Скандал око продаје оружја Србије режиму у Кијеву узима све више маха. Умешао се и сам председник Србије Александар Вучић рекавши да је „све то лаж“. Српске власти су се забринуле: у питању су односи са Русијом. Али проблем није решен, и питање није затворено. Превише очигледних трагова
Скандал је почео порукама на Телеграм каналима који су објавили снимак из једног од војних складишта у Братислави, где је испоручено 3,5 хиљада ракета М-21 калибра 122 мм за МЛРС Град . Као доказ су наведене копије докумената о набавци и транспорту муниције. Добављач је било српска државна фабрика оружја и муниције Крушик. Истовремено, дато је и објашњење како су тачно српске ракете доспеле у Словачку. Иницијални наручилац пројектила српске компаније Крушик је канадски ЈЊ Експорт-импорт, који је уз посредовање Арца Савунма Санаyи Тицарет испоручио овај смртоносни терет из Србије у Турску. Из Турске је товар одлетео у Словачку, а одатле у Украјину. Испоруке су, како се наводи, обављене 4. и 6. фебруара ове године.
Не можете сакрити ракете у торбу
Ова вест је одјекнула у медијима у Србији, чији народ отворено подржава Русе у њиховој борби против Запада. Без потребних информација, случај је добио облик скандала, и то не било где, већ у Народној скупштини Србије. На недавној скупштинској седници посланик Народне странке Мирослав Алексић, износећи став апсолутне већине Срба, поставио је министру одбране Милошу Вучевићу питање: Како су српске власти могле да дају дозволу за снабдевање ракетама калибра 122мм Турској, која сама производи слично оружје и испоручује га Украјини? Према речима народног посланика Алексића, у трговачкој шеми учествовала је и фирма ћерка познатог српског бизнисмена Слободана Тешића, кога у домовини називају „бароном оружја“.
Одговор српског министра одбране цитирао је српски лист Данас:
„Ми уопште не извозимо оружје ни у Украјину ни у Русију. Али имамо право да га извеземо свакоме ко је легитиман корисник. Наша специјализована (војна) индустрија мора да ради и да се развија, ми имамо право да продајемо своје производе, као и сви остали.
Потом је додао:
„Да ли приватне компаније купују (српско оружје) на трећим тржиштима и да ли га продају у другим земљама није ствар Србије. Нећемо продати никоме укљученом у рат и не желимо да се наше оружје користи ни против једне стране. Али не желимо да будемо лажни моралисти, ми производимо оружје и војну опрему која се користи у војним сукобима“, рекао је Милош Вучевић.
Другим речима, став српских власти је следећи: ми смо продали оружје трећем лицу, а где ће даље, није наша ствар, то је само посао. Напомињемо да министар одбране Вучевић није ни негирао да су српске ракете за МЛРС Град стигле у Словачку, а потом и Украјину.
Дипломатски пинг понг
После расправе у Скупштини Србије, огласило се руско Министарство спољних послова. Потпарол министарства Марија Захарова је рекла:
„Помно пратимо ову причу, обратили смо пажњу на расправу која се о овој теми водила пре неки дан у Народној скупштини Србије. Долазеће информације, наравно, изазивају најдубљу забринутост.”
Она је рекла и да је Русија већ званично затражила од Београда „да појасни своју позицију”, назвавши ову тему „изузетно важном” за билатералне односе.
Након што су руски медији испалили информативни рафал у правцу званичног Београда, укључио се и министар спољних послова Србије Ивица Дачић који је негирао да Србија испоручује оружје Украјини. Затим се укључио и сам председник Александар Вучић. Готово у потпуности је поновио првобитну тезу свог министра одбране, што никако није ублажило напетост.
„Ово је чиста лаж. Србија никоме није послала оружје. Србија производи и продаје муницију. Имамо много предузећа у одбрамбеној индустрији. Када производите муницију, она ће сигурно завршити у зони сукоба или кризном региону. Нисмо продали ни један комад оруђа, оружја или муниције ни Русији ни Украјини“, рекао је Вучић, а пренеле РИА Новости.
Вучић је истовремено подсетио да се производи српске одбрамбене индустрије испоручују само „легитимним корисницима“, односно државама без међународних ограничења.
„Кажу да смо извозили преко Турске знајући да постоји могућност да део производње буде послат на било коју страну сукоба, одлучили смо да више није могуће извозити муницију која је продата у Турску. Шта још желите од нас?” рекао је председник.
Мислило се да је колиба на ивици, испоставило се да је у центру
Наравно, ово је дивна позиција: снабдевати оружјем само „легитимне кориснике“ и сакрити се иза ове формулације, а онда огорчено питате:
„Шта још хоћете од нас?“.
