

ПОТОМ је на ред дошла Бања Ковиљача: 6. септембра и четници и партизани развили су своје заставе у овом надалеко познатом предратном монденском летовалишту. Потом ће уследити ослобађања градова по Западној Србији – Горњи Милановац, Чачак, Пожега, Краљево, Ужице… Устанак у Србији букнуо је попут пожара.

Први преговарачки контакт устаника и немачке окупационе војске био је 4. октобра 1941. Капетан Драгослав Рачић, командант Церског четничког одреда, послао је писмо командиру 10. чете 699. немачког пешадијског пука у Шапцу.

Диверзија на прузи Чачак – Ужице 1941. године

Рачић је поручио да је спреман да пусти из “заробљеништва 40 немачких војника, али под условима: да Немци престану са убијањем, злостављањем и одвођењем мирних, ненаоружаних Срба и одузимањем њихове имовине; да Немци повуку своје трупе у Шабац и обуставе бомбардовање села… Уколико ваши војници не престану с мучењем и злостављањем српског народа, ми ћемо наставити борбу с највећом жестином до последњег војника…”

Немачки капетан Шулц је одговорио својим условима за прекид ватре: неодложно изручење свих заробљених Немаца; предаја целокупног оружја и муниције од стране четника. Уколико би ово било прихваћено, официрима и људству војно-четничких одреда било би загарантовано “пуно ослобођење од казне”. На ове услове капетан Рачић није пристао, и повукао се из Мачве, у околину Ваљева.

Иван Миладиновић, Новости.рс