Ми понекад мислимо да смо изузети из овог лудила у коме се налази цео свет, заборављајући при том да смо и сами део тог света.
Народи су изморени ратовима, изнурени страхом за појединачну и колективну егзистенцију, ужаснути сликама смрти којима нас брижљиво притискују медији, сервирајући најбруталније облике умирања људског тела, са којим неизоставно умире и наш дух посматрача.
Смрт је свугде, и на сваком месту, шири се као епидемија, приказујући своје лице у најразличитијим облицима. Та авет пресвлачи се у хиљаде безимених телеса, која се распадају у масовним гробницама светских стратишта, или умиру у ранама од рака, сиде, еболе, не бирајући ни један слој, ни једну земљу посебно.
Најстравичније јутарње и дневне вести примамо са оном помирљивом малодушношћу… због које нам више ништа није необично и ништа нас не може изненадити.
Свет је дошао сасвим близу оне тачке у којој је спреман да њиме влада било ко, само да се ова патња већ једном заврши и да овим мукама буде крај. Ти који желе да владају таквим равнодушним светом, и чекају да клонемо духом имају и своје име… ја сам их назвао
„Демонова деца“
Интересантно друштво за округлим столом, како му их је представио Маурицио Фила, чинила је лежерна италијанска интелигенција… Да се којим случајем овај разговор водио у политичко-војним круговима, неки од дијалога представљали би повод за размештање војних трупа на тактичке позиције… или за преиспитивање сопственог става према званичним савезницима.
– Знате, – обратио му се професор историје са Римског универзитета који је седео са његове леве стране – Валеријина прабаба била је чувена лепотица из богате српске породице у Трсту. Од те своје прабаке, осим лепоте, наша драга Валерија наследила је и прави словенски дух. – Душо, – сад се обраћао Валерији Фила, пружајући јој празну чашицу – ако будеш тако добра и наточиш ми то чувено српско пиће, рећи ћу ти шта сам недавно пронашао у архиви универзитета. Док му је она уз осмех сипала алкохол изузетно снажног и необичног мириса, он се поново обратио Дејву.
– Верујте, Срби су један фасцинантан народ. Већ дуго их проучавам. Пратећи њихову историју, наишао сам на низ необјашњивих података… Дејв Ример га је слушао. Ово је био већ други пут да слуша о Србима. Насупрот аустријској гадљивости Дитриха Хефлера, професор Сандро Дел Кармино је о њима причао са пуно симпатије.
– Реци ми, Лундро, – упитала је Валерија – шта си пронашао?
– Не верујем, драга моја, да ће ти се допасти… Реч је о Вуку Караџићу.
– Шта би ту било тако непознато, Сандро. Он је описменио Србе …
– Да, да … описменио је Србе – рекао је отежући и лагано испијајући пиће … — То што ти сматраш описмењавањем била је само још једна етапа у брисању историјског порекла Срба … А шта ако су Срби били писмени пре Римљана?
– Молим вас, па то је апсурдно – умешао се човек који је седео преко пута професора Дел Кармина. – Не можете никако поредити римску цивилизацију са српским родовским заједницама. Па молим вас, – поновио је, гушећи своју срџбу- где су Срби били за време Христа?
Дел Кармино је остао загонетно миран.
– Знате, на то питање одговор би могао да да Ватикан.
Било је очигледно да Дел Кармино зна много више од онога што је желео да открије …
– Признајем, – наставио је – у разним историјским периодима Ватикан је апсолутно био немоћан, чак их се прибојавао; нису могли да их оптуже ни за какву јерес … Ако изузмемо променљиву срећу, војно их је било немогуће поразити. Историја, али наша историја а не њихова, их је често приказивала као крволочна словенска племена која се не дају утерати ни у какав ред.
