Пут у суноврат: Експлозија спољног дуга, имплозија развоја и дужничка омча

Дужничка криза у Србији достигла је тачку неподношљивости, а власт тврди супротно: да је кредитно задуживање нормално и да је то тако у свим земљама, а посебно у онима чије су „привреде у транзицији”. Експлозија српских спољних задуживања довела је до потпуног урушавања економских темеља на којима је држава до сада опстајавала. Вучићеви “стручњаци” попут Душана Вујовића, Ане Брнабић и око њих разни “теоретичари”, створили су концепт убрзаног убијања привредних и људских ресурса. Наш угледни економиста, проф. др Слободан Комазец, чије анализе у вези са овом темом Магазин Таблоид објављује у неколико наставака, направио је детаљан опис убрзаног пропадања Србије, са табеларним прегледом

Проф. др Слободан Комазец, Таблоид

На почетку овог истраживања, ваља нагласити сва ограничења данас доминантног индикатора висине задужености преко односа висине спољног дуга и бруто домаћег производа. На крају се врши анализа низа индикатора дужничког терета и сагледавање да ли је у привреди настала дужничка криза и евентуално “замка” иностраног дуга, односно дужничка омча која гуши привреду и онемогућава привредни раст. Да ли прети дужнички банкрот државе? Посебно се истражује однос прилива иностраног капитала и динамике и квалитета привредног раста.

Неолиберална догма и намицање омче спољних дугова

(Презадуженост и криза дугова су оружје неоколонијалног освајања, покоравања држава и бруталне експлоатације)

Презадуженост је један од најозбиљнијих монетарно-финансијских, платнобилансних, развојних, социјалних и политичких проблема свих неразвијених земаља, односно „привреда у транзицији”.

На примеру Србије извршићемо анализу нарастања спољних дугова и ширење „дужничке спирале”, а то је општа карактеристика и других неразвијених привреда, односно “привреда у транзицији..

Инострана задуженост Србије, уз све већи дефицит платног и трговинског биланса, постају највећи проблеми у даљем привредном развоју. Званично се донедавно (до 2007) тврдило да „инострано задужење није велико, да износи испод 60% бруто домаћег производа”. Овај став се истицао од стране носилаца власти у току 2008. године. Од тада настаје фаза претераног раста спољне задужености и готово права експлозија неконтролисаног задуживања. То је проблем на који желимо да укажемо у овом раду и улазак привреде и државе у процес претеране задужености и праве дужничке кризе. То је, констатује се тада, ниже од тога учешће у низу држава у транзицији, те је то „релативно низак и подношљив јавни дуг”. Одмах да рашчистимо проблем: ради се само о делу укупног дуга који се односи на јавни сектор (државу). Међутим, укупан спољни дуг Србије је знатно већи и представља велико оптерећење националне привреде. Обавезе из спољног дуга представљају велико оптерећење не само бруто домаћег производа, већ и развојне способности привреде. При томе посебно истичемо, да однос дуга и бруто домаћег производа, који се углавном користи као индикатор терета дуга, готово ништа не значи за оцену стварне задужености привреде и терета дуга. Међутим, проблем иностраног дуга има и своју другу, знатно тежу страну, у односу на саму висину дуга и његов однос према бруто домаћем производу. О томе желимо да уђемо у дубљу анализу.

Постоје знатно важнији индикатори дужничког терета и показатељи да ли су привреда и држава намакле „омчу” дугова и ушла у дужничку кризу, односно фазу презадужености.

Оптимална висина и структура екстерног дуга (којим се обавља апсорпција иностране акумулације у домаћу привреду) резултат је оптималног односа националне потрошње и производње (бруто домаћег производа), али и осталих основних макроагрегата привреде. Јер, спољни дуг и понашање задужености у основи је резултат динамике, квалитета, структуре и стабилности националне привреде. Само тако посматрана величина и структура спољног дуга омогућава да се додатна акумулација из иностранства посматра као активни и допунски фактор привредног развоја, која не само да привремено попуњава јаз између домаћих инвестиција и штедње, већ доводи до подстицаја ефикасности и друштвене рентабилности инвестиција, коришћења интерне акумулације, посебно у фазама када је цена капитала на светском тржишту изузетно висока. Прихватањем неолибералног модела развоја и скидањем заштитне политике домаће привреде, долази до наглог раста спољне задужености и неконтролисаног прилива и употребе капитала, уз концепцију доминантног ослонца на страни капитал у политици развоја.

