Пуковник Видоје Благојевић: Осуђен сам на бази лажи, манипулација и примјене сурове силе ради туђих интереса

“Ово је моја неиспричана прича, прича пуковника Видоја Благојевића, команданта Братуначке бригаде Војске Републике Српске у операцији „КРИВАЈА 95“. Ја сам као пуковник ВРС био риједак осуђеник Хашког Трибунала, међу српским сапатницима, који је успео да, физички и психички, издржи брутално хапшење од стране СФОР-а, наметнутог адвоката у неравноправном и апсолутно монтираном судском процесу, правоснажну пресуду од 20 година робије и 13 година демократске – еуропске робије у норвешком казамату. Невин сам. И након издржане 2/3 затворскеказне дочекао сам слободу и од Секретаријата Хашког Трибунала предат на аеродром Сурчин припадницима српске полиције као пакет, без докумената и динара у џепу. Ово је једна од невјероватних прича, која личи на догађаје из 17 – 18 вијека, а која се никако не уклапа у причу из 21 вијека.Моје страдање као пуковника ВРС наставило се и након пуштања на „слободу“, али у нешто другачијим околностима, чак много болније. Све је исто, као у затвору, само бодљикаве жице нема.

У Бањалуци је недавно завршена међународна научна конференција ,“Сребреница – стварност и манипулације“, на којој су представљени реферати бројних аутора из Србије, Русије, Аустрије, Холандије и САД. Конференцију су организовали Организација старешина Војске Републике Српске, Независни универзитет Бањалука и Институт за истраживање српских страдања у 20. вијеку.

Ово је прича пуковника Видоја Благојевића, команданта Братуначке бригаде Војске Републике Српске.

“Учесници конференције, уважени гости, даме и господо,

Дозволите ми да вас срдачно поздравим и да вам се, што је краће могуће обратим у вези са данашњом тематском Конференцијом.

Благовремено сам обавјештен о конференцији и хтио сам да напишем свој реферат.

Приступио сам томе озбиљно и одговорно, међутим, у анализи расположивогматеријала кога сам користио, савладале су ме негативне емоције и морао сам одустати.

Завршио сам све војне школе бивше ЈНА укључујући Школу националне одбране. Био узоран старјешина са оцјенама „ИСТИЧЕ СЕ“ и „НАРОЧИТО СЕ ИСТИЧЕ“. Национално, неоптерећен, што значи, цијенио сам код људи карактер, а не националну припадност нити друге одлике.

Читав живот сам живио и радио поштено и часно.

Захваљујући супрузи, породица ми је остала на окупу и нормална.

Охрабриван сам од стране предсједника Организације старјешина ВРС, да учиним напор и непосредно се обратим на данашњој Конференцији, бар у кратком изношењу чињеница по којима сам лажно осуђен без икаквих доказа.

Поштовани!

Ја сам лажно оптужен по тајној оптужници! Брутално сам и дивљачки заробљен! Невин сам суђен! Суђен сам без икаве одбране! Као невин човјек, одробијао сам 13 година демократске робије у норвешком казамату! Нажалост, иако невин и даље не могу доказати своју невиност!

У улози команданта Братуначке бригаде учествовао сам у нападу и ослобађању енклаве Сребреницa, која у том времену није била демилитаризована. У њој су биле снаге 28. дивизије Армије БиХ које су искакале из заштићене зоне и вршиле масовне злочине над српским народом у Подрињу. По мом мишљењу, та енклава, као и друге енклаве требале су бити раније ослобођене јер у њима нису поштовани међународни договори нити је проведена договорена демилитаризација.

Током догађаја, везаних за Сребреницу, нарочито догађаја који су се десили након пада Сребренице, страдао је велики број недужних особа. Као једну од недужних жртви тих догађаја сматрам и себе лично.

Истичем да се у припреми за ослобађање Сребренице пришло са недовољном пажњом, о чему постоје нека важна документа,иако непотпуна. Та разорна непотпуност манифестовала се 11.07.1995.године (ослобађањем Сребренице) и касније, а која се директно преломила преко леђа Братуначке бригаде и њених припадника и директно утицала на њихову даљњу судбину. У то вријеме, не знајући да таква документа постоје, у новонасталој ситуацији морао сам водити бригаду, онако, како ми је официрско знање, част, српска традиција и понос налагали, рачунајући да су сви елементи усклађени операцијом према постојећим прописима.