– Знате, – гледао је у Дејва – та крволочна племена су имала свој законик којим се уређивала једна стара и моћна држава да би им и данашња правосуђа могла позавидети, на њиховом двору се јело виљушком и ножем док су енглески краљеви лизали умашћене прсте, а за култ крста знали су и пре појаве хришћанства…
– Ако дозволиш, – умешао се у разговор Маурицио Фила – да ли може да се по веже винчанско писмо са Србима? Шта ви мислите о томе, Аугустино – обратио се Дел Карминовом опоненту. – Колико знам, и ви сте на том локалитету недалеко од Београда учествовали у археолошким истраживањима.
– Срби у том периоду нису настањивали дунавску област… – рекао је збуњено Аугустино. Било је очигледно да избегава одговор. – Прве појаве српских насеобина помињу се тек негде између 6. и 7. века…
– Да, у праву сте – прекинуо га је Дел Кармино са досадом у гласу, а онда се, игноришући га, окрену Валерији:
– Валерија, буди тако љубазна и доспи ми још мало тог сока од шљива. Морам признати да ниједан бар нема тако богат избор пића као твој, Маурицио.
– Сандро, немој да нас држиш у неизвесности – рекла је Валерија досипајући му пиће. – Шта то имаш против Вука Караџића?
– Вука Караџића!? Веруј, ја лично ништа. Данашње српско школство га назива великим српским реформатором. А тај српски просветитељ је у Бечу на наговор, пази – употребљавам реч наговор – извесног Јернеја Копитара, упростио тадашње српско стародревно црквено писмо које, по свој прилици датира, чак од винчанског доба.
– Али, – јави се Аугустино – историјска је чињеница да су Ћирило и Методије направили прво словенско писмо на основу грчког алфабета.
– На коју историју мислите? Ону нама непознату, или ову данашњу фалсификовану? Ако се нису устручавали од фалсификовања Библије …
– Сандро Дел Кармино, – опомињала га је полушаљивим тоном Валерија Фила- зашто компликујеш ствар?
– Нећу више, ако ми сипаш још једно пиће.
Дејв Ример се забављао… Професор Дел Кармино се подсмевао догматским учењима сопствене, западне цивилизације на потпуно згражавање свог универзитетског колеге Аугустина.
– Па? – упитао је Маурицио.
– Ствари стоје овако – почео је поново причу Дел Кармино. – Неко је наговорио извесног Копитара да наговори Вука Караџића да се овај упусти у реформу српског писма.
У то време извесна аустријска штампарија бесплатно му штампа буквар. Молим вас, Аустријанци никада нису никоме радили бесплатно. Хајде, Маурицио, реци ми када ти је неки Аустријанац платио пиће, или ми бар објасни зашто су аустријске власти одједном напрасно заинтересоване да просвете Србе. Шта мислиш, ко је стајао иза свега?
Маурицио је слегао раменима.
– Нико други него Ватикан.
– Вас би, драги пријатељу, Срби могли прогласити за јеретика – поново се упустио у расправу Аугустино.
– Слажем се, али не заборавимо да су тадашње српске црквене власти прогласиле тај исти Караџићев буквар за јерес која је нападала на православље и требало је да замени неуспешни покушај католичења тадашњег српског живља, са прекрајањем историјских догађаја.
У Карловцима је наређено да се буквар спали, али црква није могла да откупи толико буквара колико их је Аустријанац могао бесплатно наштампати.
– Значи, неко је плаћао ангажовану штампарију…
– Тачно, и то опет српски добротвори из Ватикана – глас му је био равнодушно саркастичан. – Тај једва писмени чобанин, уместо српске древне историје понудио је своме народу „Црвен бан“…
– Објасни нам, Сандро, појам „Црвен бан“…
– Можда би то од мене боље урадио Фројд … ипак: „Црвен бан“ представља збирку шаљиве српске еротске поезије објављену са једним прикривеним циљем да се покаже тим неотесанцима колико су у својој националној бити прости и како им треба продуховљење. – Погледао је у Валерију Фила … – Шта је, драга Валерија, изненађена си матерњим језиком своје прабаке… није то ништа, могао бих ти набројати бар педесет подвала учињених твојим словенско-српским прецима.
– Ви, Дел Кармино, претерујете – уплео се његов колега. – Зашто би неко подваљивао једном малом безначајном народу?
