Лајковац – Ловачка пушка, двоцевка, „орозара”, стара готово један век, већ деценијама се налази у власништву породице Суботић из Лајковца. Припадала је Живојину Суботићу, а када је он умро пре шест година, постала је део имовине његовог сина Љубодрага (60).
– Пушка је у нашој породици око 45 година. Мој отац је био страствени ловац и купио ју је од Слободана Крстића Уче, припадника Озне који је учествовао у хватању генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Платио ју је на рате, јер није могао да да сав новац одједном, а њена вредност била је једнака вредности два пара волова у то време – прича за „Политику” Љубодраг Суботић, који је по струци инжењер.
После очеве смрти он је истраживао порекло пушке и на основу тих података, али и детаља које му је његов отац Живојин испричао, утврдио је да је направљена ручно у радионици „Кауфман” у белгијском граду Лијежу између 1910. и 1920. године.
– Из Белгије пушка је увезена у Аусторугарску, и то преко фирме „Ник цајлер” из Беча, која се у првим деценијама прошлог века активно бавила производњом и препродајом оружја из других држава. Да је баш ова фирма увезла моју „орозару” види се по жиговима на глави пушке, који указују да је пријављена у Заводу за жигосање у Бечу – објашњава Суботић.
И заиста, међу десетак жигова смештених на пушци, који потврђују порекло, квалитет, тестирање, калибар… налазе се и они који указују да је прошла тестирање у поменутом заводу. Питамо Суботића шта значе остали жигови који се назиру на површини добро науљене пушке.
– Ту су ознаке за калибар, ово је такозвана „дванаесткиња”, то јест пушка калибра 12, а ту су још и жигови који потврђују да је тестирана на црни барут, бездимни барут… На шини, изнад две цеви, угравирана је реч „идеал” – истиче наш саговорник.
О томе како је стигла у руке велепоседника, грофа Андрије Чекоњића, који је између два светска рата имао мајуре у Банату и поседовао, како каже Суботић, 40.000 јутара земље, не постоје писани трагови, али он претпоставља да ју је гроф купио двадесетих година прошлог века. Годинама је коришћена у лову, јер је гроф Чекоњић важио за страственог ловца, а онда је у Другом светском рату опет променила власника: овог пута доспела је у посед нацистичког генерала Франца Нојхаузена.
– Он је током рата скупљао уметничка дела за Геринга и био је генерални опуномоћеник Трећег рајха за Србију. После рата био је ухапшен и током ислеђивања, које је између осталих спроводио и Слободан Крстић Уча, нацистички генерал хвалио му се како поседује ловачку пушку. О току тог ислеђивања и Нојхаузеновим описима пушке, знатно касније Уча је причао мом оцу и стрицу артиљерцу Југословенске народне армије, које је добро познавао – објашњава Суботић.
Држава је после Другог светског рата поклањала заслужним комунистима вредне ствари заплењене код нациста и тако је касније и Слободан Крстић Уча добио на поклон ловачку пушку, каже наш саговорник.
Његов отац био је шофер по занимању, возио је камион и аутобус, али кад год је имао слободног времена, ишао је у лов са пушком и користио ју је све до смрти. Пушка је често била тема разговора ловаца због њених карактеристика, по речима Суботића, необичних за ловачко оружје. Њена укупна дужина је 117,5 сантиметара, а тежина 2,960 грама, што значи да је нешто дужа и лакша од класичних пушака.
– Изузетно је лепо урађена, без резбарија на кундаку, цев је дугачка 75 центиметара, а обим рукохвата изузетно је танак, износи 102 милиметра – описује Суботић ово оружје.
Пушка се данас не употребљава, јер се више нико у породици не бави ловом. Љубодраг је, каже, редовно одржава, а због њене историје и успомене на оца планира да је сачува као породично благо.