Међутим, околности у којима се бригада нашла биле су сложеније и опасније. Да подсјетим, неке су старјешине, једноставно, побјегли из Сребреничке приче и то баш у вријеме кад су оцијенили да то треба да ураде избјегавањем одговорности. Моја бригада и сви њени борци и старјешине којима сам командовао прошла је кроз Сребреничку драму поносно, чиста образа и не могу се довести ни у какву везу ни са једним кривичним дјелом злочина којi се догодиo на том подручју.

Можда вам је тешко повјеровати ово али, довољно сам свјестан и разуман да вам ово безусловно тврдим, јер све чињенице говоре о томе.

Непобитна је истина да након завршетка борбених дејстава у операцији „КРИВАЈА 95“ према енклави Сребреница, бригада у одбрамбено – нападној зони одговорности ни једног секунда није учествовала у било какавим злочинима на ослобођеној и слободној територији, гдје је у то вријеме била успостављена и функционисала цивилна власту пуном капацитету.

И поред оваквог стања и евидентних чињеница ја сам 10. августа 2001. године ухапшен на врло груб начи, на основу тајне оптужнице, од стране међународних снага и депортован у притворску јединицу Трибунала у Хагу. При хапшењу нанијели су ми озбиљне тјелесне и психичке повреде, које су касније потпуно заташкане, а и нисам имао коме да се обратим у вези са тим.

На том, наводно, праведном суду сам оптужен и осуђен на бази исфабрикованих чињеница – боље речено лажи, манипулација и примјени сурове силе ради туђих интереса, а потом као човјек потпуно понижен.

На суду (да га тако назовем, иакото није био), првостепена пресуда је донесена у сљедећим околностима:

– Нисам имао одбрану

– Два мјесеца пред почетак суђења (које је почело 06.05.2003. године) отпустио сам, дефинитивно, адвоката Мајкла Карнавасаи и о томе писмено обавијестио секретаријат Трибунала. Са отпуштеним адвокатом заувијек сам прекинуо везу и сваки облик сарадње. Поменути адвокат је изиграо моје повјерење и кад сам уочио да начин на који он хоће да ме брани нема никаквог смисла, односно да у ствари иде на руку фабрикованој оптужници и да је у приватизовао одбрану ја сам одлучио да га отпустим. Указивао сам му на његове озбиљне пропусте још од маја 2002. године, али је његова прљава игра узимала маха. Имао је, рекао бих, одличне везе са регистром Трибунала. И док сам се ја борио да своју одбрану учиним ефикасном за предстојеће суђење, он је преузео иницијативу да Претресно вијеће II, којем сам био додијељен, а које њему није одговарало за његов злочиначки план, доведе претреснo вијеће I које ће му одговарати, што се и десило крајем марта 2003. године, и то баш у вријеме кад сам му одузео право да ме брани. Уз помоћ судије који је у то вријеме био на дужности предсједника Трибунала и његове одлуке, која је незаконита (супротна Статуту Трибунала) предат сам Претресном вијећу I које ће да ми судити, а које је током суђења прекршило све норме правичности и фер суђења. Претресно Вијеће I, (његов предсједник) у почетку суђења (половина маја) ми је потурило, по принципу узми или остави, неког независног адвоката из Холандије да ми припреми документ око промјене адвоката, што је уствари била замка, како би касније Жалбено веће Трибунала одлучило да ми путем грубе силе наметне ту отпуштену особу као адвоката по службеној дужности, без могућности да ја ишта даље могу предузети. Кад је силом наметнути адвокат поново устоличен на мјесто моје непостојеће одбране, почео је да дјелује у судници и ван ње удружени наступ ново наметнутог адвоката и Тужилаштва трибунала уз свесрдну помоћ и режију предсједника Претресног вијећа I. Како се процес суђења приводио крају, а наметнути адвокат изгубио сваку наду да ће ме силом и страхом сломити и натјерати да прихватим њихову незакониту одлуку. Његова веза са тужиоцем је била све јача и ефикснија у утврђивању моје одговорности. Наметнути адвокат је извео 56 свједока у судници и још приложио 20 изјава других свједока.Свједоке је лично бирао. Припремао их је како је хтио, утицао на њих према својим криминалним намјерама и гдје год је то било могуће усмјеравао их је да свједоче како би ме потпуно инкриминисали. Чак их је намјерно наводио да измишљају и лажно свједоче, гдје је еклатантан случај свједока Беатовића и многих других.

