У Србији ће првомајски празник бити обележен уз роштиљ и приче о паду стандарда, масовним отказима, предстојећим реформама, малим платама. Доминира страх код већине радника. Нема више достојанственог рада. Синдикати се приклонили политици
ПРВОМАЈСКИ уранак за већину српских радника дефинитивно нема никаквог значаја. Године у којима је радник био господин, а плата боговска, остале су само у сећању. Данас је, за разлику од Брозове ере, осим роштиља, хладног пива и нерадних дана, мало шта остало за радовање, па се многи, с правом, питају може ли се 1. мај, Празник рада, уопште називати празником, а још мање празником радника.
А да није реч о пукој носталгији, говоре пре свега – бројке. Економисти су израчунали да је у 2011. години, у односу на 1980. годину, бруто друштвени производ био мањи за 29,3 одсто, запосленост за 13,5 одсто, а продуктивност рада за 18,4 одсто. Ниво БДП-а из прошле године упоредив је са нивоом из 1974. године, запосленост са 1976. годином, а продуктивност рада са 1970. годином.
Дресирани
Положај наших радника у 21. веку је гори него што је био у 19. када се народ борио за осам сати рада, осам сати одмора и осам сати сна – сматра Милорад Мијатовић, потпредседник Савеза самосталих синдиката Србије. – Данас су све снаге усмерене на борбу око задржавања радног места. А главна брига послодаваца је профит и само профит.
Синдикати, према његовим речима, данас више него икада, морају да се боре за пристојну плату која ће бити довољна да се макар прехрани породица.
– Дошло је време када апсолутно доминира страх. И то страх од отказа који је међу највећима у савремено доба – наставља Мијатовић. – Дресирани смо тако да је прави успех сачувати радно место. А синдикати су, нажалост, ту подбацили. И ово мало преосталих права се полако брише и већ слушамо најаве нових реформи у образовању, здравству, јавној управи, јавним предузећима… А те реформе, углавном, подразумевају вишак радника, нова отпуштања, смањивање плата…
Мијатовић додаје и да је данас веома тешко бити радник у Србији јер су се стандарди увелико променили, а често се постављају и на недостижну платформу:
– Од радника се данас захтева да буду млади, лепи, насмејани, спремни на изгарање и бесконачно доказивање. А с друге стране, нико вас не пита да ли сте задовољни, колико сте плаћени, колико још можете да издржите…
У Савезу самосталних синдиката Србије подсећају и да запослени у Србији имају најниже плате у региону, да им је животни стандард драстично опао и да је пола милиона људи остало без посла.
Отпуштања
Стопа незапослености је превисока, цене производа које су под директном контролом државе стално расту, а просечна плата није довољна како би се напунила потрошачка корпа – кажу у СССС. – Речју, тајкуни се све више богате, док је народ све сиромашнији.
И подаци Републичког завода за статистику показују да се радништво све више осипа. У 2001. години Србија је имала 2.101.668 запослених, а пет година касније списак је смањен за 76.041 имена, да би десет година потом Србија имала 358.257 упослених мање него почетком декаде. Ни подаци Националне службе за запошљавање не указују на оптимизам јер на посао у овом тренутку чека скоро 760.000 грађана.
– Тешко нас време тек очекује, и у овој години ће сигурно без посла остати још најмање 150.000 радника – прогнозирају и у Асоцијацији слободних и независних синдиката.
Да је српски радник и те како осетио све проблеме које је донела криза, сматра и Радмила Букумирић Катић, помоћник министра за рад и социјалну политику:
– Зато је и циљ Владе био да се сачувају радна места и да се смањи сиромаштво. Са стопом незапослености од 24,4 одсто, спадамо у неславни европски врх, али је још већи проблем то што је 50 одсто младих без посла, па испада да су се узалуд школовали. Зато једини излаз из овакве ситуације представљају – инвестиције. Само помоћу њих је могуће да се одрже предузећа и да се повећа запосленост, а самим тим и да рад постане достојанственији и пристојнији.
А о пристојном раду се све више говори а све мање примећује. Данас се готово попут бајке препричава прошлост када се бесплатно летовало по одмаралиштима, о плати од које се куповао комад намештаја или гардероба у Трсту, или о ситним ратама за нови аутомобил. Радно време „од осам до три“ задржали су још само понеки васпитачи, а достојанственим условима рада хвале се само ретки срећници.
– Чињеница јесте да су се поставили нови и тежи стандарди у пословању и да је о достојанственом раду тешко говорити у време када се не исплаћују ни плате ни доприноси – објашњава Радмила Букумирић Катић. – Ипак, решења има, али никако да дођемо до њега. Када би се само примењивали садашњи прописи то се не би дешавало. Послодавац који не исплаћује зараде завршио би у затвору две године.
Опуштено
Радмила Букумирић Катић сматра да и сами радници сносе део кривице:
– Веома се споро привикавамо на промене. Много смо опуштени. Нашим радницима је, баш као и свуда у свету, неопходна едукација. Инсистирање на констатном учењу и усавршавању је императив новог времена. Ипак, у последњих 10 до 15 година, на прсте једне руке бих могла да пребројим послодаваце који ово спроводе у пракси.