– Стварно, Кармино, зашто? – надовезао се Маурицио Фила.
– Можда зато што је то најстарији народ на свету… Народ чија цивилизација има много дубље корене од наше.
– Ви сте пијани – одмахнуо је Аугустино.
– Јесам – сложио се Дел Кармино.
– А чиме то оправдаваш? – упитао га је Маурицио Фила, мислећи на тезу о најстаријем народу на свету.
– Пијанство оправдавам одличном српском шљивовицом. – Поново је подметнуо чашу под кристалну флашу необичног облика.
– Знаш да нисам мислио на то, већ на твоју тезу – говорио је његов домаћин, док су Валерија и Дејв Ример ћутали, свако заокупљен својим мислима.
– Није теза, већ лако одбрањива тврдња. – Гледали су у њега док је приносио жестоко пиће сувим уснама. – Бизмарк, тај велики државник, изговорио је на самрти само једну реч, а њено значење задржао је за себе.
– И шта је рекао? – упитала је Валерија Фила, деликатно забадајући виљушчицу садршком од слонове кости у чоколадни десерт.
– Сербиа… само Сербиа. То је рекао, драга Валерија … Знате ли да ниједном народу нису тако систематски уништавали сваки траг постојања као српском… Ево, узмимо за пример Косовску битку. Стуб који је постављен на том бојном пољу исписивао је тачан датум и годину када је битка одржана, а онда је неко оштетио стуб бришући ту Лазареву годину и уклесавши један нови датум – 1389. лета Господњег…
– То још увек не доказује да су народ најстарији на свету…
– Добро, колега, можда не доказује. А шта мислите о томе да се српски корени могу пратити све до Ноја и Потопа?
– Мислим да сте превише попили…
– Јесам! Одлично мислите! Срби су можда, кажем само – можда, били велика цивилизација, велики народ чије су се гране рашириле и умножиле, промениле име, али је нуклеус тог народа остао на Балкану. Данас чистих Срба има око 10 милиона. Поредећи их са великим и многољудним нацијама невероватно су жилави. Те њихове жиле самоодржања досежу до самог настанка цивилизације, а неко је, из само њему познатих разлога, кад год је могао, секао те жиле.
– Ви се, колега, не држите историје – успротивио се Аугустино.
– Ја сам, погледавши у звезде, одавно престао да верујем у историју… Па добро, објасните ми одакле су Срби у седмом веку пали на Балкан? Са неба?
– Шта ви мислите о томе, Валерија? – упитао је проћелави Аугустино.
Била је замишљена док је одговарала на питање.
– Стварно не знам… Била сам врло мала и лик прабабе готово нисам ни упамтила. Једно ми је ипак остало у сећању: говорила је да су Срби небески народ…
– То вам је остало од „Косовског завета“ – додао је Дел Кармино. – Сећате ли се те српске народне песме у којој се кнезу Лазару светитељ Илија јавља у облику сокола носећи му књигу од Богородице:
Сама књига цару беседила:
„Царе Лазо, честито колено
Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме,
Или волиш царству земаљскоме?“
… а како је Цар Лазар на то питање Богородице одговорио?
„Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека.“
Морам признати да сам много тога невероватног пронашао проучавајући српске митове и епику о Косову.
– Колико је мени познато, Срби су изгубили ту битку.
– Да, и то је тачно, – сложио се Дел Кармино – ако верујете западним изворима.
– Не верујем да сте икога од нас овде уверили у целу причу. Нека ми Валерија опрости, али о Србима се поприлично зна…
– Како се вама као Американцу чине ове европске тричарије? – упитао је Дел Кармино Дејва.
– Заинтересовали сте ме … Ја сам објаснио господину Фили да ме је у Европу и довела потрага за неком интересантном причом која би могла да се пребаци на целулоидну траку.