– Да је Претресно вијеће I наставило са манипулисањем суђења и кршењем мојих права увјерио сам се половином суђења (јануар 2004. године) када сам у судници изјавио да ја без одбране немам никакве шансе, и да се силом наметнути адвокат и тужилацу свему слажу, надопуњују и раде заједно против мене. Предсједник вијећа, не да није реаговао, већ је безобзирно наставио да кординише и остварује свој план, за који је, могу слободно рећи, знао и предсједник Трибунала.

– Силом наметнути адвокат је довео неког војног експерта који је нешто писао, али никад ништа није рекао у судници, тако да ја ни данас не знам шта је писао, али могу претпоставити да је све било против мене. Са оваквим односом додијељеног адвоката, тужиоцу је био олакшан пут да фабриковану и лажну оптужницу тријунфално реализује уз помоћ силом наметнутог адвоката. Свједоци које је довео Карнавас више су помогли тужиоцу него свједоци које је тужилац извео, а унакрсно испитивање тужиочевих свједока, углавном је личило на циркус од суђења, без икаквог смисла и правде.

– Војни експерт тужиоца, Батлер, све што је изнио у својој анализи, а односи се на Братуначку бригаду, пука је измишљотина, манипулација и гола лаж. Срамота је,да официр једне велике свјетске војне силе, покаже тако низак степен интелигенције и незнања око војних питања.

· Споразум о признању кривице, који су са тужиоцем Трибунала постигли и потписали Момир Николић и Драган Обреновић (обухваћени заједничком оптужницом), предсједник Претресног вијећа I није смио прихватити због двосмислености. Јер, овдје се није радило о истинском, већ о лажном признању кривице, а предсједник Претресног вијећа је знао да је то противно Англосаксонском праву по коме Трибунал суди. Све те лажи користио је у пресуди против мене, нарочито Николићеве лажи.

– У том дијелу суђења, предсједник Претресног вијећа I забранио је и онемогућио ми да лично свједочим под заклетвом, што је била манифестација бруталне силе и направде од стране Трибунала, а што сам ја сво вријеме трпио и тешко подносио.

– На основу ових чињеница слиједи закључак да је у овој фарси од међународног суђења првостепена осуђујућа пресуда против мене донесена у једном монтираном процесу – суђењу у којем је предсједник Претресног вијећа I имао основни задатак да координише перфидно, али врло успјешно, заједнички рад Тужилаштва Трибунала и силом наметнутог адвоката.

– Што се тиче жалбеног дијела суђења и коначне пресуде није се ништа промијенило. Настављен је и довршен пројекат у ком сам у незаконитом поступку, неправедно осуђен.У одсуству морала, етике и судског процеса на бази правичности, а у присуству бруталне силе, безакоња и самовоље нисам се имао чему ни надати.

· У коначној пресуди је један очигледан удружени злочиначки подухват када се ради о праву на правичаност поступка. Наиме, предсједник Трибунала и његова три послушника до краја проводе пројекат неправичног суђења и силом трасирају пут неправде, а са друге стране имаједног судију који каже да је Благојевићу ускраћено право на правичан поступак и да би предмет требало вратити на поновно суђење. Ово је вјероватно јединствен примјер доношења неправичне пресуде, у Хашком трибуналу, а можда и у другим судовима гдје је провођена наводна међународна правда, тј. гдје се нису уважавале чињенице.

– Сада је идљиво ко се супроставио креатору Удруженог злочиначког подухвата. То је судија Мохамед Шабахуден, један од водећих и часних судија Хашког Трибунала. Он је учествовао у доношењу одлуке (то је међупресуда или интерлокуторна одлука) и био против да ми се путем силе наметне адвокат одбране кога сам ја отпустио.