Помоћница министра за рад додаје и да је време да престанемо да се дичимо својим способностима као што смо навикли јер наша самоувереност и није баш толико утемељена у реалности:
– Много заостајемо за светом. Наша су знања превазиђена, а каскамо и за технолошким развојем. Само у грађевинарству каснимо 35 година! Ми учимо за прошло време.
Сличног мишљења је и Вера Кондић, психолог рада, која тврди да је време да радници узму судбину у своје руке и престану да кукају:
– Многи међу њима су незадовољни, али и незаинтересовани за властиту судбину. Своју одговорност воле да пребацују на неког другог, синдикат рецимо. Чињеница је да у ова модерна времена морају да се мењају и навике. Прошло је време када се један посао радио цело живот, а радно место било загарантовано.
Кондићева, међутим, примећује да се неке ствари померају. Точак који би могао покренути масу држе млади.
– Старији радници „падају на прву лопту“, размишљају краткорочно и то је тако кроз сва наша историјска искуства. Не смемо да заборављамо ни лоше поруке из старих времена јер нас и оне уче нечему. Млађи, међутим, боље повезују ствари. У време опште неинформисаности они имају продужену свест да не морају све да трпе и да имају своја права.
Срећници
Радници у јавним предузећима и они чије се плате финансирају из буџета могу се данас сматрати правим срећницима – каже Небојша Атанацковић, председник Уније синдиката.
– Њихове се плате повећавају са инфлацијом, имају колективне уговоре, могу чак да уцењују државу у вези са неким правима. Сасвим је друга прича оних који раде у реалном сектору. Њих 300.000 практично издржава све остале јер само они производе нову вредност, а њихов је положај најгори. Нико их не пита за права, не повећавају им се плате уредбама, не могу да испостављају никакве захтеве држави јер им она није послодавац. Они су срећни само ако задрже своје радно место, а претње им непрестано висе над главама.
Чини се да су и сами радници подељни на две класе, а да је заједнички именитељ сасвим изостао. Чија су, заправо, они брига – да ли државна, сопствена или синдикална, нико нема одговор, а у међувремену се само нижу нови проблеми. Тако се сваке године подели по 60.000 нелегалних отказа, сваке недеље 7.000 радника падне на „минималац“, а свакога месеца 50.000 њих не добије плату. Да ли су, онда, у праву они који се љуте на кокетирање синдикалаца са државом?
– То је лажна дилема. Синдикат има и право и потребу да учествује у политичком животу – оцењује професор Дарко Маринковић са „Мегатренда“, којем су управо синдикати ужа специјалност. – Све примедбе те врсте морају се отклонити јер скрећу пажњу са суштине. А то је учествовање синдиката на одлучујућим позицијама у друштвеном и политичком животу. Ако се поставља оваква дилема, онда се маргинализује њихова улога и враћа их на почетак и на борбу око плата, регреса, слободних дана… А њихова би функција требало да буде много значајнија. У супротном се баве само последицама лоших политика. Ако учествују у политичком животу, онда тек заправо могу да одлучују о важним питањима и спрече разне неправилности и дискриминације.
ДИГЛИ РУКЕ ОД ТРАЖЕЊА ПОСЛА У Србији је више од 100.000 незапослених дигло руке од тражења посла. Према подацима Републичког завода за статистику, међу њима предњаче – жене. Тако у последњој Анкети о радној снази, чак 49.537 мушкараца и 56.447 жена не очекује никакав посао јер немају ни снаге ни воље да га и даље траже. Скоро трећина их је из Војводине, док друга трећина живи у Шумадији и западној Србији. Адресу у Београду има 18.500 обесхрабрених, а у јужној Србији још 22.652.
Пактирање
А ова потреба за друштвеним организовањем, према његовим речима, никада није била јача.
– И држава и послодавци имају обавезу да чују глас синдиката. Управо је ова неминовност и довела до колективног преговарања и социјалног дијалога. Мора да постоји консензус све три стране – синдиката, послодваца и Владе – око стратешког развоја, социјалних цена… Државе које су овај пакт већ постигле су далеко успешније од осталих. А Србија је, нажалост, тек на почетку.
Цену таквог пропуста, додаје професор Маринковић, управо плаћају радници.
– Она је, нажалост, веома висока, чак социјално неиздржива. Зато се и синдикално чланство осипа. У време сиромаштва и високе стопе незапослености народ сматра да и они који су се борили за њих нису учинили довољно. Људи су незадовољни и неће да узалуд плаћају чланарине. Зато је пре само пет-шест година од укупног броја радника између 60 и 70 одсто њих било учлањено у неки синдикат, а данас је тај проценат пао испод 27 одсто и има тенденцију даљег пада.
ДОЖИВОТНИ ЛИДЕРИ
Највећи синдикати у Србији не мењају врхушку, а у УГС „Независност“ лидер није промењен две пуне деценије.
– Синдикати се под хитно морају демократизовати – сматра професор Маринковић. – Недопустиво је да вође остају толико дуго на својим позицијма, али ни они сами не сносе пуну одговорност. Криви су и њихови заменици што им то допуштају. Очигледно је да постоје интересни пактови међу њима, а самим тим изостаје жеља да се стање промени. Зато, под хитно, морају да се уведу тајни избори, да се понуди више кандидата и да се мандат лидера ограничи на два круга.
Новости