– Зашто не узмете за тему Рим? Ево, Маурицио има изванредну библиотеку…
– Рим! – отпухнуо је Дел Кармино. – Шта још није речено о Риму. Рим је надограђена копија других цивилизација… Сви римски и папски походи били су крвожедна сплеткарења…
– Е, сад сте стварно претерали! И врло сте пијани…
– Смирите се, Аугустино – мрмљао је омамљени Дел Кармино. – Зар ће нас посвађати српска шљивовица? Уосталом, зашто је не пробате, можда би то изврсно пиће могло да помири наше ставове.
– Знам ја врло добро шта ви мислите о Ватикану. Да смо којим случајем у Галилејевом добу, били бисте спаљени.
– Ватикан није спаљивао само људе. Горела су и документа других цивилизација. Молим вас, Аугустино, не узимајте моје речи за зло, реците ми само – зар није тачно да је под патронатом Ватикана похарана, попаљена и покрадена европска култура. Све што је претило Папској столици горело је ко божична свећа… И колико још докумената труне на дну римских бунара?
– Слажем се, али не можете поништавати домете сопствене цивилизације само зато што су времена била окрутна – успротивио се Аугустино.
– Исправљам вас: нису била – још увек јесу.
– У реду – додао је Аугустино помирљивијим тоном, након што је пристао да проба шљивовицу. – Знаш шта Сандро, са свим могу да се сложим, али са том твојом шалом око старости српског народа, никако … Тачно је да нису у седмом веку пали са неба и да је тешко разјаснити одакле су се створили на Балкану, али то што ти кажеш да су се искрцали са Нојеве барке…
– Опростите, професоре – умешала се ненаметљиво Валерија. – Наш гост се сигурно осећа искљученим из ваше универзитетске полемике…
– Американци искључени! – готово је ускликнуо Дел Кармино. – Никако! Што је Ватикан започео, они ће да заврше.
Дејв Ример се насмејао, дајући тиме на знање забринутом Маурицију Фили да му разговор нимало не смета. – Морали бисте ми то објаснити…
– Ево одмах – понудио се спремно Сандро Дел Кармино – а мој колега ће ме у томе подржати. – Погледао је у Аугустина коме се лице прошарало црвеним капиларима, загрејано јаком ракијом. Пиће га је, очигледно, брзо хватало.
– Сви европски походи, смутљиво водени час видљивом час невидљивом руком Ватикана, кидисали су на српски народ и њихову цивилизацију. Је ли то тачно, Аугустино?
– Шта, сад очекујеш да потврдим?
– Не, него само да ми одговориш на неколико питања. Да ли је Ватикан покрштавао Србе?
– Јесте, покрштавао је – сложио се.
– Да ли је Аустроугарска ратовала са њима?
– И то је познато …
– О Турској не треба ни говорити.
– У праву си.
– А Немачка?
Аугустино је помирљиво слегнуо раменима …
– Да ли је Тито отворио границу између Србије и Албаније и сваком десетом албанском детету био кум, охрабрујући их тако да се умножавају и шире по српској територији? Јесу ли их нападали и Бугари и Мађари? Зар Београд није град највише рушен на свету и, да није рушен, да ли би био већи од Рима?
– У реду, у реду, слажем се, али где нас то води? – запитао је Аугустино, посежући за чашицом.
– Доводи нас до тога да нешто смета свима горе наведеним у вези Срба.
– Мислиш, смета им то што су најстарији народ на свету?
– Можда… Дајем вам нови пример: погледајте само овај последњи рат у Босни у коме је Европа накарадно здружила своје мултинационалне снаге, а знамо да се многе нације под том заставом традиционално не подносе, и ударила на Србе, јер ево сви ови претходни походи нису могли кроз векове да их униште или покатоличе. Па кад ни то није успело, на крају су позвали Американце.
Завладао је тајац. Дел Кармино је покушавао да докаже нешто, да повеже неке историјске конце, али они су се кидали и губили…
Послужитељ је пришао столу и тихо се обратио господину Фили. Он је одложио сервијету…
– Извините, имам један хитан позив.
Разговарали су живо на италијанском… Онда је професор спустио слушалицу и поново дограбио флашу… Дејв је устао.