– У тој међупресуди је стајало да суд треба да сломи још само моју вољу и онда ће све бити у реду.Тада је овај часни судија подлегао притиску предсједника међународног Трибунала у спровођењу обрасца неправде у Хашком Трибуналу. То је било половином 2003. године. У мају 2007. године овај часни судија је схватио да предсједник Трибунала не спроводи правду у Трибуналу већ неправду и супроставио му се. Нажалост, отјеран је врло брзо из Трибунала након што је подигао свој глас против таквих суђења.

– У жалбеној пресуди, судија Шабахуден на осамнаест мјеста каже да се не слаже са осталим члановима жалбеног вијећа јер сматра да је мени – Видоју Благојевићу ускраћено право на правично суђење и да би се његов предмет треба вратити на поновно суђење и доказати чињенице.

– У свом издвојеном мишљењу судија Шабахуден каже: ”Сматрам да је господин Благојевић противправно спријечен да исприча своју причу, то значи да није имао правично суђење и да би с обзиром на све околности, његов предмет требало вратити на поновно суђење”.

– Ово је моје свједочење као судионика, да по основи своје струке и посла којег сам обављао, недвосмислено потврдим и изнесем пред лице јавности шта се то у Трибуналу током мог суђењадешавало.

– Норвешке власти, док сам издржавао казну затвора, донијеле су неке важне писане одлуке које су биле супротне одредбама кривичног закона Норвешке. На основу тих противправних одлука, предсједник Хашког Трибунала је донио незакониту одлуку којом ме је директно штетио.

Треба указати на још неке поступке који су помогли у остварењу оваквогудруженог злочиначког подухвата Хашког трибунала:

– Помогли су сви они који су потписали споразум са тужиоцем Трибунала о признању кривице и свједочили у мом, а и другим судским предметима на бази лажи и измишљотина, чиме се пунили пресуде хашких осуђеника.Неки од њих су носиоци ордена и других одликовања и признања за „часно служење“ војсци и Републици Српској, што је за осуду.

– Неки појединци годинама сарађују са тужилаштвом Трибунала интензивно га снадбјевајући подацима и документима, а против својих сабораца.

– Официр за везу са Хашким трибуналом кога је именовала тадашња Влада Републике Српске није радио свој посао што је наштетило Србима заточеним у Хагу и сервилно служио тој установи да загорча живот хашким затвореницима. Ја сам то у најстрашнијој форми осјетио на својој кожи.

– Директор Секретаријата Владе РС за сарадњу са Међународним судом у Хагу је радио све да вјерно служи Трибуналу, односно тужилаштву, а на штету Хашких заточеника. Из тога је проистекао извјештај комисије за Сребреницу гдје се та институција сврстала против својих стваралаца Републике Српске, а зарад интереса да сачува стечене позиције.

Документ о Сребреници донесен је 2004. године баш пред доношење моје првостепене пресуде у монтираном процесу о чему сам већ говорио, а ради се о фабрикованом документу.Фрапантно је да је Предсједник Владе из тога времена свједочио у Народној Скупштини РС да они нису имали директне притиске када су доносили тај извјештај, што је још чудније, зашто су се окренули против директних стваралаца РС. Негативно се понио и тадашњи Предсједник Националног Савјета Републике Србије коме сам се директно обратио за правну помоћ као и тадашњи амбасадор Републике Србије у Норвешкој. Остали су глуви на моје очајничке позиве.

Напоменућу још да су, бар једном, у притворској јединици Хага и, бар два пута, у затвору у Норвешкој намјерно насрнули на моје здравље у екстремном смислу и само ме је срећа спасила да не скончам живот у казамату.

– Када су ме пустили из затвора и предали на аеродрому, у Београду, граничној полицији био сам остављен и рекао бих буквално одбачен као картонска кутија да се бринем сам о себи без личних докумената и динара у џепу. Као бивши официр ЈНА обратио сам се надлежним војним органима у Србији који нису имали слуха за моје проблеме. Имао сам довољно времена да се запитам шта се то десило. Одговор ни данас не знам.

– Нажалост, и данас сам остављен, напуштен, без стана и са супругом, привремјено, смјештен у просторији једног магацина. Након моје пресуде чланови моје породице избачени су са посла и морали су тражити спас у преживљавању изван моје земље у бијелом свијету.