Експлозивни раст иностране задужености, имплозија развоја и дужничка омча

Да ли се једна привреда може успешно развијати само на доминантном приливу страног капитала? Каква је структура приливеног капитала у привреду и како се користи? Који су ефекти употребе страног капитала? Може ли се ефектима у порасту националног богатства осигурати довољна средства за отплату дугова и нужни пораст националне акумулације – да би дошло у следећој фази развоја до декумулације дуга, односно смањења задужености привреде? Како долази и којим механизмом до презадужености привреде и таквог терета дугова да прети банкрот државе? Могу ли држава и привреда да уђу у фазу „зрелог дужника”, уз отварање нужног процеса раздуживања или декумулације спољног дуга?

Све су то питања која се морају поставити када се улази у већи обим коришћења иностраног капитала.

Да ли је дошло до претеране иностране задужености и таквог годишњег терета спољног дуга да прети презадуженост, односно класична „дужничка омча”. Односно, да ли је настала фаза аутономног раста спољног дуга? Да се при томе новим дугом финансира стари доспели дуг и да дуг аутономно расте без ефеката на национални производ и потрошњу. Да погледамо уобичајене односе бруто домаћег производа и иностраног дуга и њихову годишњу динамику и односе.

Новију фазу развоја привреде у кретању висине и терета спољног дуга карактерише његов експлозиван раст и формирање аутоматизма сталног раста дуга, уз слабљење развојне моћи привреде и друштва.

Динамика привредног раста је недовољна да покрије само обавезе из камата на спољни дуг, док се отплате морају стално репрограмирати.

Индикативан је нови период развоја (2008-2016) у којем је прираст бруто домаћег производа негативан (минус 176 милиона евра), док је спољни дуг у истом периоду повећан за 4,6 милијарди евра.

Просечна стопа привредног раста у том периоду износи свега 0,6%, а спољног дуга 6,4%. У том периоду је учешће спољног дуга у Б ДП повећано за готово 25% (са 67,5% на 79,3%).

Компарације ради са државама у окружењу наводимо само неке од њих.

Уз Хрватску по висини учешћа дуга у бруто домаћем производу Србија је на другом месту, мада је апсолутна висина дуга далеко већа код Хрватске и Словеније. Међутим, због нижег бруто производа Србије учешће спољног дуга је релативно високо.

Поставља се стратешко питање: како зауставити аутономни раст спољног дуга, а посебно као га смањити, а тиме и обавезе из дугова (камате и отплате).

Просечна стопа раста иностраног дуга у целом периоду 2001-2016. износи 8,6% док је просечна стопа раста бруто домаћег производа 3,2%. Учешће дуга у бруто домаћег производа у последњих седам година се перманентно повећава и крајем периода (2015) износи око 82,5%, а 2016. око 79,3%. Није проблем саме висине дуга и однос дуга и бруто домаћег производа, већ: 1) Висина годишњих обавеза из дуга (камата и отплата), 2) Пораст бруто домаћег производа, а затим 3) Структура и елементи дуга и 4) Ефекти употребе (коришћења) дуга.

У периоду експлозивног ширења спољног дуга (2008-2016) просечна стопа раста дуга износи чак 6,4%, док просечна стопа економског раста износи 0,6%. Раст дуга у овој фази је десет пута бржи од раста националног богатства. У периоду настанка светске финансијске кризе (2008-2015) бруто домаћи производ је смањен за 1,2 милијарде евра, а спољни дуг је повећан за 5,7 милијарди. Просечна стопа раста бруто производа у том периоду износи 0,6%, док је просечна стопа раста дуга 6,4%. Интересантан је период пре настанка кризе (2005-2008) када долази до праве експлозије спољног задуживања, уз просечну стопу од 22% и просечну стопу привредног раста од 6,1%. Од тада настаје “прелом” у кретању спољне задужености (стални раст) и падању стопе привредног раста – уз велику осцилаторност годишњих стопа раста. То је врло нестабилан и неуравнотежен раст. Само у циљу боље илустрације проблема податке дајем за цели посматрани период.