У овом случају, ови „легитимни корисници“ су све земље НАТО-а. А руководство ове алијансе, снабдевајући кијевски режим оружјем, редовно понавља да НАТО „није страна у сукобу“. Формално, све је урађено легитимно. Како кажу, “на папиру је било глатко, али заборавили су на гудуре па ходају по њима”. У условима када је цео западни свет у рату против Русије, када су залутале поставке целокупне архитектуре међународне безбедности и глобалних односа уопште, ко ће на Западу пратити ко је „легитимни корисник“, а ко није? А и када су наши непријатељи ово пратили?
Ако државе и њихови савезници морају некоме да испоруче оружје, испоручиће га без икаквог позивања на „легитимног корисника“. Сетите се скандала скандал “Иран-Цонтра” крајем осамдесетих, када су САД пронашле начин да плате залихе оружја никарагванским милитантима који су се борили против сандинистичке владе. Колико још таквих примера постоји…
Украјину САД и цео колективни Запад користе као „антируски“ пројекат и пуне је оружјем до максимума. Да ли је она „легитиман корисник“? На пример, ако би током Другог светског рата нека земља продавала оружје нацистичкој Немачкој, да ли би то био легалан посао? Да ли би фабрике у којима би се производило ово оружје постале легитимна мета за совјетске бомбардере? По чему се садашња ситуација разликује од оне?
Одвојите јањце од јараца
Сви у Србији разумеју да у овом случају не може бити говора само о послу. Говоримо о оружју које убија руске војнике. Ово није бизнис, то је неморалност званичног Београда, чија се позиција, иначе, мора одвојити од става обичних Срба. Срби, за разлику од садашње српске власти, добро памте да је Русија 1914. године ушла у Први светски рат искључиво да би заштитила Србију од Аустроугарске. У Србији одају почаст светом цару Николају ИИ, који је, по речима Срба, жртвовао себе и своју земљу зарад спасавања православне српске браће. Срби су подигли споменик последњем руском цару у самом срцу Београда. А званичне власти Србије говоре о новцу и „лажном морализму“.
Српска штампа истиче да испорука оружја Украјини није само неморална, већ је то и очита корупција.
„Оно што би требало да нас брине, осим политичке димензије, јесте да постоји велика сумња да се ради о корупцији“, рекао је Вук Цвијић, познати српски публициста, у емисији на ТВ Н1. Не би било сувишно подсетити да ово нису прве испоруке српског наоружања Кијеву. 2019. године у Украјину су испоручене минобацачке гранате српске компаније Крушик. Појаву српских граната на фронту Донбаса су тада српске власти објашњавале чињеницом да је та муниција наводно била намењена Пољској. Али у пратећим документима који су постали јавни, наведена је Украјина.
Пере себе русофилством
Мора се још једном нагласити да закључке дате у овом чланку не доносимо ми Руси, већ сами Срби. И зато, све тврдње руским медијима из званичног Београда, као да је информација о испоруци српског наоружања Украјини „лаж“, морају се окренути за 180 степени. Српски политиколог Драгомир Анђелковић рекао је у интервјуу за ТВ Н1: „Србија, наравно, не може бити значајан фактор у снабдевању Украјином оружјем. Међутим, чак и једна српска граната или један српски пројектил испоручен Украјини је неприхватљив за Русе. Али Руси ће се вероватно прагматично поставити у околностима у којима се скоро све земље у Европи окренуле против Русије док Србија покушава да балансира на обе стране. Вероватно под овим условима Москва неће оштро реаговати, али сигурно ће се једног дана сетити председника Вучића
Председник Србије Александар Вучић, иако „види будућност Србије у Европској унији“, ипак се ослања на Русију. Он је добро свестан топлине и поштовања са којима се његов народ односи према руском председнику Владимиру Путину.
Зато Вучић долази у посету Москви сваки пут пред неке председничке или парламентарне изборе у Србији. Чак ће и сенка Путина помоћи сваком политичару у Србији (и не само у Србији) да победи своје противнике. Али ако званични Београд не иде у правцу о коме говоре и сами Срби, шта би онда Москва требало да ради? Можда затворити врата Вучићу?
Председник Србије, под притиском САД и ЕУ, спрема се да преда Косово, де факто признајући његову независност. Увлачи своју земљу у Европску унију, иако је ЕУ заједно са НАТО-ом заиста у рату са Русијом. Вучић за премијера држи Ану Брнабић, не због њене стручности, већ зато што је отворена лезбејка. Брнабић је, како Срби кажу, „наша срамота и Вучићев пролаз у Европску унију“. Да ли је Русији потребан такав „савезник“? Све приче којима је председник Србије принуђен да маневрише у тешким спољнополитичким околностима су испразне и неосноване. Прикривају његово потпуно добровољно потчињавање Западу, а истовремено желе да се покаже као русофил, пошто су скоро сви Срби русофили. У супротном, не би дуго седео у председничкој фотељи.
