Два монструозна злочина која су потресла Србију у којим су страдала недужна деца и људи који су такође нечија деца, наша деца, деца Србије или како год, напрасно су довела до „хитних мера“ које се морају одмах и хитно спровести како се тако нешто не би поновило. Уз дужно поштовање свих који су у медијима покушали да објасне зашто се то догодило, неки са стручне стране а други из неких њихових опет „стручних“ тумачења, а које гледамо из часа у час, највећу пажњу јавности привукле су мере коју ће актуелна власт спровести и то хитно а предложио их је председник Србије. Мере су предложене у десет тачака са могућношћу допуне новим мерама. Једна од мера је да се хитно одузме легално оружје, искључујући ловце, и да се та бројка сведе на 30 хиљада од садашњих око 870 хиљада колико у Србији има регистрованих комада оружја. Осврнуо бих се управо на тај предлог Председника за који се надам да је исхитрен и да се неће догодити, а ево и зашто.
Предложена мера неће решити проблеме који су се десили а могли би да се десе и убудуће. Анализом сличних догађаја који су се десили раније у нашој држави а и у свету, починиоци злочина су користили углавном нелегално оружје у 97 одсто случајева и набављали су га на црном тржишту. Дечак који је учинио злочин у школи користио је очев пиштољ који је био легалан и прописно чуван. Каже се у извештају да је дечак „провалио“ шифру и узео пиштољ, што само показује да решење проблема није у закључаном сефу који је прописао Закон о оружју и муницији. Данас малолетници, хакери, упадају и у строго заштићени компјутерски систем Пентагона, тако да су породични сефови за њих лак задатак. У том контексту ни разоружање народа неће решити проблем.
Српска традиција
У традицији нашег народа је љубав према оружју тако да смо кроз историју углавном наоружавали народ и временом стигли до теорије о наоружаном народу коју је дефинисала и спровела Титова власт, која је владала више од 50 година, када нисмо имали ни приближно оволико убистава.
Претходно разоружавање народа у Србији се десило за време владавине краља Милана Обреновића 1883. године и завршило се Тимочком буном. Наравно да ово није за поређење са садашњим предлогом, али тада се народ побунио због доношења Закона о устројсву војске због кога је наређено да се народу одузме оружје којим је извојевао слободу. Дакле кад се народ борио за слободу тада је било подобно имати оружје, а онда када краљ жели да наметне своје законе којима сви морају да се покоре, тада тај народ више није подобан и треба му одузети оружје. Хроничари су забележили да је народ у то доба био емотивно везан за оружје, па је тешко прихватио одлуку краља Милана. Данас ствари стоје исто. Оружје је део традиције, а љубав према оружју народу је усадила држава када јој је то било потребно.
Председник каже да ће МУП Србије извршити проверу сваког власника оружја и одузети га свима за које процени да нису подобни и који немају више разлога да га држе. Како Председник унапред зна да ће број подобних и оних који имају разлог за држање бити 30 хиљада? Шта ако тај број буде већи од 100 хиљада?
Ко ће бранити државу?
Садашњи Закон о оружју и муницији предвиђа да оружје може добити само онај ко има регистровану фирму ради заштите личног капитала и онај коме је лична безбедност угрожена. Када неко ко жели да добије дозволу за оружје по основу угрожене безбедности поднесе захтев, тек онда неће добити оружје јер постоје објективни разлози да може да га употреби против лица које му угрожава безбедност. У том случају добија одговор како ће његову безбедност гарантовати МУП односно држава. Бесмислица.
Уколико се ове мере о разоружавању народа примене, поставља се питање ко ће да брани државу у случају рата? Да ли ових тридесет хиљада одабраних са војском и полицијом или неко трећи? То даље значи да ће наш резервни састав војске и полиције бити неко од ових 30 хиљада, јер су други неподобни и не могу имати оружје.
Разоружавање народа довешће до повећања криминала односно неометаних провала у станове и куће јер ће лопови и криминалци имати испред себе ненаоружан народ. У сеоским срединама и мањим градовима се зна ко има легално оружје и то је један од фактора одвраћања од злих намера провалника. Сада криминалци о томе не морају више да брину, сва врата ће им бити отворена.