– Ја бих сада пошао да видим могу ли им некако помоћи.
– Пустићу вас, – сложио се Сандро Дел Кармино – али сам вам остао дужан одговор на једно питање… уколико сте још увек заинтересовани да пронађете ту холивудску причу.
– Слушам вас….
– Питали сте ме чиме то могу масони угрозити Ватикан, и какви би се то важни масонски списи могли наћи у сефу „Лојд банке“, због чије би садржине католичанство било доведено у питање… и због чега би пристали и на јудејског цара и на Дарвинову мајмунску теорију, само да се не открије тајна.
– Тачно – сложио се Дејв, не знајући да ли ће и овај разговор бити само непотребно губљење времена…
– Онда седите на тренутак и послушајте најневероватнију причу.
– Можемо ли то оставити за неки други тренутак?
– Тог другог тренутка можда неће бити – наставио је. – Библија је прилагођени фалсификат. Масони то знају. Јеванђеља се између себе не подударају… Хитлер је веровао у ту исту причу.
Пратећи Хитлерове трупе које су запоселе један део француске територије немачки археолози су почели ископавања у нади да ће пронаћи доказ о краљевој лози… Теодор Фила и ја смо касније открили, уз помоћ Дитриха Хефлера, нашег уваженог колеге, да та ископавања јесу вршена од стране Немаца, али не по налогу Хитлера. Неко други је стајао иза свега.
– Мислите на масоне?
– Можда масони, али, ако су они тај доказ већ имали, зашто би навели Хитлера на лажан траг… Био је то неко други…
Orchis Korkyra Negro, помислио је Дејв. – Значи да је Хитлер тражио на погрешном месту. – Дејв Ример је само поновио самртничке речи Дитриха Хефлера.
– Много се тога ту није подударало – наставио је Дел Кармино. – Народ који је испаштао подједнако као Јевреји, али који је то на себи својствен начин поднео, јер је вековима на то навикао, били су Срби… Нису страдали само за време Другог светског рата и није реч ни о каквом балканском племену које се на то полуострво доселило у седмом веку… Необјашњиво је зашто су их вековима сви сатирали, спроводећи над њима најразличитије врсте репресалија уз присилно покатоличавање и исламизацију. Њихова стратишта су на све стране… Њихова култура и веза са прошлим вековима систематски је уништавана. А, опет су опстали на истом месту, увек се супротстављајући уз завет »за крст часни и слободу златну«. А шта су то Срби бранили, питаћете ме. И зашто смо у последње време сведоци свеопште сатанизације тог народа? Србима ни данас није јасно из ког разлога су се на њих обрушиле велике силе и путем медија рашириле ужасну лаж о њима као крволочноми геноцидном народу. А, тај народ, откад зна за себе, само броји своје мртве.
Да бих вам набројао њихова стратишта, требало би ми неколико сати.
Послушајте начас ко су све били крволоци који су бесомучно ишли у покољ те нације. Посебно вам скрећем пажњу на Косовску битку. Наводно, Срби су ту битку против Турака изгубили, при чему им је изгинула сва властела на челу са кнезом Лазаром. Нико није објаснио зашто се након битке Турци повлаче.
Косово је српски Јерусалим. Нигде на свету нећете наћи толико хришћанских православних цркава и манастира на тако малом простору. Преко 1800 споменика православља непроцењиве историјске вредности. Од српских лобања изграђена је Ћеле-кула, опет, јединствена у свету… Ватикан се, такође, опробао масовно их покрштавајући преко својих хрватских свештеника.
На Србе насрћу и Аустријанци, Мађари, Бугари, Хрвати, Шиптари, Немци, Италијани…
Храбро су поднели своје страдање, не очекујући сажаљење и презирући кукавичлук и, на крају, из свих тих ратова изашли као победници. Због зверских злочина почињених над њима ниједан ратни злочинац није изведен пред суд, јер су сви били заокупљени страдањем Јевреја.
Док Хрвати бацају цвеће пред Хитлерове тенкове, Срби се у Београду дижу против фашизма и тиме знатно помажу Енглеској у, за њу, најкритичнијим данима.