Период 2001-2004. је фаза стагнације висине дуга и његовог повећања. Међутим, од 2005. године настаје фаза експлозивног повећања спољног дуга. Ово се посебно односи на период 2005-2008. година, у ком је дуг повећан за 11,5 милијарди евра.

Интересантно би било сада погледати понашање спољног дуга, бруто домаћег производа прерачунатог по реалном курсу (равнотежном курсу који елиминише разлику стопе инфлације у нашој привреди и у развијеним привредама). Добија се знатно реалнија слика у односу на кретање номиналног бруто производа прерачунатог у евро по текућем средњем курсу. Да погледамо наведене односе:

Дакле, високо прецењени курс динара у низу година доводи до нереално високог бруто домаћег производа израженог у еврима, пошто се номинални бруто производ конвертује у подцењени евро. То доводи до”надуваног” кроз инфлацију бруто домаћег производа и смањивања учешћа спољног дуга и обавеза из дуга у бруто домаћем производу.

Ако се укључи утицај релативне инфлације (у номиналном бруто производу) тада је номинални раст бруто производа у периоду 2002-2016. године просечно 7%, а просечна стопа раста спољног дуга 15%. У години кризе 2008-2016. долази до реалног раста од свега 0,6%, док дуг расте за 6,4%. То даје високу разлику у динамици раста дуга и раста бруто домаћег производа.

Још је већа разлика у годишњем прирасту дуга и годишњем прирасту бруто производа. Ако се стави у однос тако израчунат реални бруто производ (реалним курсом евра) и спољни дуг – тада је дуг у свим годинама (од 2007. године) изнад бруто домаћег производа (108,2%).

Када је привреда презадужена-индикатори и оцена

Да ли је нека привреда у одређеној фази развоја презадужена? Прети ли јој криза ликвидности и уредног извршавања међународних обавеза, односно да ли јој прети дужничка криза. Обично се, видимо, као индикатор висине и терета дуга узима однос дуга и бруто домаћег производа. Да ли се из наведеног односа може извести закључак о задужености неке државе? Такав индикатор не указује много на право стање, оптерећеност дуговима и перспективу задужености. Није проблем саме висине дуга и однос дуга и бруто домаћег производа, већ висина годишњих обавеза из дуга (камата и отплата) и прираст домаћег бруто производа, а затим структура (робни, финансијски, врста валуте, краткорочни, дугорочни, везани, за инвестиције, за буџет, за потрошњу, за ликвидност) и услови дугова (рокови, камате, грејс период) и ефекти њихове употребе (производња, бруто производ, потрошња, запосленост, штедња, извозна или увозна привреда и сл). То је иначе нереалан и доста искривљен (због нереалности исказаног бруто домаћег производа) чисто статистички однос и ништа више. Однос укупног спољног дуга и номиналног бруто производа износи око 82%-90%. Испада по томе да „нема презадужености”. Ако се узме само дуг јавног сектора (државе Србије), што политичари углавном чине, тада је овај однос некада био испод 45%, па се тврдила да Србија спада у „мање задужене у поређењу с неким европским земљама”. Међутим, од 2008. године овај однос стално расте све до 65% у 2013. години и 76% у 2016. години. Дакле, ради се о високој задужености државе.

