Иако је режимски шовинизам Југославије према Србији и Србима, проистекао директно из њихове позитивне улоге у европској историји, концепт класне борбе у социјалистичким земљама заснивао се на класном шовинизму као институционалном облику понашања, чак и тамо где уопште није био у питању сукоб класа!
Одатле је шовинизам просто помахнитао и трансформисао се у све могуће облике које теоријско могао узети, обухватајући национални, верски, расни шовинизам, затим према науци, знању, лепоти, младости, а на крају према животу уопште (Драган Крстић, Психолошке белешке, други том, стр. 380).
Тако је режимски шовинизам постао генерални образац понашања у свим социјалистичким земљама, где је агресија према класном непријатељу третирана аутистично на граници шизоидности. То је школски пример емотивне и конативне сфере које нарушавају логичке категорије процеса мишљења.
Пример опште психолошке динамике у свету, представља пропагандни рат Друге Југославије против државе Израел у њеном сукобу са Арапима. Пре свега у оквиру „класне борбе“, која се првенствено односила на психолошки конструкт религије, где она није приказана као трансцедентни однос, што су и сами рабини замерили Фројду у његовим текстовима о антисемитизму. Тако се дошло до закључка, да агресивност Јевреја потиче из строгости Мојсијевих закона!
Новински извештаји су прво јавили о агресији Израела и успешној египатској одбрани. Онда су Египћани прешли Суецки канал и наставили напредовање!? Затим је режим неколико дана касније безбрижно објавио да су Египћани први напали, али се то не рачуна, јер су Израелци ипак (били) агресори у регресивном политичком мишљењу!
По свој прилици, Израелци су намерно дозволили Египћанима почетне успехе, како би показали свету да су заиста угрожени, и да им је Синајско полуострво неопходно као вид заштите. Цео исламски и комунистички свет је главачке улетео у ту замку, а новинари широм света су преписивали став „неутралних“ новина под контролом циониста, да је Израел „готов“ без Синајског полуострва.
Али, поред пропагандне било је и директне умешаности Југославије у вези Синајског рата. Тадашњи режим је дозволио слетање руским авионима за пренос војног материјала у Египат, али је одбио америчке за помоћ Израелу, што је огорчило САД и довело Југославију у изолацију, уз совјетске „ратне бубњеве“ и нагомилавање трупа на нашој граници у најави окупације.
Психолошки инвентар међународне политике каква јесте, представља општу патологију, али то не оправдава лакомислене политичке потезе и трикове Југославије којима се режим стално хвалио, иако су они били „ход по ивици понора“! Стално је била у оптицају иста и препознатљива политичка игра, прво се читава земља доведе до прага катастрофе, а онда се режим јавља као „спасилац“ и просјачи решење на све стране, како би након тога приписао себи искључиве заслуге!
Од загрљаја великих сила „пуцају кости“ како непријатељима тако и пријатељима. О томе сведочи судбина малих земаља у Африци, Блиском Истоку или Балкану где је у нечасним играма великих сила проливено много крви невиних а нарочито Срба!
приредио С. Филиповић, из књиге
“Психолошке белешке II” Драгана Крстића
Србија данас