Заузврат, бивају бомбардовани од тих истих Енглеза. Из непознатог разлога бомбардују их 44. године Савезници. Енглески и амерички авиони разарају им градове и убијају становништво.
Нигде нису Немци убијали за свог једног војника сто људи, осим у Србији.
Коначно, понуђена им је последња превара: комунистичка Југославија на челу са Титом, Хрватом, вероватно масоном, бившим аустроугарским капларом, који се у Првом светском рату борио у Србији против Срба.
У Јајце, где су се кројиле унутрашње границе које су комадале српску територију, српски представник није стигао. Јосип Броз наставља давно започето затирање Српства. Стварају се две аутономне покрајине, Војводина и Косово. Тито отвара границе према Албанији, иако званично прекида дипломатске односе са Тираном. Тако омогућава прелаз огромног броја Албанаца у Србију, Србима које су Шиптари протерали са Косова и Метохије забрањује повратак. Кумује сваком десетом детету у породици, подстичући албанску демографску експлозију којом жели да потисне Србе из српске колевке.
Године 1948, када је Стаљин хтео да Србе узме под окриље, Тито мења дотадашњи наводни комунистички курс, одсецајући поново Србе од своје православне браће. Они Срби који су га прозрели завршавају на Голом отоку.
Широм Србије поново се одиграва сеча кнезова. Никога није било да га заустави, јер је Србе изоловао од Руса херметички затворивши спољњу границу.
Јосип Броз Тито је могао са Србима и Србијом да чини шта је хтео, или оно што му је наложено да ради.
Дел Кармино је застао…
– Поново се светски лешинари, али сада здружени и техничко-убилачки многомоћнији, окупљају кружећи над српским гробљима… Али, то би им могло бити последње … – поново је посегнуо за флашом.
Дејвид Ример га је слушао, замишљен.
– Надам се – проговорио је Дел Кармино да вас нису заморила блебетања једног излапелог историчара.
– Колико сам успео да вас разумем, ви говорите да Срби поседују нешто…?
– У праву сте … Поставља се питање, шта то Срби имају а да другима треба.
– Територија, рудно богатство… – набрајао је Дејв.
– Реците ми, каквог су карактера сви до сада вођени ратови?
– Верски.
– Одлично! Жао ми је што нисте били мој студент – узвикнуо је професор, али је одговор на Дејвово питање опет избегао.
– Ако су сви ратови били углавном верског карактера… – наставио је Дејв – зашто се сви које сте набројали нису устремили против неког другог православног народа?
– Зато што је српско православље другачије. По предању, сваком српском детету на челу је исписан божији знак по чему их он и препознаје; ако се дете не крсти убрзо након рођења тај знак се губи. Познато нам је, такође, да је Сатанин знак пентаграм или звезда са пет крака… На једној од фотографија из Јасеновачког логора, намењеног Србима за време Другог светског рата, видео сам како српском детету урезују на чело звезду петокраку. Срби су, такође, међу првима примили хришћанство иако су за култ крста знали и као многобожачки народ. Такође, ниједан православни народ осим српског, нема своју славу то јест своје крсно име.
– Описали сте их као прилично невин народ, а убили су цара Мурата и аустроугарског престолонаследника Фердинанда и свога краља Александра Обреновића…
– Прву двојицу јесу убили Срби, али у самоодбрани а што се тиче Александра Обреновића и његове изабранице Драге Машин – тачно је да су били убијени одстране официра краљевске гарде, само што то нису били српски официри већ Цинцари… још једна подвала српском народу као и она са Вуком Караџићем, том врлом реформатору српског писма, дичном Србину који се касније венчао у католичкој цркви…
Дејв је ћутао замишљено…
-И сад се ви, сигурно, питате зашто сам се ја расплакао над судбином Срба… Верујте, нисам се расплакао над њима, него над нама…
.
Из књиге: „Пупољак зла“ (аутор под псеудонимом Џонатан Ли Вајс)
Књигу преузмите ОВДЕ