Висина дуга и његов однос према домаћем бруто производу не говори ништа о следећим битни елементима:

1) Краткорочни и дугорочни дуг;

2) Динамика доспећа дугова и раст домаћег бруто производа;

3) Висина камата као фиксних обавеза;

4) Системи коришћења дугова (производно, непроизводно) и њихова ефикасност у привреди и стварању домаћег бруто производа;

5) Однос доспелих обавеза из дугова и раст домаћег бруто производа;

6) Висина дефицита трговинског и платног биланса;

7) Динамика економског раста и динамика раста иностраног дуга;

8) Могућност отписа или реконструкције дела дуга;

9) Висина и структура девизних резерви;

10) Спремност светских финансијских институција (ММФ, Светска банка и др.) да олакшају терет дугова – конверзијом дугова;

11) Кретања на светском тржишту капитала (камата, рокови, доступност) и др.

Исто тако важно је како се формира бруто домаћи производ. Прво, колики део из увозних компонената, а колико из домаћих фактора. Друго, колико из размењивих, а колико из неразмењивих производа. Треће, колико из производа за извоз, а колико за домаћу потрошњу. Четврто, колико се производе инвестициона добра, а колико потрошна роба и услуге и сл. Дакле, ради се о структури формирања бруто домаћег производа.

Сада се у бруто домаћи производ укључују и средства од проституције и средства од промета дроге. Како је циљ сваке државе да повећа бруто домаћи производ – то значи да је заинтересована за повећање ових „делатности”. Исто тако, није могуће егзактно утврдити и пратити ова средства и делатност, тако да ће то бити изразито арбитрарно одређено, што ће повећати бруто домаћи производ.

Очито је да се ради о низу индикатора које свака привреда мора пратити да би се водила политика оптималне екстерне задужености и међународне ликвидности – да се спречи улазак у дужничку кризу, односно међународну несолвентност. Тек на основу тих индикатора може се сагледати висина стварне иностране задужености и дужнички терет у току године. Ради се о једној сложеној динамичкој појави са низом фактора који је одређују у свакој години. Стога однос дуга и бруто домаћег производа не значи много као индикатор задужености, али годишњи привредни раст и пораст дуга и доспећа обавеза из дуга у току године већ показују да ли слаби или јача општа развојна моћ привреде или се креће у правцу презадужености и „омче дугова”, односно у крајњем случају банкрота.

Фактори при уласку у процес задуживања

Да видимо, коначно, које факторе свака привреда мора узимати у обзир када уђе у процес иностраног задуживања, а које смо претходно анализирали на примеру Србије.

1. Постојећа висина дуга и однос дуга и бруто националног производа

2. Доспећа и годишње обавезе по иностраном дугу:

1) Каматне обавезе,

2) Доспеле отплате.

3. Економски раст и обавезе из дуга:

1) Стопа (и динамика) годишњег привредног раста

2) Учешће годишњих обавеза из дуга у бруто националном производу.

4. Структура постојећег дуга:

1) Финансијски кредити (и услови кредита),

2) Робни кредити,

3) Краткорочни кредити,

4) Дугорочни кредити,

5) Дугови по облицима (и условима) према кредиторима у иностранству,

6) Могућности конверзије, отписа и реконструкције дуга.

5. Употреба нових дугова:

1) Производно-инвестициони (развојни ефекти),

2) Потрошни (буџет, попуна девизних резерви, доспела отплата дуга).

6. Ефекти употребе дуга:

1) Пораст бруто домаћег производа,

2) Пораст запослености,

3) Пораст националне штедње (акумулације),

4) Пораст увоза,

5) Пораст домаће производње,

6) Пораст извоза,

7) Пораст обавеза из дуга (годишње) и нивоа дуга.

Све су то елементи које треба узети у обзир у свакој привреди када се улази у процес коришћења иностраног капитала. Стратегија и политика задуживања морају садржавати и стратегију остваривања ефеката употребе капитала, али и раздуживања. А то значи претходно израђен програм, потребна средства, а затим тражење потребних (најповољнијих) средстава.

Сада се често улази у дугове, без програма, концепције развоја и сл. само што је “неко” нашао кредитора.

