Џералд Пост, директор програма за политичку психологију Универзитета „Џорџ Вашингтон“, пуних двадесет година радио је у Централној обавештајној служби (ЦИА), где је основао специјализовану службу за израду психолошких профила светских лидера за потребе америчке владе. Анализирао је понашање свих водећих политичара с Блиског истока, Садама Хусеина, Гадафија, а с простором Балкана упознао се деведесетих, кад је за Белу кућу урадио профил Слободана Милошевића, који су америчке дипломате добиле непосредно пре почетка преговора у Дејтону.
У извештају је стајало да су за формирање Милошевићеве личности у знатној мери утицале трауме из детињства његове супруге Мире. „Била је то једна опасна и запаљива комбинација људи који су били потпуно неосетљиви на патње других. Једино за кога је Милошевић бринуо била је његова супруга, њихова деца и можда неколико најближих пријатеља. Мира и Слоба су једно и одлучили су да се супротставе свету. Мира је у том погледу била много бруталнија“, стајало је у анализи.
Израда психолошких профила није нимало једноставан посао и састоји се из неколико корака. Прво, прави се студија личности -анализира се нечија породична историја, гледа се како је неко одрастао, какве има односе с људима. Затим се анализирају околности под којима је неко постао лидер -зашто жели да буде вођа (новац, престиж, да уђе у историју), ко су му били ментори… Док је радио на великом броју профила, професор Пост дошао је до закључка да знатан број лидера има неке заједничке особине и да се могу поделити у неколико група. У овом броју Њузвика доносимо анализу професора Поста о, рекло би се, најбројнијој категорији међу светским лидерима, с огромним осећајем самољубља и невероватном жељом да успеју -у коју спадају руски председник Путин, амерички Обама, али и наш премијер Вучић.
Вероватно није претеривање ако кажемо да би редови јавних личности били знатно проређени ако би се особе с овим карактером уклониле из њих.
Значајан аспект овог типа личности на власти представља начин на који покушава да улогом вође задовољи своје психолошке потребе. Примарни циљ је да стекне признање, популарност и славу. Та тежња за признањем произилази из њихове изузетне егоцентричности, снажне амбиције и грандиозних фантазија. Покретачки порив који лежи у позадини ове потраге је, међутим, унутрашња празнина и несигурност у погледу сопственог идентитета. Неки аутори пишу и о „комплексу Нобелове награде“ као потрази за признањем.
Међуљудски односи редовно су поремећени, и то на карактеристичан начин. Присутна је склоност ка искоришћавању других, уз занемаривање њихових потреба и осећања. Окружују се обожаваоцима, од којих очекују непрестано дивљење и ласкање.
Потреба за додворавањем условљава осетљивост на најмању увреду и критику. Рањив је, лако га је повредити и он предузима сложене маневре како би избегао да буде повређен. Он може да стави маску хладне равнодушности и да се обавије такозваним „стакленим балоном“. Попут Малог Принца, верују да живе сами у сјајној изолацији, да воде славан али усамљенички живот, опкољени непробојном али провидном заштитом. Пошто је тако рањив на психолошко повређивање, он не може себи да приушти да призна незнање. Уколико жели да сачува слику о себи као о некоме ко је савршен и бриљантан, нико не може да му пренесе ново знање и ниједан аспект његовог поимања ствари не може да буде погрешан.
Овај тип особа на власти има посебне психолошке предности у смислу очувања грандиозне слике о самом себи. Он заправо може да реструктурише своју стварност на тај начин што ће да обезвреди или чак елиминише оне који прете његовом крхком самопоштовању. То доводи до тога да се вођа окружује улизицама које осећају потребу свог лидера за некритичким додворавањем и повлађивањем, док сви они саветници који су се усуђивали да га критикују или му доносе непријатне вести нагло одлазе. На тај начин вођа може да буде у контакту с реалношћу у психолошком смислу, али пошто се окружио забринутим улизицама, могуће је да је потпуно изгубио контакт с политичком стварношћу. Вешт саветник ће у таквим околностима научити да пружа препоруке вођи на тај начин што ће наглашавати да су све то заправо његове сугестије. “Слажем се с вашом сугестијом да…“
Овај тип особа у суштини има савест, али је то веома растегљива савест. Он искрено верује да се руководи високим принципима, али може брзо да промени ставове и обавезе зато што су се „околности промениле“. Искрена индигнација с којом износи суд о моралном неуспеху других често је у оштрој супротности с његовим себичним понашањем. Иако је то лицемерно за некога са стране, он је створио слику о себи као о принципијелној и скрупулозној особи која је била присиљена да промени став због промењених околности. Он успева да пренесе искреност својих уверења другима тако да ће особа која није упозната са ситуацијом у потпуности бити убеђена у његову искреност; и заиста, у том тренутку он јесте искрен.
