Најмањи заједнички садржилац запосвести коју су амерички државни секретар из Њујорка и немачки амбасадор из Београда издиктирали нашему Врховнику право у Вашингтон јесте: ПРИЗНАЈТЕ КОСОВО (а ми ћемо убедити Харадинаја, Тачија и јаране да и они вама учине плезир и признају вас) и ЗА ТУ КАПИТУЛАЦИЈУ ОБАВЕЗНО ОБЕЗБЕДИТЕ ОПШТЕДРУШТВЕНИ КОНСЕНЗУС у виду учешћа целе опозиције на изборима, и потоњег њеног статирања у парламенту, а МИ ЋЕМО ВАМА ОБЕЗБЕДИТИ ДА НА ТИМ ИЗБОРИМА РАЗВАЛИТЕ ТУ ОПОЗИЦИЈУ!
Када неко, попут министра дипломатије земље која је ОКУПИРАЛА КОСОВО И МЕТОХИЈУ, великодушно ОХРАБРУЈЕ СРБИЈУ (читај: њеног садашњег кооперативног главара, а некоћ лице са америчке и ЕУ црне листе „отпадника“ коме је био забрањен улазак на територије 50 и кусур америчких и 20 и приде европских држава и државица) да „обнови преговоре са Косовом о постизању свеобухватног споразума о нормализацији односа КОЈИ ВОДИ УЗАЈАМНОМ ПРИЗНАЊУ“ – то је, управо, поуздан сигнал да пут за размрсивање косовског чвора треба да се потражи на дијаметрално супротној страни!
Било да је реч о већ прокуженом тзв. замрзнутом конфликту, било Кркобабићевој „српској имовини на КиМ као црвеној линији испод које Србија не сме да иде“, било Стаматовићевом „привременом уступању КиМ Русији“ или Чича Томиној (еј, људи, шта ли тај човек без чије победе над Борисом Првим Лепим, садашњи Врховник никада не би постао то што је, мисли о Косову за које је „био спреман и да ратује“?) идеји о губернијама, било руским, било кинеским, свеједно, или нечему петом, шестом…
Ваљда је сада, и добром делу разумних људи из владајуће коалиције, јасно да НЕМА ИЗБОРА у земљи у којој сваки критичар власти у перманентној стрепњи „ДА ЋЕ СУТРА ДОЋИ ПО ЊЕГА“, пардон у земљи у којој су управо такви људи ГЛАВНИ ЈУНАЦИ МЕДИЈСКИХ ЦРНИХ ХРОНИКА, за ту прилику, по директиви, представљени као КРИМИНАЛЦИ, ЛОПОВИ, ПИЛИЂАРИ, СИЛЕЏИЈЕ, РЕКЕТАШИ, ИЗДАЈНИЦИ, СТРАНЕ УХОДЕ ИЛИ НАСТРАНИ СУМЊИВЦИ!
Напокон, ваљда је и несрећна ПРАВА ОПОЗИЦИЈА (за заборавне: то је она опозиција која има храбрости да критикује ВРХОВНИКОВО ПРОТИВУСТАВНО ДЕЛОВАЊЕ, а нарочито његово ПРОТИВУСТАВНО ПУЗАЈУЋЕ ОДУСТАЈАЊЕ ОД КОСОВА И МЕТОХИЈЕ) коначно утувила у главу да може да окачи мачку о клин свих „42 + 6 захтева“, све да их Врховно Климоглавство и прихвати, уколико, не дође до ОСЛОБОЂЕЊА или ПРИВОЂЕЊА ПОЗНАНИЈУ ПРАВА два кључна електронска медија која КОРИСТЕ НАЦИОНАЛНЕ ФРЕКВЕНЦИЈЕ КАО ПРИРОДНО БОГАТСТВО СВИХ ГРАЂАНА СРБИЈЕ.
Колико сам у праву, показала је Врховникова пропаганда, истог трена када су затворене шкуре иза, треће по реду, „Лихт – розе четхаус“ сесије представника српске власти и опозиције на Фе-пе-ену!
Но, да вам се не смучи сав овај песимизам. Идемо мало веселије, уз помоћ мале политисторијске читанке…
За петомајске изборе 1935, прве након што је Александар Први Ујединитељ, 6. јануара 1929, укинуо посредника (парламенарну демократију) између себе и свога драгог народа, и прве након мучког атентата на Краља у Марсеју – у Министарству унутрашњих дела формиран је специјални апарат чији је задатак био да листи Богољуба Јевтића, тадашњег премијера и самопроглашеног чувара аманета краља-мученика „Чувајте ми Југославију!“, избоксује сигуран тријумф над Удруженом опозицијом (Хрватска сељачка странка, Демократска странка, Савез земљорадника, СДС итд).
Шта се дешавало у предизборној кампањи и на сам дан избора, Владимир А. Богић је то, у својој књизи „Демократија, фашизам и хрвтско питање“ (Београд, 1935) овако описао: „Начин на који је влада изборе припремала и провела изазвао је у целој земљи опште осећање узбуне и презира. Избори уопште нису били избори него, од почетка до краја, једно голо насиље и неприкривена лаж. Читава листа Удружене опозиције, са свима кандидатима, са свима представницима листе и са свима присталицама била је СТАВЉЕНА ИЗВАН ЗАКОНА и влада је противу опозиције покренула целокупан државни апарат као ПРОТИВ НЕПРИЈАТЕЉА ДРЖАВЕ. Када ни сила није помогла влади, онда су Удруженој опозицији фалсификатима отимане, а владиној листи додаване стотине хиљада гласова.“
Др Иван Рибар, први председник Народне скупштине Краљевине СХС, предратни демократски, а послератни комунистички функционер, био је још директнији:
„Министар унутрашњих послова у Јевтићевој влади организирао је нарочиту службу за вршење насиља, терора и фалсификата на изборима. За ову службу, уз полицију и жандармерију као редовне, ангажирао је и ванредне извршиоце злочина за фалсифицирање народне воље. Није му било доста што је гласање било јавно и што је, према томе, била омогућена потпуна контрола сваког појединог гласача…
Зато је њему био потребан нарочити апарат, у ком су узели учешћа не само полицијски чиновници, жандарми и преобучена војна лица, већ и противнародна режимска интелигенција из разних слободних професија, као и активни чланови разних удружења, те Народне одбране. Тому је апарату било стављено у дужност ово: прво, да искористи сва средства како би се отежавало опозицији постављање кандидатске листе; друго, да на дан избора преко предсједника бирачког одбора и представника владине кандидатске листе врши фалсификате у изборном записнику, као и у пребројавању гласова датих за поједине кандидате; и треће, да преко предсједника и чланова главног бирачког одбора исфорсирају по сваку цијену већину за владину кандидатску листу. Тај апарат радио је под непосредним надзором министра унутрашњих послова, а главни штаб му је био у Београду.
Личи ли и вама ово од некада негде на негде нешто, 84 године доцније?