Зато треба добро размислити код доношења овакве одлуке јер, једно је сигурно, стопа криминала и убистава се неће смањити, већ само повећати. Такође, мислим да није паметно разоружавати народ када смо у великој опасности од рата, осим ако ће нас можда неко други бранити.
Постоје много боље мере које могу дати видљиве резултате а то ће, надам се, стручни људи посаветовати Председника, који не мора да се разуме у овај део струке.
Компликовање процедуре
Уместо да се процедура око добијања дозволе за оружје поједностави и укину таксе на оружје а пооштре здравствени прегледи и провере, Закон о оружју и муницији ову процедуру све више компликује тако да грађани прибегавају нелегалном држању оружја јер не могу да плаћају таксе и порезе.
Нелегално оружје се може веома брзо сузбити уколико постоје воља и знање државних органа. Верујем да је за нелегално оружје убице из села Дубона код Младеновца знало неколико комшија, само их нико од надлежних органа полиције није питао. Сетимо се како је Александар Ранковић спровео одузимање оружја на Косову и Метохији од Албанаца после рата. Полиција је прикупила све податке преко доушника и сазнала шта сваки појединац има од оружја, коју врсту и модел и колико комада, а за неко наоружање су чак имали и серијски број. Када је све то прикупљено, Ранковић је спровео акцију одузимања нелегалног оружја. Тако може и данас да се уради, пошто су Срби по том питању, сигуран сам, више спремни на сарадњу са државним органима од Албанаца.
Исто тако једна од мера је двогодишњи мораторијум на добијање дозволе за оружје коју је у предлогу обелоданио Председник. То значи и да ће и они којима је по Закону о оружју и муницији дата могућност да добију оружје, то право бити ускраћено, а њихова имовина угрожена. Ова мера ће такође повећати стопу криминала јер криминалци и провалници оружје набављају преко црног тржишта а мораторијум онемогућава поштеним и узорним грађанима да штите своју имовину.
Да ли да, по овом моделу разоружавања и мораторијума на оружје, очекујемо као следећи корак и одузимање ножева и другог хладног оружја јер можемо очекивати да ће неки отац убудуће обучавати своје дете у борилачким вештинама, и оспособити га да сабљом или катаном изврши покољ у некој другој школи? Где је крај?
Држава би требало да уреди своје законе тако да буду јасни и недвосмислени, и да важе за сваког – без изузетка – појединца у овој земљи, а не да уводи забране и мораторијуме.
Пет мера
Као неко који је цео свој радни век провео обучавајући младе (18 година и старије), и водио их у рат где су свакодневно користили оружје, муницију и друге експлозивне направе, и поверавао им борбене задатке, нисам имао нити једнан несретан случај у војничкој каријери. То говори да није проблем оружје, него поштовање закона, реда и дисциплине, као и лични пример старешине. Када би се држава понашала као војска, не би нам требале „хитне мере“ које не решавају проблеме.
За крај, предлажем следећих пет мера које би ефикасније решиле проблем масовних убистава од мере разоружавања народа:
1. У средње школе и факултете увести предмет предвојничка обука, као што је то раније рађено;
2. У основним школама појачати безбедоносне мере присуством полиције и органа безбедности, приоритетно у већим градовима;
3. Школе и наставнике заштитити од терора деце и родитеља који су наметнути западним вредностима. Вратити традиционалне вредности у школе и под хитно укинути обележавање сатанистичких представа и појава.
4. Од грађана-народа одузети нелегално наоружање, а за легално добијање оружја пооштрити здравствене прегледе. Укинути таксу за држање и ношење оружја.
5. Преко медија пропагирати традиционалне и духовне вредности путем образовних емисија и стручних предавача а укинути пренос лажи, деструкције, ријалити програма и неморалних вредности.
Жарко Пецић је пуковник у пензији. Ексклузивно за Нови Стандард.