Тешко га је довести у везу с било којим константним уверењима о свету, противнику итд. због тога што се та уверења мењају. Поврх тога, више од било којих других типова личности све што ова личност каже „срачунато је на ефекат“.
За њега речи не одражавају дубоко укорењена уверења. Оне му служе само да би се ојачале његове личне позиције и стекло дивљење и подршка. Једино кључно и чврсто уверење јесте уверење да се он налази у средишту свега. Оно што је добро за њега, добро је и за његову земљу. У суштини, такав појединац почиње да верује да национални интерес и национална безбедност зависе од његовог поновног избора и именовања на функцију.
Склоност да буде у средишту свега има занимљиве импликације за његово виђење противника. Можда је још значајније то што је он склон да знатно преувеличава утицај који може да има на унутрашње или спољашње понашање других земаља. Ове особине стварају извесне озбиљне проблеме у решавању проблема или обради информација. За њега проблеми нису, рецимо, какве претње угрожавају земљу у овом тренутку и шта може да се уради како би се на те претње одговорило, већ „како ја могу да искористим ову ситуацију да бих сачувао или повећао властити углед“. Потрага за информацијама спроводи се на веома јаван начин како би се вођа приказао „у најбољем светлу“.
Генерално говорећи, овај тип личности ће се определити за стил управљања у коме се он налази у центру, а истовремено се ставља велики нагласак на „тимски рад“ и на велику групу сарадника који га подржавају. Због осетљивости на увреду и због слабости његовог самопоштовања, постоји снажан притисак да се избегава неслагање да би се удовољило потреби такве особе за охрабривањем и да би се спречило да буде приказана у лошем светлу. Штавише, због његове потребе да буде свеприсутан, да све зна, веома му је тешко да изложи нову информацију. То би значило да је он незналица, а то је неприхватљиво. Сврха групе није да се износе нове опције или ствара додатни сазнајни капацитет за процену тих опција, нити чак подела рада; група служи за то да се удовољи личној потреби за пажњом дотичног појединца. Ипак, следбеници могу да му изложе одређене идеје, али само као улепшане идеје које је он сам смислио и за које они не могу да преузму никакву заслугу. Паметни појединци који сами желе да заблистају не трају дуго у кругу такве особе. Често на суптилан начин успева да завади једног саветника против другог да би обезбедио свој положај газде.
Особа је заокупљена фантазијама које имају нереалне циљеве. Ти циљеви могу да подразумевају стицање неограничене моћи, богатства, интелигенције, лепоте или славе. Овакве фантазије често замењују реално деловање ради постизања успеха. Али чак и кад се циљеви постигну, то често није довољно јер постоји компулзивна склоност ка амбицијама које је немогуће задовољити.
Особа тражи сталну пажњу и дивљење и ова тежња је неутољива, тако да постоји стална потреба за уверавањем да је све у реду, стална забринутост колико му добро иде, шта други мисле о њему и претеране реакције на критику или пораз које могу довести до осећања беса, ниже вредности, стида, понижења и празнине.
Пошто су толико заокупљене собом, ове особе нису у стању да саосећају с другима. Друге, заправо, виде као сопствене продужетке, који су ту само да би им пружили дивљење или задовољство, тако да особа која се више не доживљава као психолошки корисна може нагло да буде одбачена. У међуљудским односима често је присутно искоришћавање других. Ове особе које умеју да буду изузетно шармантне често се описују као „ајкуле“.
Један од аспеката „посебних“ квалитета ових особа јесте и осећај да имају право на све и шире га око себе. Оне од других очекују посебан третман, очекују да други раде шта оне хоће и наљутиће се ако не испуњавају њихове неразумне захтеве. По правилу, игноришу туђа права и потребе, те стога углавном нису у стању да дуго одрже лојалне односе.
Код овог типа личности присутан је известан број очигледних противуречности. Тако, рецимо, слика сујетне величине коју приказује обично прикрива осећај ниже вредности, што објашњава сталну потрагу личности за славом и популарношћу. Присутна је велика глад за потврђивањем и склоност да се реално тумачење стварности мења уколико је самопоштовање угрожено. Спољна слика непоколебљиве моралности прикрива подмитљиву савест.
Курир.рс, Њузвик
Čini mi se da je ovo jako “ulepšana” slika AV. Opisani profil je prosečan narcis, loš i štetan, ali ništa specijalno. AV je psihološki prljav i ružan, podmukao, pohlepan, izopačen, jednom rečju potpuni psihopata. Još uvek uspeva da to sakrije, ali kad mu kola krenu nizbrdo, kad bude rušen, tek tad ćemo videti njegovo pravo nakazno lice i bićemo užasnuti.