Промена структуре екстерног дуга – јавни, банке, привреда и ефекти дуга на оплодњу капитала и економски раст

(Корисници дуга по секторима и усмеравање или употреба дугова)

Структура екстерног дуга по носиоцима (корисницима) је врло значајна, посебно у погледу њихових услова коришћења, усмеравања (намена) и ефеката које дају у домаћој привреди. Дуг државе (јавног сектора) се у последњим годинама стално повећавао, али су и дугови банака и привреде (која се због високе девизне обавезне резерве банака директно задужује у иностранству) повећали. Нису девизни дугови банака и предузећа само њихова брига, већ је то део укупног дуга из којег следе обавезе отплата и камата, које на крају плаћа укупна привреда.

У досадашњој анализи користили смо званичан податак да је спољни дуг крајем 2016. износио 26.592 милиона евра. Међутим, када се погледа структура дуга по домаћим секторима (носиоцима) тада се види да је бруто спољни дуг 28.320 милиона евра, што у односу на бруто домаћи производ износи 84,5%. То је високо учешће спољног дуга према званичном од 80%.

Највећи корисници спољних дугова постала су у овом периоду предузећа – чији је спољни дуг порастао са 607 милиона на чак 9 милијарди евра, али и банкарски сектор, код кога је спољни дуг порастао са 105 милиона на две милијарде евра. Званична статистика банке и привреду третира као приватни сектор, што је методолошки некоректно. Наиме, у банкарском сектору постоје и државне банке (јавни сектор) уз стране и приватне, а код привредног сектора постоје чисто приватна предузећа, али и јавна предузећа. Посебно су интересантни дугови у банкарском сектору, јер стране банке се задужују у иностранству, а питање је колико улажу у развој, колико за ликвидност банака, а колико у спекулативне трансакције (репо операције), уз извлачење профита преко високих камата у иностранство. Банке и предузећа отплаћују своје дугове према уговорима, независно од обавеза јавног сектора.‚

Спољни дуг се обрачунава по принципу доспелог дуга, а то је главница дуга увећана за камату “која није плаћена”. Треба узети стање дуга увећано за укупно обрачунату камату на дуг, јер се годишње доспеле камате и отплате уредно прате.

Код јавног сектора јавни дуг је повећан са 10,3 милијарде на 15,6 милијарди евра, а приватни (банке и предузећа) са 0,7 милијарди на 12,6 милијарди евра.

Експлозивни раст спољног дуга јавља се код приватног сектора (предузећа и банака) који је у наведеном периоду порастао са 712 милиона евра на 13 милијарди, односно са 6,5% у укупном на готово 45%. Пословне банке су због високе девизне обавезне резерве (која се кретала између 45% и 60%) упућивале предузећу на директно задуживање у иностранству код банака и других финансијских организација. Стога је и овај део спољног дуга привреди високо порастао.

Укупан спољни дуг је просто експлодирао, али и настали одлив по каматама и отплатама.

Обавезе по каматама готово прогресивно расту са 16 милијарди динара из 2008. на 94,5 милијарде у 2013., око 115 милијарди у 2014. години и 132 милијарде у 2016. години. Исто се односи и на доспеле отплате дугова, без обзира што су рокови дугова доста повољни. У 2016. платило се између 132 и 139 милијарди динара за камате.

По рочности доспећа, односно роковима на које су одобрени (и коришћени) инострани кредити су доста повољни.

На дугорочне кредите отпада 88% до 92%, што је врло високо учешће. Само се одмах поставља питање њихове намене, употребе и ефеката које дају у привреди. У погледу висине ефективне каматне стопе на иностране дугове треба истакнути да је просечна пондерисана каматна стопа на укупан дуг износи 5,1%, код дугова јавног сектора 4,8%, сектора банака 5,2% и дугова предузећа 5,4%. Проблем је у томе што је учешће кредита са променљивом каматном стопом изузетно високо, а тиме и каматни ризици. Код укупног дуга они износе 78%, а код сектора банака 85% и предузећа 88%, лизинг компанија 98% и јавног сектора 48% (НБС, Годишњи извештај 2010. Подаци се односе на 2008. годину).

