Од Наполеоновог времена и Клаузевица теоријски се обрађује једна врста војног, односно обавештајног дејства.
Полазећи од премисе да су ратове водили и да их воде људи, било тољагама било конзолама, јасно је да је битни део сваког рата психологија. Било појединца, било неке војне јединице, било читавог народа.
По тој теорији може се одредити кључни тренутак у свакој бици, у сваком рату, када једна од страна изгуби вољу да се туче, када долази до делимичног или потпуног распада војних или обавештајних ресурса у корист противника.
Заиста, од битке код Мегидоа (1469. ПНЕ) све до тренутних сукоба, било да су војни или обавештајни, може се готово у минут одредити онај тренутак који се сматра преломним. Не ради се само о потпуном моралном слому или слому воље једне стране да се бори, ратује или дејствује, ради се о специфичном стању ума где ратујућа (сукобљена) страна престаје да мисли у оквирима сукоба и почиње да делује у складу са страхом одржања голог живота. На пр. онима који познају историју лако је тај тренутак објаснити у бици код Аустерлица, о њему је сликовито писао Толстој. Онај, кључни, тренутак када су потпуно неочекивано за савезнике (Руси и Аустријанци) из магле, код праценских висова, изникле француске колоне и срушиле цео савезнички план је баш такав тренутак.
Може се говорити о кључном тренутку у Украјини када је врх власти ментално попустио под притиском и уместо судбине државе почео да решава своју, личну судбину…
Како је и обавештајни сукоб такође врста рата, и како се спроводи над целим популацијама сопствених и страних држава, закључујемо да поступци који се примењују подлежу овој теорији.
Када вам неко каже да су основана посебна хомосексуална одељења у неким основним школама неких западних земаља, да су водитељи неке забавне емисије дословно појели делове тела један другоме (претходно хируршки одстрањене), да се у некој од нордијских земаља организује партија педофила која за циљ има законско снижење забране сексуалног опшења са малолетним лицима са 16 на 12 година, да америчка војска више не прогони и не кажњава содомију (полно општење са животињама), наравно да осећате одвратност, гађење и бес. Но, креатори тих информација и поступака су баш то и хтели. Основа психолошког удара као оружја и јесте да се противник лиши моћи јасног и брзог размишљања, да се доведе у стање претераног беса или узбуђења, те да у таквом стању почне да чини огромне грешке. Након тих гигантских грешака, суочени да катастрофалним резултатима, противници се психолошки сломе и у њима почиње радити једино животињски инстинкт самоодржања – страх за голи живот. Такав противник је бољи од мртвог противника. Такав противник бежи, сеје панику, заоштрава стање у позадини, изазива цео низ репресивних мера које се примењују за сузбијање панике и при томе слабе кохезију позадине...
Уз сво уважавање психолога теоретичара рата, класно друштво није до сада успело да пронађе противдејство овом оружју.
Једино што проверено делује против тога, историја недвосмислено показује, јесте морална припрема војника, јединица и целог народа на такав вид деловања. Управо зато данас све колоније ЕУ и западних земаља личе једна на другу, ТВ програми су свуда слични. Један од метода психолошког ратовања, са циљем наношења психолошког удара и сламање самосвести противника је увођење „риалити ТВ“ програма. Већину лиценци за програме који харају по свим европским колонијама (а и у метрополама) је холандска компанија „Ендемол“, чије су пројекте осмислили стручњаци за психолошки рат британских Интелиџенс сервиса. Њена компанија-сестра у Србији је „Емотион“… Изведите експеримент.
Макар на силу одгледајте снимак или пренос неке од таквих емисија, најмање 30 минута. Након тога покушајте да мислите о револуционарној промени. Једино што ћете осетити је безвољност, очај, бесциљност, жеља за сном а руке ће вам бити изузетно тешке…
Добродошли у свет информатичког рата.
Зоран Р. Лукић- VWU
Преврат