– Ово је скоро први пут да неко придаје значаја мојој причи и мом доприносу одбране Републике Српске, а тиме и личне одбране пред злочиначким суђењем Трибунала у Хагу.

И још нешто важно о Сребреничкој драми: Да ли вам Братуначка бригада личи на злочиначку јединицу када, ево и послије 24 године нити један војник, нити старјешина којим сам командовао, није ни осумњичен, а камоли оптужен за злочин?! А, Трибунал у Хагу је окривио Братуначку бригаду као једну од двије јединице ВРС које су одговорне за све што се тамо десило, или није десило.

И на крају, кажу да је Међународни Трибунал за бившу Југославију нелегитиман и нелегалан, да је политички суд, а ја кажем, на основу горе изнесених чињеница, да је и дубоко неправедан суд. Постављам питање, да ли ће икада Братуначка бригада добити правду, јер овај Трибунал због већ познатог обрасца не прихвата захтјев команданта Братуначке бригаде да се изврши ревизија суђења?!

И, на крају, поштовани пријатељи, ја нисам водио приватни рат. Ја сам био дио једног уређеног, озбиљног и одговорног система који је функционисао у рату, у коме није било проглашено ратно стање, као припадник и старјешина Војске Републике Српске часно сам и одговорно извршавао постављене задатке. Искрено, од мојих претпостављених, током читавог рата, нисам никада добио наређење, писмено или усмено, које и данас не би извршио. Сва издата наређења мојих претпостављених била су у складу са важећим правилима и прописима ратовања.

Када сам се нашао у Трибуналу очекивао сам од државе, за коју сам се борио, да стане уз мене и моје сапатнике у пуном капацитету, како су то урадиле Хрватска, Федерација БиХ и Косово и Метохија за своје прваке, али та подршка је потпуно изостала. Та небрига јако боли, можда и више него неке друге. Дакле, није ни чудо што су пресуде Србима у Хагу тако драстичне, у негативном смислу јер се нико организовано није трудио да помогне оптуженима.

За све вријеме боравка у Трибуналу и на издржавању казне у Норвешкој, нисам од моје државе добио никакву помоћ, чак ни новчану. За двије посјете моје супруге, у десет година робије, у норвешком затвору, трошкове је сносила моја породица. Једину помоћ коју сам добио 300 КМ које ми је, након изласка из затвора, додијелила Борачка организација Републике Српске. Годинама са супругом живим у магацинском простору – соби бившег војног хотела Крајина површине 9 м2 јер ме наводно нигдје нема у закону па стим, као патриота немам могућности да ријешим услове за живот достојан човјека.

На крају, морам да истакнем, једино мјесто гдје сам дочекан као човјек, након изласка из затвора, а куцао сам на врата свих институција Републике Српске, је управо ова Организација старјешина Војске Републике Српске, која је и организовала међународну научну конференцију о Сребреници, а која ће, надам се, макар мало расвијетлити и ублажити исфабриковане лажи, које су коштале, како мене као појединца, тако и читаву Републику Српску, етикетирајући је неаргументовано геноцидном творевином.”

ИЗВОРИ

1. Документација Одјељења службе војне безбједности 2. Корпуса Армије БиХ

2. Документација Сектора СДБ Тузла

3. Документација Федералног министарства одбране БиХ

4. Документација Хашких истражитеља о догађајима у Сребреници

5. Конвенција о геноциду Уједињених нација

6. МИКТ првостепена пресуда у предмету Благојевић/Јокић, (IT-02-60-T), 17.01.2005. године

7. Међународни кривични суд за бившу Југославију (сkr. MKSJ, engl. International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia, akr. ICTY;

https://sh.wikipedia.org/wiki/Me%C4%91unarodni_krivi%C4%8Dni_sud_za_biv%C5%A1u_Jugoslavia

8. МИКТ другостепена персуда у предмету Благојевић

9. Иванишевић Миливоје: Сребреница јул 1995: у трагању за истином, Београд, Хришћанска мисао, друго издање, 2010.

10. Интернет порталу Трибунала у Хагу, на адреси http://www.icty.org/x/cases/krstic/trans/en/010406ed.htm. Приступ од 01.02.2016. године.

Восток.рс