Велики је проблем код свих сектора – корисника кредита у иностранству њихово доспеће и коришћење у току године, чиме се сагледава њихова нето позиција и потенцијално могући развојни (и други) ефекти у привреди.

Велики проблем настаје оног тренутка када се обавезе из дугова изједначе са новим приливом капитала (дугова). Тада додатних средстава увозне акумулације за развој и инвестиције практично нема. Спирала дугова и обавеза се проширује. Задуживање се одвија у циљу сервисирања доспелих обавеза из ранијих дугова, уз стални раст каматног терета.

Структура коришћених кредита сектора предузећа је врло неповољна и не може се везати за већи утицај на динамизирање економског раста. На финансијско посредовање се односи скоро две милијарде евра (28%), на послове с некретнинама и изнајмљивањем 2,1 милијарда (31%) и на трговину 1,7 милијарди (26%). Прерађивачка индустрија користи свега 935 милиона (у томе производња прехрамбених производа и пића готово половину). Располажемо подацима за 2008. годину.

Да ли је коришћење кредита у функцији развоја? Да ли се ствара национална штедња? Из којих средстава ће се вршити отплате доспелих кредита? Сигурно из нових кредита! Да ли се отвара процес сталног задуживања и враћања, али на све вишем нивоу?

Структура спољног дуга по кредиторима и услови задуживања

Структура дуга по даваоцима кредита – кредиторима је врло значајна због различитих услова које кредитори нуде (камата, рокови, обезбеђење, условљеност, динамика коришћења, контрола, намена кредита и др). Да погледамо структуру спољњег дуга по кредиторима у неким карактеристичним годинама. Због посебног значаја кредитора и њихових услова кредита дајемо и детаљнији преглед кредита по појединим кредиторима.

Доминантно коришћење иностраних кредита је код међународних финансијских организација, влада и осталих кредитора. Посебно је значајан износ еврообвезница који се користе за финансирање буџетског дефицита.

Фактори и макроиндикатори задужености – контрола ефеката иностраних дугова у привреди

Да ли је нека привреда у одређеној фази свога развоја презадужена? Прети ли јој криза ликвидности и уредног извршавања међународних обавеза? Да ли је на помолу дужничка криза једне привреде и ранији “аргентински и мексички сценарио”, а данас грчки? Да ли је могућ процес раздуживања који су успешно провеле неке привреде у транзицији. Каква је цена која се плаћа у развоју због одлива националног дохотка и девиза за иностране обавезе? Све су то питања која се намећу, посебно из разлога што сада највећи број економиста тврди да многим привредама “у транзицији” прети дужнички колапс, с једне стране, а с друге што се услови кредитирања погоршавају паралелно са продужавањем кризе у развијеним западним привредама.

Обично се као индикатор терета иностраног дуга, видели смо, узима однос спољног дуга бруто домаћег производа.

Из кретања иностраног дуга и његовог односа према домаћем бруто производу, видели смо, не може се извести закључак о задужености неке државе? Такав макроиндикатор, мада се често користи, не указује много на право стање терета дугова и перспективу задужености неке земље. Ово из следећих разлога:

1) Сам ниво дуга ништа не говори о његовој структури, посебно у погледу учешћа краткорочних и дугорочних дугова (као и давалаца кредита и њихових услова),

2) Динамика доспећа обавеза по дугу, посебно камате (као фиксне обавезе) и отплата у току једне године, али и евентуални грејс период код дугова,

3) Систем коришћења дугова (производно или непроизводно) и њихова ефикасност у привреди у стварању бруто домаћег производа и стварања могућности за отплату обавеза из домаћих извора,

4) Висина и тенденција у кретању девизних резерви (и њихова структура, сигурност, расположивост) и однос доспелих обавеза у току године и висине расположивих девизних резерви,

5) Однос увоза и извоза и висина дефицита (или суфицита) трговинског и платног биланса и систем њиховог финансирања,

6) Очекивања кретања у извозу и увозу земље у зависности од кретања на светском тржишту, односно коњунктуре водећих привреда у свету