Пустили смо Космет, оде и Српска низ воду!

У истом дану када је особа, коју напредњачка власт представља као српског министра одбране Зорана Ђорђевића, жуљала задњицу на тврдим столицама НАТО самита у Варшави, у Братунцу је одржан парастос за око 3.500 Срба које су побили злочинци Насера Орића. Није се Ђорђевић освртао на те жртве док се увлачио на задњи отвор онима који су Србе у БиХ 1995, а нас 1999. године засипали бомбама. Имао је важнија посла – да обавести шефове свог шефа да смо – мирни и понизни и да су војне вежбе са Русијом само пука формалност.

На другом крају Европе, у једном селу у Републици Српској скупило се нешто мало Срба да одају пошту члановима својих породица и сународницима и да укажу да су све жртве исто важне, ма које вере биле. Сами, у тишини, без велике светске медијске помпе, без представника међународне заједнице, али и без представника званичне Србије. У ствари, испред Србије је био само Вулин, “официр нижег ранга”, али пошто он не може ни сам себе да представља, не рачуна се.

Дакле, где су били и зашто у суботу у Братунац нису дошли челни људи Србије, која је један од потписника и гарант спровођења Дејтонског споразума којим је прекинут грађански рат у једној од република бивше СФРЈ? Вођа се сигурно трезнио од опијајућих и исцрпљујућих кафенисања са грађанима Србије претходног дана, зујало му је у глави од толиких похвала и ода, али Оног-Који-Никада-Не-Спава то није спречило да о пресудној ствари за српску будућност – развоју спорта у нас – разглаба у касно суботње поподне са генералним секретаром ФИБА Патриком Бауманом.

Биће ипак да га је нешто друго спречило да уради оно што до сада није – да се поклони српским жртвама у Братунцу, као што се поклонио ономад жртавама у Сребреници. Морао је да “напудерише нос” и припреми изговоре за сусрет са изасланицом својих ментора, заменицом америчког државног секретара Викотријом Нуланд, која је у Србију дошла после посете Приштини, чиме је вођу поставила тамо где га Американци иначе сврставају – задња рупа на свирали. А дошла је у недељу, баш на дан помена у Сребреници и тиме оправдала његов неодлазак на место где су га ономад каменовали, као што су у средњем веку инквизитори кажњавали људе који протиправно присвоје туђу имовину или жене неверне мужевима.

А шта је радио Томислав Николић у суботу? Баш ништа, као и иначе. Само овога пута нас није срамотио већ ни слова те тихе суботе није изустио, а ни полуписменог саопштења из његовог кабинета није било. Чак ни Драгица није донирала ништа тог дана. Некако се све умирило, као пред кишу.

Тишина, велика и тешка, сливала се из Србије ка Српској у дану сећања на злочин над Србима. Тихо је у Србији било и 17. фебруара, на дан када су Албанци на Космету једнострано прогласили независност, и 17. марта када је обележавана годишњица албанског погрома над косметским Србима, али и седам дана касније на годишњицу почетка НАТО бомбардовања. Јесмо ли се ми то превише ућутали, јесмо ли онемели, јесмо ли уопште живи?

Б. Живанчевић – Вести